AKAI DX-49: Osnovni ali ipak pravi… Akai

Moram da priznam da ne volim bazične modele dekova, niti dvokasetaše, mada i tu ume da bude iznenađenja. S vremena na vreme potrebno mi je osveženje od vrhunskih predstavnika.

Tako sam na oglasima pronašao pokvareni Akai DX-49 koji me je sa poštarinom izašao oko 20 EUR. Ovo je model iz 1993. godine, sa nekim zanimljivim džidža-bidžama, kataloške cene svega oko 250 EUR (500 DEM), solidno ocenjen u Stereoplay.

Kako sam do pre par dana imao i Aiwa-u AD-F410, par godina stariji model, takođe bazični, s vremena na vreme porediću ova dva deka. Aiwa je bila oko 50 EUR jevtinija, da napomenem.

Akai DX-49 je „običan“ dvoglavi dek, a prema oznaci se može videti da se radi o ne-GX modelu, tj da „četrdesetdevetka“ poseduje obične hard permaloj glave umesto „staklenih“ sa poznatih GX modela.

Dek je, na moje iznenađenje, sa svojih preko 350 mm dubine veći nego što je što je najčešće slučaj. Mnoge vrhunske, elektronikom natrpane dekove, pravili su manje dubine da uštede neki dolar valjda, nemam drugo objašnjenje.

Poklopac je veona lepo obrađen iznutra, kao i samo limeno kućište, još jedan plus. Prednja ploča je metalna, nije flis papir debljine ali je klasična tanka kakva ide na tu kategoriju uređaja. Kod Aiwa AD-F410 deka je plastična.

Akai DX-49 koristi optičku varku da izgleda tanji: vrata su nižeg profila nego obično i podećaju na one na DAT uređajima. Ispod prednje ploče je uvučena plastična maska koja govori da ima nečega iza, te daje ozbiljniji izgled, ali iza nema ničega – to je samo maska.

Vrata su lepa, ne skidaju se (bar ja nisam uspeo) ali se dek aktivira i bez kasete i čišćenje je lako. Nekako volim ta pisana slova na poklopcu vrata, a ovde su prisutna, zlatna i mala.

Sama vrata, sva dugmad i sami tasteri su plastični, solidnog kvaliteta. Interesantno je da i Akai, kao i Aiwa, dampira kasetu dodatnim pritiskačem sa mekim materijalom na sebi. Jedina razlika je što Aiwa to reklamira na sva usta (AMTS) dok Akai ne kaže nijednu reč o tome.

Displej je vrlo dobar, nije posebno veliki ali je sasvim informativan, jedino što su pikovi sa zadržavanjem ali u jednoj boji – šteta, mada su markeri dvobojni. Dek pokazuje i preporučeni maksimalni nivo snimanja za izabrani tip kasete, što je veoma korisno.

Brojač je moderan – pseudorealan, sa memorijom i prikazom preostalog vremena zavisno od izabrane dužine kaseta – a ovaj model ih ima umemorisane svih vrednosti, prvi put vidim toliko mogućih dužina trajanja kaseta – čak 12, jedino fale one od 120 minuta ali te se već dugo nisu proizvodile u vreme kada se DX-49 pojavio.

Pretraživanje je moguće napred i nazad za više numera, tu je i autoplej funkcija, kao i IntroSkip – gde dek pušta po malo od svake numere, sve dok vam se neka ne svidi. Tu je i Rec Cancel – ako ste pogrešili pri snimanju, možete da se vratite ponovo na početak i krenete ovog puta kako treba.

Međutim, zvezde su sistem za autokalibraciju, kao i Navigation System – ne, ovaj dek nema ugrađen GPS prijemnik ili bilo šta slično. Sam naziv je meni baš glup, a Technics je nešto slično zvao drugim rogobatnim imenom – APRS (Advance Precise Recording System – ko razume, shvatiće).

U suštini Navigation sistem služi da, dok je aktivan u Rec Pause mode, memoriše najvišu postignutu vrednost pikova. Kada isključite monitoring Navigation sistema, on menja izgled ekrana i nudi da pomeranjem glavnog potenciometra za snimanje podesite na kom nivou će biti najviša tačka. U praksi to znači da ako ste pratili 30 sekundi neke pesme i Navi sistem je pokazao da je vršna vrednost +6dB, a vi ne želite preko +2 dB, jednostavno ćete okrenuti ulevo potenciometar za snimanje dok marker koji se ostao „zaglavljen“ na +6 dB ne dođe na +2 dB. I to je sve. Jednostavno, korisno, efikasno i veoma retko kod drugih proizvođača (sem pomenutog Technics-a). Prikaz promenjenog displeja vidi se na sledećoj slici:

Da dodam i kako promena displeja tokom podešavanja uz Navi sistem menja i rezoluciju pikova sa 2 na 1 dB, dakle zaista precizno možete namestiti nivo snimka.

Autokalibracija je lepa stvar: mnogi dekovi je rade bedno. Oni puste 400 Hz ton na jednom i 10 KHz ton na drugom kanalu. Na osnovu toga izmere osetljivost, a potom i bias. No, ako je glava deka malo pojedena, eto mogućeg problema.

Akai DX-49 radi punu kalibraciju biasa, ekvilizacije snimanja i osetljivosti, u dva prolaza. U prvom radi bias i ekvilizaciju, u drugom osetljivost. Sve traje dosta dugo, jer dek mora da premotava unazad i pušta snimljeno kako bi video rezultate test tonova.

Za ovo koristi 3 frekvence: 400 Hz, 3 KHz i 10 KHz. Nisam imao uvida u algoritam, ali dek svakako prvo „ispaljuje“ sva tri tona, a zatim šeta vrednosti 400 Hz i 10 KHz, da bi ih potom preslušao. Nakon toga kreće druga tura, takođe tri tona. Ono što je zanimljivo jeste da su tonovi glasni i idu oko -10 dB i više, što govori da dek pokušava da testira kasetu u realnim uslovima umesto na standardnih -20 dB. Tonovi su, takođe, na oba kanala, ali nisam uspeo da ustanovim da li softver uzima u obzir obe vrednosti i kako ih dalje obrađuje (usrednjava ili kalibriše nezavisno ili koristi samo jedan kanal), ali za jedan jevtin dvoglavi dek ovo je već dovoljno impresivno.

Po opcijama, displeju i, ipak bih dodao, autokalibraciji i Navigation sistemu, Akai DX-49 je daleko ispred Aiwa-e AD-F410. Moram dodati da je uz Akai išao i daljinski upravljač. Pomenuo bih, međutim, da bi pravi takmac Akai-ju bila Aiwa AD-F500, sa mehanizmom identičnim AD-F410, ali neuporedivo lepšim dvobojnim displejom i malo zaobljenim kućištem. No, Akai i nju dobija na funkcionalnosti.

Iznutra, Akai ima veliku glavnu audio ploču koja ispunjava najveći deo kućišta, ali svakako ostaje i dosta mesta.

Model DX-49 ne bi imao loših tačaka… da nije transporta: liči na neku verziju ALPS-a, ali dao bih mu tek prelaznu ocenu, slično kao kod NAD-a 6100. Radi se o dvomotornom mehanizmu koji je skromne robustnosti ali upotrebljiv.

Međutim, zamajac koji je postavljen je bez dvostranog oslanjanja i bez tragova balansiranja, jad i beda, više pristaje mini linijama nego ozbiljnijem deku. Šteta, prava šteta. Kod ovakvog transporta se mora voditi računa o kvalitetu gumice, tačnim dimenzijama, kao i ispravnosti motora jer je mehanizam veoma osetljiv na pomenuto. Generalno je transport DX-49 upotrebljiv ali mogli su još malo više da se otvore. Za podizanje glava se, naravno, koristi elektromagnet kao aktuator, te je mehanizam srednje bučan kada menja mod rada. Aktuator se ne koristi pri premotavanju, tako da je tu dek izuzetno tih.

Međutim, ako bih trebalo da biram između jednomotornog Aiwa mehanizma i dvomotornog Akai, u ovom slučaju opredelio bih se za Aiwa-ino rešenje.

Da napomenem da je roler na DX-49 bio poprilično pretvoren u plastiku, što je takođe odlika nekih dekova nakon 90-ih kada je trajnost rolera drastično pala. Naravno, morao je biti zamenjen.

Na primerku koji je kod mene, radio sam sledeće:

  • Čišćenje i podmazivanje transporta
  • Zamena rolera i remena
  • Zamena glavnog pogonskog motora, držao je brzinu ali je blago ili jače, zavisno od remena, podrhtavao u radu
  • Podešavanje osnovnih parametara i provera frekvencijskog opsega, kalibracije itd.

Delovi su izašli oko 15 EUR.

U sklopu pomenutog merenja frekvencijskog opsega koristio sam TDK D, SA i MA kasete, za koje mi se čini da je ovaj dek i bio fabrički kalibrisan.

Interesantno je da kataloški podaci pokazuju frekvencijski opseg od 20 Hz -16 KHz za normal i hrom trake, što je prilično skromno ali u skladu sa cenom i klasom uređaja. Međutim, deklarisan opseg na metal kasetama je 20 Hz – 20 KHz, dakle osetno više.

Moja merenja su pokazala vrlo slične rezultate: na TDK D i SA frekvencijski opseg je išao malo preko 17 KHz što je u skladu sa specifikacijama. Međutim, ono što me je iznenadilo je da je korišćenjem TDK MA gornja frekvenca imala pad -3 dB na nekih 22.5 KHz što je izvanredno!

Ispada da je dek optimizovan za metal kasete (opet slično kao neki Technics dekovi poslednjih generacija), ali mi je neverovatno da neko kupi jevtin dek a zatim daje veliki novac na metal kasete. I tada, a danas još više. No, ni 17 KHz nije loše, pa ćemo videti kako ovaj dek svira na svim tipovima kaseta.

Navi sistem se odlično pokazao pokazao u praksi.

Dopalo mi se i što je overload margina za normal kasete +4 dB, no Akai je terao do +6 dB bez čujne distorzije.

Napomenuo bih i da je izlaz za slušalice odličnog kvaliteta, u rangu AD-F410, ali ima i potenciometar za glasnoću.

Zvuk

Akai DX-49 svira tako da se odmah čuje kako pripada novijoj (ili bolje reći manje staroj) generaciji dekova.  Karakter zvuka je takav da dek svira izuzetno čisto u skladu sa zahtevima reproduktora kakvi su CD plejeri ili u današnje vreme strimeri. Sve je podređeno korektnosti, rekao bih: čisti visoki detaljni u kategoriji Aiwa-e, ali za zericu više naglašeni. Srednji su, takođe korektni ali bih voleo da su samo za dlaku  mekši. Aiwa može delovati više prirodna jer iako nije čiste reprodukcije kao Akai već poseduje malo zamućenje zvučne slike, uklopljenost srednjih i visokih tonova je neočekivano dobra.

Bas je područje u kojem Akai briljira, a posebno u odnosu na Aiwa-u koja bukvalno nema šta da traži pored njeg: utegnut, dovoljno detaljan i dinamičan sjajno se uklapa sa rok, pop ili dens muzikom. Širina zvučne scene nije bogzna šta, ali više ni ne mogu očekivati od deka koji je koštao 250 EUR.

Kada saberem utiske sa slušnog testa, mogu zaključiti da Akai DX-49 fascinira na prvu loptu, ali ozbiljnijim slušanjem se otkrivaju mane. Naravno, niko ne očekuje da se ovakav dek koristi u nekom skupom sistemu (bar meni nije logično) i on će se odlično uklopiti sa manje rezolutnim ostatkom ekipe.

Razlika između normal, hrom i metal kaseta postoji u smislu da su poređane od najlošijih ka najboljim u redosledu u kom sam ih i naveo. Metal kaseta daje višu dinamiku, za zericu više detalja i nešto čistiji zvuk. Tu je i bolji kraj tona, odnosno decay koji se jasno oseti kod metal kasete – jednostavno je zvuk više definisan i kontrolisan i to je najveća prednost. Međutim, ukoliko očekujete drastičnu razliku u pogledu detalja, to se neće desiti. Razlika normal i hrom kaseta je takođe osetna u smislu prvenstveno čistije reprodukcije u korist hromke koja daje i bolju dinamiku. Ovo sve treba gledati relativno jer Akai DX-49 postiže veoma interesantne rezultate i na normal trakama.

Zaključak

Akai DX-49 ne razočarava ni u jednom segmentu snimanja i reprodukcije. Konstrukcijski prijatno iznenađuje, sem transporta koji bi trebalo da je robustniji, a što se najpre odnosi na veličinu zamajca koji bi svojom većom masom i inercijom doprineo manjem koeficijentu zavijanja i podrhtavanja.

Zvuk je bolji od očekivanog za ovu kategoriju cene (i danas i nekada), a opcije su mu sjajno izabrane i izvedene. Čak i kao najjevtiniji Akai u katalozima u kojima je prisutan, on predstavlja odličnu mašinu.

Da li bih uzeo pre njega ili Aiwa-u AD-F410? Aiwa ima definitivno lošije bukvalno sve opcije od reda, a o konforu (autokalibracija, navigacioni sistem, podešavanje izlaza za slušalice itd. itd.) ne treba ni govoriti – Akai je ubedljivi pobednik. Zvučno Aiwa dobija na malo većoj prirodnosti i mekšem zvuku (delimično zbog blago zamućene zvučne slike), a malo je prirodnija na srednjim. Međutim, na basu gubi svaku trku. I šta izabrati? Odgovor je na slušaocu: ko voli i sluša muziku sa dosta basa, pop ili rok, izabraće Akai-ja. Ljubitelj akustične ili vokalne muzike bi mogao glasati za Aiwa-u. Moj lični glas ide Akai-ju.

Comments are closed.