Author's Description:

Na svom sajtu sam već prikazao model SABA deka iz njihove prestižne Sigma serije – CD450, jednu izuzetnu mašinu. U međuvremenu sam nabavio i SABA vokmen sa radio prijemnikom, koji može da snima, kao i kaset dek CD-362 i još dva druga modela. Imao sam i jedan lep digitalni risiver koji je, takođe, bio neki modifikovani model JVC-a i nije mi se zvučno dopao. Dodatno, za prijatelja čuvam godinama i drugi stereo risiver iz čisto nemačkih dana ovog proizvođača – model 9240.

Moje skromno mišljenje je da su SABA kaset dekovi, napravljeni u Japanu, izuzetno potcenjeni na lokalnom tržištu u Srbiji. Ko, uopšte, povezuje SABA-u i HiFi? Skoro pa niko.

A istina je potpuno drugačija – ove mašine su ozbiljne sprave i mogle su da stanu rame uz rame sa većinom drugih proizvođača. Kao što rekoh, govorim o modelima pravljenim u Japanu. O starijim, proizvedenim u Nemačkoj, nemam mnogo informacija, posedovao sam model 836 ali nisam uopšte bio zadovoljan, a imao je i neke nedostatke tj. kvarove koje u to vreme nisam znao da otklonim.

Hajde da idem iz početka, kako bih drugačije :).

Istorija kompanije SABA

Prvo bih rekao par reči o kompaniji čije je ime opstalo od 1865. godine, pa sve do danas, što je prava retkost. Nažalost, to je samo ime – vlasnici, inženjering i proizvodnja su sada negde drugde, jer je matična kuća menjala gazde u skladu sa kapitalističkim načelima ekonomije druge polovine dvadesetog veka.

Krenuću od imena – SABA se piše velikim slovima, jer je u pitanju (pojma nisam imao) skraćenica koja glasi Schwarzwälder Apparate-Bau-Anstalt, odnosno ako grubo prevedemo na srpski: Institucija za konstruisanje aparata Crne šume. Nama iz Srbije ime Švarcdvald, tj. crna šuma nam je poznatija kao mesto gde izvire reka Dunav, bar su nas davno tako učili u osnovnoj školi.

Na početku, 1835. godine, SABA je proizvodila časovnike, a negde 1918., par generacija kasnije, preselila se u Villingen u Švarcvaldu i počela da proizvodi komponente za radio prijemnike (1927.), kao i slušalice. Tokom 1931. godine proizvodnja radio prijemnika S-35 je dostigla 100.000 jedinica godišnje. Ovaj podatak za mene, kao amatera istorije HiFi-ja je fascinantan: Adolf Hitler je došao na vlast početkom 1933. godine i ubrzo je počelo forsiranje proizvodnje i prodaje radioprijemnika kako bi ga imala svaka nemačka porodica. Hitler i njegov ministar propagande Jozef Gebels nisu ovo zamislili jer su želeli da pomognu tada raslojenom, rastrzanom i siromašnom nemačkom narodu, već da bi mogli da vladaju informacijama koje će mu pružati – nešto što je danas svakodnevna pojava kojoj svedočimo. No, SABA je ostvarila ovaj fantastičan rezultat prodaje pre dolaska Hitlera na vlast, dok se Nemačka borila sa crnom zaostavštinom i siromaštvom nakon I svetskog rata. Dakle, fascinantan rezultat SABA-e za to vreme.

Posle mračnih godina tokom i nakon Drugog svetskog rata, SABA je hrabro nastavila razvoj i 1951. na IFA sajmu u Berlinu prikazala i svoj prvi televizor. Slično se nastavilo i 60-ih  70-ih godina prošlog veka, kada je SABA počela da proizvodi i sopstvene audio rekordere. Mnoge inovacije su bile usmerene na kvalitet proizvoda koji se nije ogledao u vidu dizajna i opcija: TV aparati bili su napravljeni modularnom tehnologijom. Već 1975. kompanija je uvela trostepeni dijagnostički sistem za TV uređaje, gde je prvi korak uključivao maleni test uređaj koji se povezivao za TV i pomoću LE dioda prikazivao status ispravnosti sekcija. Takođe su uveli obavezni 24 časovni test svakog video i HiFi uređaja, čime su smanjili pojave ranih kvarova za oko 70%. Zbog toga ne treba da čudi što sam sretao SABA audio komponente koje i danas rade bez ikakvih problema, neke nakon 45 godina, na primer.

Vremenom, vlasnička struktura se menjala, te je američka kompanija GTE International postala vlasnik SABA-e, a kasnije, nakon njenog povlačenja sa tržišta potrošačke elektronike, SABA je prodata poznatoj francuskoj Thomson grupi (u jednom periodu bili su vlasnici i Dual-a). Nekako u tom periodu SABA je pokušavala da osvoji tržište kojim su dominirali mladi korisnici, uvidevši da je to značajan deo koji bi mogli da pokušaju da osvoje, što su učinili sa određenim uspehom.

Kako idete kroz kataloge 80-ih i, posebno, 90-ih godina, jasno vidite kako se kompanija okreće ka jevtinim uređajima koje verovatno pravi neko drugi za njih, sa više marketinga a manje suštinskog kvaliteta, dok HiFi komponente tiho odlaze u istoriju, ostavljajući glavni deo ponude TV prijemnicima.

Danas je vlasnik SABA-e, tj. brenda, Technicolor, kompanija koja je nasledila Thomson Group.

Kada se osvrnem na istoriju audio komponenti ovog proizvođača, mogao bih da konstatujem sledeće:

Nemačka SABA nikada nije bila proizvođač vrhunskih audio komponenti – moglo bi se reći da je bila negde u rangu ili malo iznad Nordmende-a i nešto ispod Grundig-a i Philips-a, kao možda glavnih inovatora sa evropskog kontinenta, mislim na mainstream proizvođače. Neverovatno je, inače, koliko košta razvoj novog modela uređaja, pa je SABA još krajem 70-ih godina stvorila kooperaciju sa japanskim kompanijama. Koliki je bio opseg te kooperacije teško je reći, ali je saradnja definitivno bila sve veća tokom vremena u korist Japanaca. Nije SABA bila jedina: Dual je to počeo da radi nešto kasnije, na primer. Sličan primer sledila je i tehnologija videorekordera koja je bila preskupa za sopstveni razvoj.

No, ono što je ostalo jedinstveno kod SABA-e jeste jedan vrhunski spoj kvaliteta i inženjeringa – u uređajima koji nisu pretendovali da budu vrh.

Posle ove grozomorno dugačke uvodne priče, da krenem malo i o junaku ovog eseja – CD362… bio bi red, zar ne? Pod uslovom da niste već odustali od čitanja, ha ha ha.

SABA CD362

Model CD 362 pojavio se na tržištu davne 1980. godine i koštao ne malih 900 DEM (450 EUR), što je bila poprilična suma u to vreme. Primera radi, tada vrhunski troglavi dekovi kao što su Nakamichi 582 ili Hitachi D5500 su stajali oko 2.000 DEM, dok je za Aiwa-u AD6900 trebalo izbroati 1.800 nemačkih novčanica.

CD362 je blizu kraja vremenskog lanca različitih modela koje je proizvođač pravio, ali su generalno dosta slični, bar izgledom, nisam imao vremena da poredim šeme i mehaniku, no sa slika otvorenih uređaja rekao bih da je to pametna evolucija jednog modela, od CD260, pa sve do CD278. Iako CD362 ima numeričku oznaku višu od CD278, model 278 je napredniji sa opcijama u smislu da ima finu kontrolu brzine i varijabilni bias, što može biti veoma korisno.

Da krenem od početka: nisam 100% siguran ko je bio OEM proizvođač (OEM – Original Equipment Manufacturer, tj. originalni proizvođač proizvoda po narudžbi drugih proizvođača, nekada samo i remarkiran originalni proizvod), ali rekao bih da je to JVC iz Japana. JVC dekovi tog vremena imali su mehanizam sa desne, a SABA imaju redom sa leve strane, što dosta menja proizvodni proces glavne audio ploče itd., ali eto da probam da se kockam sa imenom OEM proizvođača.

No, nemački uticaj na kvalitet u to vreme se jasno vidi. Sam kvalitet izrade CD362 je sjajan, u smislu da se nigde nije štedelo, ali ni rasipalo. Nekako, ta harmonija kojom CD362 odiše je neverovatna i retko se sreće. Znam da ste sada pomislili „Ma šta ovaj lupa, kakva harmonija, o čemu se uopšte radi???“, ali evo da pojasnim: često se desi da, kada posmatram neki kaset dek, često i pojačalo, gramofon i ostale HiFi komponente, nekako uvek primetim gde je proizvođač štedeo. Svejedno je da li se radi o poklopcima, plastičnoj jevtinoj prednjoj ploči, tasterima, preklopnicima, sekciji napajanja, da ne spominjem kvalitet komponenti i ostalo.

Kod SABA-e CD362 ništa takvo nisam mogao da pronađem. Zbog toga znam da je ovde prisutan uticaj nemačkog dizajna i menadžmenta – početkom osamdesetih godina Japanci su krenuli sa masovnim smanjenjem troškova proizvodnje, ugradnjom plastike i slično – samo pogledajte Technics ili Pioneer dekove iz 1979. i, na primer, 1981. godine, kao da su ih pravile različite firme.

Sa druge strane, dizajn CD362 je elaboriran i jednostavan, nenametljiv – to je dek koji vas neće privući dizajnom, on je potpuno klasičan. Ne znam za vas, ali ja volim takav dizajn – uvek sam voleo Tascam i dekove sa komandama ispod vrata, a SABA je baš takva. Kvalitet tastera je neupitan i veoma je visok. Oni koji su vezani za brojač imaju dosta dugi hod, nikada to nisam sreo do sada, malo čudno ali se da naviknuti. Sam brojač je na 360/362 modelima digitalni i sadrži 4 cifre. Na C60 kaseti izbroji oko 950 obrtaja po strani, što znači da bi mogao da ima četiri puta veću rezoluciju i ipak ne premaši maksimalnu vrednost 9999. Šteta što to nisu učinili.

Pomenuti digitalni brojač može da radi i u realnom vremenu, ali to je samo klasičan sat (tj. štoperica) koji se aktivira pri reprodukciji ili snimanju, premotavanje ne menja njegove vrednosti – za ovo se obično koristi sistem optičkih senzora, što je bilo prekomplikovano za SABA-u u to vreme.

Pikovi su, sa starih VU metara, modifikovani u smislu LE dioda, čak 15 po kanalu, što je lepo i precizno. Dvobojni su iako tako ne izgledaju, ali nemaju zadržavanje prikaza vršne vrednosti.

Model CD362 koristi Telefunkenov High Com kompanderski sistem redukcije šuma, o kome ću pisati malo kasnije. Tu je i Dolby B, ali samo za reprodukciju kaseta već snimljenim sa Dolby B sistemom, radi kompatibilnosti sa najpopularnijim standardom, ali da bi se izbeglo plaćanje licence, očigledno je da je korišćen kompatibilni ekspanderski sistem nazvan DNR Expander.

Podešavanje tipa trake je ručno, a vidi se da su naknadno ubacili još jedan preklopnik zbog metal traka, jer CD362 podržava četiri vrste trake, uključujući i FeCr, te je dodatni preklopnik namenjen izboru hromdioksid ili metal traka – da su znali kako će FeCr kasete brzo izumreti, ostavili bi samo jedan preklopnik za normal/hromdioksid/metal trake.

Pored toga, tu je i nasleđe starih vremena – limiter nivoa signala. Namenjen je dinamičkom prilagođavanju nivoa u odnosu na ulazni signal, tako da pojedine sekvence ne prelaze 0 ili +1 dB. Ovu funkciju nikada nisam posebno koristio, jer utiče na dinamiku snimka, a i volim da sve držim pod kontrolom pa makar snimao više puta. Verovatno je nekada bila korisna, kada su kasete imale MOL i SOL parametre niže nego kasnije.

Moram da napomenem da je osećaj rotacije svih potenciometara na deku fenomenalan – prava doza dampiranja, odlična ujednačenost vrednosti potenciometara pri merenju karakteristika, ma kvalitet za medalju. Ne možete zamisliti koliko je kaset dekova bilo gde se štedelo na tome, pa čak i nekih vrhunskih – dešavalo se da okrećem glavni potenciometar za regulaciju nivoa snimka, a balans kanala se menja čak do 0.5 dB na jednu pa drugu stranu.

Nosač kasete je najvećim delom plastičan ali čvrst, uz metalne poluge sa strane i poklopac mehanizma koji se naginje pri otvaranju, onako lepo kako je to bilo kod starih dekova. Čišćenje glava zahteva skidanje poklopca držača kasete (dva zavrtnja, providni poklopac i metalna ploča), a da bi se zavrteo motor zamajca kada nema kasete, vrata kasete moraju biti zatvorena a sigurnosni prekidač aktiviran – ovde morate malo žonglirati, mogli su to jednostavnije da odrade.

Ono što mi se dopalo kod CD362 jeste da ima male pauze između prelaska moda iz jednog u drugi: ukoliko premotavate traku i pritisnete Play taster, dek će se zaustaviti, sačekati deo sekunde, a zatim prebaciti mehanizam u mod reprodukcije. I obrnuto. Ovo se jednostavno postiže programiranjem mikrokontrolera da pri završetku određenih komandi izvršava namerno ubačenu pauzu u određenoj dužini vremena, tj. radi u prazno. Pomenuto koristi stabilisanju trake, tj. manjem naprezanju pri naglim prelazima sa jednog na drugi mod rada. Svaka čast, prava retkost.

Iznutra

Kao što sam rekao, ovaj dek ima veoma sličan raspored kaoi JVC dekovi tog vremena, pri čemu je uočljiv deo sa sekcijom napajanja i kontrolnom logikom u donjem delu kućišta, faktički na nižem nivou šasije. Sa slike se vidi da je i deo audio elektronike postavljen slično, samo dalje i faktički odvojen od sekcije napajanja.

Interesantno je da je poklopac odrađen sa gumenim damperima, po uglovima – zaista retka pojava, sjajno!

Na gornjoj slici (a sa desne strane uređaja) možete videti manju horizontalnu ploču u koju su ubodene dve vertikalne. One služe High Com sistemu redukcije šuma.

Mehanika je snažna, sa dva motora i prilično velikim zamajcem, domaćim zadatkom za modele iz devedesetih. Nisam je servisirao jer je to već bilo ranije odrađeno. Za pomeranje glava i deaktivaciju kočnica koriste se dva velika elektromagneta, standardno rešene u to vreme i skoro bezotkazno, ali dosta bučno.

Interesantno je da regulacija brzine motora nije implementirana unutar samog motora, kako se to najčešće radi, već na spoljnoj pločici.

Sistem usporenja otvaranja vrata je takođe primenjen na JVC dekovima i trebala mu je popravka. Nije jednostavan, sastoji se od lamele koja se uvek okreće zajedno sa polugom vezanom za vrata, a sa druge strane lamele je rebrasti točkić koji pritiska sistem sa gumenom kočnicom.

Kada se vrata zatvaraju, gumena kočnica se tako pomera da ne blokira okretanje rebrastog točkića i sve ide lako. No, pri otvaranju, gumena kočnica blokira nazubljeni točkić, te je rotacija lamele uslovljena pritiskom i otporom koji tu postoji – ona se polako okreće dok rebrasti točkić stoji i time usporava otvaranje vrata. Deluje komplikovano, ali nije.

Na ovom sistemu dešavaju se dve vrste otkaza: ili je guma kočnice ostarila pa proklizava ili je mast u sistemu lamela takođe ostarila pa je otpor koji pruža preveliki pri otvaranju vrata. Moguće je da postoje oba problema. Simptomi su da se vrata ili presporo ili nikako ne otvaraju ili se otvaraju nekontrolisano brzo. Ovo sam brzo rešio, ali sam zaboravio da slikam :).

Sam dek nije baš sladak za rad – donji poklopac se skida, neke pločice se mogu podići i pristupiti štampi, ali deo konekcija ide preko standardnih konektora, dok drugi koriste tehnologiju omotavanja žica (wire wrap) i koja zahteva posebni alat za primenu ili se može zameniti lemljenjem za pinove nakon popravke.

High Com sistem

Ne ulazeći u tehničke aspekte, reći ću da se radi o kompanderskom sistemu, kao što su Dolby NR sistemi ili dBX. To znači da se audio signal kompresuje pri snimanju, a dekompresuje (ekspandira) pri reprodukciji, pri čemu koristan signal postaje jači u odnosu na šum koji ostaje isti i time se odnos signal/šum povećava.

Od verzija High Com-a najpoznatija je High Com II koji je bio tzv. dvopojasni sistem, deleći opseg na dva spektra koji su se zasebno kompresovali (slično kao Dolby C). SABA CD362, koliko mi je poznato, koristi „običan“ High Com sa samo jednim spektralnim pojasom za kompresiju – kao Dolby B.

Sistem su podržali neki proizvođači, kao Studer/Revox, Akai i posebno Nakamichi, ali nije uspeo da se održi na tržištu na kome je Dolby Labs već suvereno vladao. To nikako ne znači da je sam sistem bio loš.

Ono što je interesantno jeste da je High Com razvijen od strane Telefunkenovih inženjera sedamdesetih godina prošlog veka. Postoji cela priča vezana za to, ali ipak prevazilazi granice mog malog bloga. Ono što je interesantno jeste sledeće: nakon što su doznali za novi High Com sistem, predstavnici kompanije Nakamichi su posetili Telefunken i bili impresionirani predstavljenim sistemom. Sa druge strane, bili su zgroženi kakva oprema se koristila da bi se sistem testirao u praksi, očigledno je da je budžet Telefunkenovih genijalnih inženjera bio smešno mali. Nakamichi je tada momentalno poslao jedan celi svoj sistem kako bi se dalji rad mogao unaprediti. Mogu samo zamisliti kolika je to promena bila i kako su inženjeri u Telefunkenu bili oduševljeni.

Zvuk

Šta reći? Nakon testa, bio sam izuzetno iznenađen kvalitetom snimka i reprodukcije ovog uređaja – on može da stane na crtu bilo kom troglavom deku srednje i više kategorije. Reprodukcija je neutralna, možda u nekim slučajevima ima malo dodate topline, ali samo malo, te bih kopije u odnosu na originale ocenio kao 1:1.

Koristeći običnu normal TDK D kasetu, otkrio sam da je CD362 verovatno kalibrisan prema TDK kasetama. Sjajan bas i odlična prezentacija ljudskog glasa su me ostavili bez teksta – SABA ne forsira detalje i čistu reprodukciju, koliko je ona jednostavno prirodna. No, detalji su tu – iskreno, nisam uopšte očekivao od dvoglavog deka ove kategorije cene da tako dobro zvuči: dinamika i mikrodinamika, stabilnost zvučne slike, mikrodetalji na mestu i iskoče samo kada treba, a dek ne umara pri reprodukciji. Na brzinu sam proverio kompatibilnost sa Denon-im DR-M2 kojeg sam imao pri ruci i ispalo je da su potpuno kompatibilni, samo je na Denon-u bas sa snimka koji je snimila SABA malo mekši i zaokrugljen, dok je na SABA-i savršen u odnosu na snimak.

Integrisana kola, par verzija, koja su obavljala procesiranje zvuka po High Com standardu, pravio je isključivo Telefunken (za Dolby Labs to su bili Hitachi, Sony itd.).

Za svaki slučaj, kao što to uvek radim, ostavio sam dek po strani nekih desetak-petnaest dana, da mi se čulo sluha odvikne od njega. Zatim sam ga ponovo slušao. I opet me je ophrvao isti osećaj: iznenađenje kako nenametljivo a dobro zvuče detalji gornjeg ekstrema, sa veoma snažnim basom, koji veoma dobro balansira između toga da ima snažno telo a da opet ne bude prejak, prenaglašen i veštački. Fenomenalno, nekako mi se takav kvalitet zvuka ne uklapa sa delimično asketskom pojavom ovakvog uređaja.

Interesantno je da CD362 radi skoro identično na normal i na hrom trakama, korišćenjem TDK SA imao je odličan rezultat, za moj ukus bias je možda trebalo za zericu pojačati (formulacija TDK SA se menjala tokom vremena), ali to ću ostaviti za neku drugu priliku. Čist, detaljan, dinamičan zvuk je ono što se primeti, nisam čuo nikakve očigledne mane.

Zaključak

Zaista je teško ne zaljubiti se u SABA-u CD362: dek je tako lepo napravljen, sa merom i kvalitetom i divno svira. Sam taktilni osećan na rotacionim potenciometrima je sjajan. Da bude jano: nije ovo uređaj bez mana, ali, iskreno, teško mogu da se setim bilo koje HiFi komponente kojoj ne bih našao nijednu zamerku – jednostavno, takav sam.

Za moja merila kvaliteta reprodukcije kod kaset dekova, slobodno bih mogao reći, CD362 je mašina visoke klase. A na oglasima ne vredi skoro ništa, ljudi jednostavno nisu čuli za firmu i pre će kupiti neki izgledom nafurani Technics i dati pet puta više novca, nego fenomenalnu ali skromu SABA-u uz koju će moći još godinama da uživaju u zvuku starih magnetnih tračica. Ovaj svet je izgleda postao okrenut naopako, i samo je pitanje da li ćete se uklopiti u kolotečinu ili iskočiti iz mase i uraditi kako vam srce i duša žele.

Najtoplija preporuka.

Comments are closed.