SONY WM-D6C: Patuljak

Mnogo vremena pre nego što sam krenuo da se igram “pravim” dekovima, bio sam veliki ljubitelj vokmena… imao sam ih više desetina, a moram priznati da I danas volim da stavim šape na neki dobar primerak. Naravno, Sony WM-D6 je bio pravi biser, zajedno sa DD9, nekim Aiwa, Panasonic i Sanyo prenosnim reproduktorima, odnosno “vokmenima” kako smo ih zvali.

Dimenzije WM-D6(C) nisu baš klasične kako smo zamišljali da vokmen treba da izgleda, ali uzimajući u obzir da on ima mogućnost snimanja a ne samo reprodukcije kaseta, stvari izgledaju drugačije. Da, postoaji su i drugi koji su mogli da snimaju ali je ta mogućnost dodata na isti način na koji u jevtine MP3 plejere dodaju tonske kontrole u formi “rok, pop, vokal itd.” – marketinški trik koji odlično izgleda ali je praktično neupotrebljiv za iole kvalitetno snimanje.

Prva stvar koja se primeti kod WM-D6C je kvalitet izrade. On je ZAISTA dobar, čak I za moje prilično visoke standarde. Visokokvalitetno precizno izrađeno metalno kućište, odličan osećaj tokom korišćenja komandi I kvalitetni prekidači I preklopnici su samo neke od stvari koje upadaju u oči. Nekako mi se čini da su WM-D6 I WM-D6C mogli nositi ES oznaku. No, oni je nemaju ali zato na njima ponosno piše “Professional”, oznaka koja se našla na samo još jednom modelu Sony-ja, WM-D3, nešto jevtinijem I manje kvalitetnom.  Kada govorimo o ceni, WM-D6 I njegova “C” varijanta  su koštale oko 900 maraka, što je bila cena kvalitetnog troglavaša u to vreme. Da ne zaboravim, WM-D6C je dvoglava mašina I koristi amorfnu glavu za snimanje I reprodukciju.

Osobine ovog vokmena uključuju brzo premotavanje sa preslušavanjem, Dolby B I C za snimanje I reprodukciju – neki drugi vokmeni su mogli da koriste Dolby kola samo pri reprodukciji, ali ne I tokom pravljenja snimka. Tu je I pravi mali mehanički brojač, selektor tipa trake sa tri položaja (WM-D6C može da snima metal trake), kao I potenciometar za varijabilno podešavanje brzine. Nivo snimka se podešava ručno ali zajedno za oba kanala. Simpatični LED prikaz nivoa sadrži pet svetlećih dioda koje mogu biti isključene I raditi u modu vršnog nivoa snimka. Ovaj pokazivač ujedno služi I da prikaže nivo baterija, a rešenje je jednostavno I pametno: samo jedna LED-ovka svetli, štedeći bateriju. Kada prestane da svetli, vreme je da se baterije zamene. Ovakav metod je korišćen I ranije, na nekim diktafonima. Ulazi I izlazi su implementirani preko dva stereo 3.5 mm banana priključka, a tu su još dva – za slušalice I stereo mikrofon.

Nisam želeo da rasklapam svoj WM-D6C (to sam uradio davno, kada sam imao prethodni primerak), te neće biti slika unutrašnjosti. Tokom više decenija koliko se pravio, Sony je vršio više poboljšanja: WM-D6 je izbačen na tržište 1982. godine, “C” verzija sa dodatim Dolby C sistemom je počela da se pravi 1984. Malena mašina je unapređena tako što su ubačene mnoge SMD komponente u cilju povećanja kompaktnosti. Kako bi se ostvarila veća dinamika operacionih pojačavača, D6(C) je posedovao interni DC-DC inverter koji je povećavao napon sa standardnih 6 volti koje su obezbeđivale četiri AA baterije. Mehanizam ovog vokmena je već bio poznat i po mom skromnom mišljenju najbolji mehanizam ikada ugrađen u bilo koji vokmen koji sam imao prilike da sretnem. Radi se o modifikovanoj verziji koja se koristila na prvom vokmenu ikada – TPS-L2, kasnije nazvanom WM3. Ako pogledamo još dalje, preteča WM-D6C mehanizma se koristila prvi put na TCM-600 mono diktafonu. Sony je rešio da unapređenu verziju iskoristi za WM-D6C i to je bio dobar izbor: mnogi mehanizmi, uključujući i Sony-jeve, razviju različite vrste problema tokom godina. Pomenuti nisu uzrokovani trošenjem već starenjem materijala, kod Sony-ja je najčešća pojava otkaza zupčanika na mehanizmima koji su korišćeni u WM-2, WM-DD vokmenima, kao i onima implementiranim u WM-20 i slične proizvode. Naravno, Sony nije napravio vokmene da traju decenijama, ali to je očigledno uspeo u slučaju WM-D6C. Sam transport koristi mehaničke kontrole i Disc Drive sistem koji se sastoji od motora direktno naslonjenog na zamajac preko gumenog prstena sa donje strane. Pomenuti sistem, mada ne tako dobar kao Direct Drive pogon, pruža veoma dobre rezultate u praksi. Vrednosti zavijanja i podrhtavanja koje je objavio Sony pokazuju da WM-D6 i njegov brat WM-D6C pripadaju klasi jednostavnijih dvomotornih dekova standardnih dimenzija, što je prilično visok rezultat za jedan vokmen. Motor je kontrolisan uz pomoć servo kola, ali na malo drugačiji način od onog koje je korišćeno na preteči – WM-3. Taho senzor je postavljen ispod zamajca i koristio se da šalje impulse u upravljačko kolo. Kvarcni kristal je korišćen kao referenca, a sam sistem je primenjen na još samo nekoliko drugih vokmena. Sve navedeno je veoma dobro rešenje.

Kako, dakle, ova mala sprava svira?

Mnogi časopisi su bili oduševljeni kvalitetom zvuka WM-D6C vokmena. Postoji priča da ga je jedan časopis poredio sa Nakamichi Dragon-om I da je Dragon bio samo malo bolji.

Ali stvari nisu tako jednostavne. Posedovao sam nekoliko komada WM-D6C I svi su imali identičan zvuk. Hajde da krenemo od početka – od reprodukcije. Ovaj mališa obavlja posao kao malo koji drugi, veliki ili mali, prosto blistajući, a zvuk je čist I odlično definisan od dna do vrha. Reprodukcija će biti bolja što je bolji snimak I to ide dotle da prosto pomislite kako nema realne granice koju WM-D6C može dostići. Karakter reprodukcije je na strani toplog I mekog te podeća na pretpojačala sa vakuumskim cevima, kao da ih ovaj vokmen ima skrivene unutar svog majušnog tela. Podseća me na neke od velikih Sony dekova (TC’K970ES, TC’K990ES) ali sa nešto neutralnijim basom. Prema mom iskustvu, WM-D6C je jedini vokmen kojeg volim da nosim na odmor I uživam u slušanju kao da sam poneo “veliki” HiFi of kuće… korišćenjem slušalica, naravno.

Neko bi mogao pomisliti da je ovaj patuljak savršeni audio uređaj. On je, zaista, sjajan kada se radi o reprodukciji I prilično dobro skriva mane snimka drugih dekova, iznoseći najbolje sa snimka dok god su azimut I balans kanala kako treba. Sa druge strane, WM-D6C nije toliko dobar kada se dođe do njegovih sopstvenih snimaka. Čak I sa podešenim internim trimerima za bias on snima solidno, ali ne sjajno. Detalji su dobri ali ne I odlični, scena je solidna ali opet ništa posebno I može se osetiti odsecanje tonova na gornjem ekstremu. Ne bih želeo da zvučim kao razmaženo derište, ali uvek sam očekivao više imajući u vidu njegovu fantastičnu reprodukciju. Iskreno, stvari možda I nisu tako loše kako izgledaju: snimak WM-D6C je veoma dobar uzevši u obzir njegove dimenzije I još neke ograničavajuće faktore. Sa druge strane, reprodukcija mu je u kategoriji dekova koji su koštali dosta više od samog WM-D6C. Snimanje, sa druge strane, pripada kategoriji bazičnog ali solidnog dvoglavog deka, npr. nekih Aiwa. Sećam se da je čak I moja bivša I sjajna Aiwa AD-F350 davala bolji rezultat pri snimanju kada sam je direktno poredio sa WM-D6C pre mnogo godina. Uzevši sve u obzir, ovaj vokmen je odličan za snimanje na terenu I u vreme dok je bio zvezda njegovi snimci u svim uslovima bili su potpuno odgovarajući za reprodukciju na većini ostalih vokmena ili radiokasetofona u kolima.  Međutim, ne bih mogao WM-D6C nazvati audiofilskim rekorderom. No, sa druge strane, korišćen kao plejer, WM-D6C pruža kvalitet kakvim se još samo mali broj portabilnih uređaja može dičiti.

Comments are closed.