Author's Description:
Piše: Zoran Karapandžić
Jesen 2017. godine, Beograd.
Danas sam došao na gornji ulaz svoje zgrade: vrata se jos uvek regularno zaključavaju, u kraju je mnogo starih ljudi koji se plaše da im neko ne otme ono malo zimnice što su spremili, pa brižljivo proveravaju da li se vrata zatvaraju za njima. Prilazim sandučetu, otključavam rasklimatana vrata i očekujem da ću naći ko zna šta, ali ni traga ni glasa nekadašnjim šarenim reklamama niti pedantno kovertiranim računima. Kad smo kod računa, skoro da sam zaboravio kada sam primio neki od njih. To nije zato jer ih plaćam, ne plaćam ih jer nemam odakle. Setih se u istom momentu da je kurir Infostana išao od vrata do vrata u dobrotvornu akciju skupljanja papira, kako bi imali na čemu da štampaju uplatnice. Neko je dao list, neko dva, koliko je ko imao. Ja, kao za inat, nisam bio kući tog dana, već sa porodicom na Savi, te ne dadosmo kuriru papir koji smo spremili. Sramota, šta će reći komšije: ovi ne samo da ne plaćaju već ni papir ne daju Infostanu i „Distribuciji“. To me tek razbesni: u mraku smo a „Distribucija“ i Infostan uvek imaju struje. Znaju li samo koliko vuče jedan štampač? Još ako je laserski? Ma briga me da li imaju para za tonere, sigurno ih uvoze iz Albanije – najvećeg evropskog proizvođača plagijstskog toner praha za štampače. ’Em je crn ’em se lakše švercuje preko Kosova od, na primer, šećera u prahu koji ne samo što je neprijatno beo nego ga nigde nema u Srbiji pa domaćice dobijaju nervni slom kada treba da spreme kolače.
Dok tabanam mračnim stepenicama (ostade mi sveća na poslu), setno se sećam kako sam nekada mogao da se kupam svaki dan. Ne da se „samo“ perem, mogao sam da uživam u mlazovima čiste i tople vode i da potrošim bar pola bojlera. Sada… ne vredi, deca porasla, pubertet, zapere se čovek svaki treći-četvrti dan (što se i oseti u ustajalom vazduhu hodnika), a veš se pere kako ko ume. Neko na ruke, a mi uz pomoć stare, dobre mašine. Nju uglavnom koristimo kada prljav veš nema gde da stane – koliko se samo nagura u nju, da čovek ne poveruje. Onda žena ubaci neki kameni prašak a ja okrećem bubanj rukom. No, najgore je kada stigne ispiranje, sav se preznojim od vrtenja – nije ni motoru bilo lako da vrti za sve nas, ali to mu je bar bio jedini posao. Rekao sam sebi: kada jednom stigne struja u naš kraj, ima da napunim mašinu vešom, uključim je i sednem pored nje da joj se divim. Ako zaspim, biće to najlepši san ikada.
Nekada velelepna prodavnica tehničke robe preko puta naše zgrade počela je da propada sa dolaskom krize. Danas – uživaju. Čak su zakupili i dodatni prostor. Jednom krik tehnike, danas se plazma i LCD televizori koriste umesto ramova na zidu na koje su zalepljeni posteri ili reprodukcije slika. Šporeti sa ravnom pločom zamenjeni su jednostavnim ali efikasnim „Smederevcima“: modeli su razni: „Klasik“, „Futura“, a ima i kineskih za koje kažu da ne gore dobro sa našim drvetom. Usput, naš najveći proizvođač šporeta na čvrsta goriva – „Milan Blagojević“ toliko se razvio da je prvo iznajmio, a zatim i otkupio sve kapacitete „FIAT-a – Srbija“. Sada se „Smederevci“ proizvode po najnovijoj tehnologiji na savremenim presama, novine pišu da je proizvođač posebno ponosan na novu lakirinicu po svetskim standardima. Struju obezbeđuje država i to bez naknade, kako nijedan od 3.000 radnika ne bi ostao bez posla. Pokrenuta je i akcija „Jedna kuća – jedan Smederevac“ u koju su se aktivno uključile malobrojne preostale banke i država. Tako se popularni „Smederevac“ domaćeg porekla može kupiti sa minimalnom kamatom na više godina, pa čak i na lizing. Posebno je popularna akcija „Staro za novo“ i mora se priznati da je mudro zamišljena: donesete svoj potpuno prevaziđeni LCD televizor, sudomašinu ili šporet sa ravnom pločom, ili čak dogurate auto i dobićete određeni popust na kupovinu „Smederevca“. Doduše nije sve tako bajno: priča se da će doći do privatizacije našeg proizvođača te da su mnoge strane firme već bacile oko. To zaista nema smisla: Srbiji je trebalo sedamdeset godina da konstruiše i usavrši svoj najbolji proizvod, a sada treba da ga otkupe tamo neki stranci i počnu da proizvode, kako se priča, električne ringle za Japan. Sramota. I ti Japanci – kao da ne mogu bez struje.
Zbog svega toga je i prodavnica preko puta prosperirala: obećali su da će do zime dobiti nove modele personalnih i sobnih grejalica koje zadovoljavaju SEURO 4 (SEURO – Srpski EURO) standard zagađenja i mogu da rade na drvo i ugalj, a priča se da je u pripremi i model koji će raditi na plastične flaše, samo tada će standard biti SEURO 3. To, valjda, zato jer smo ostali zatrpani flašama od raznoraznih pića istog momenta kada se Evropa vratila na staklo, više nije imao ko da otkupljuje staru izanđalu amabalažu i sve je ostalo kod nas.
Mi smo, na porodičnom sastanku, obazrivo rešili da se ipak ne zadužujemo kod banaka i da, dok ne skupimo novac, kuvamo na terasi pomoću starog kotla, koji je preostao još od ženinog pradede. Nije lako na limu ispod njega ložiti vatru, niti mi je jasno kako je supruga i dalje maher u kuvanju, ali valjda će i nas sunce ogrejati pa ćemo jednog dana skupiti dovoljno keša da kupimo nov novcat šporet na drva.
Ušavši u stan, mahinalno pođem prema svom starom, vernom laptopu i kliknem „Power“ taster. Kao kućni ljubimac, lepi moj Lenovo odgovori tužnim, zavijajućim zvukom, cedeći ona dva miliamperčasa koja su mu ostala u bateriji, a sve svedeno u dve reči „Gladan sam“. „Ne brini mili moj“, rekoh, „samo da se malo odmorim pa ćemo nešto da uradimo po tom pitanju“. Improvizovani punjač akumulatora na terasi sastojao se od nekada popularne sprave za vežbanje kojom ste izigravali idiota pokušavajuči da se krećete kao da hodate sa skijama po snegu, iako nigde nije bilo ni skija ni snega. Ovakvim mukotrpnim radom se okreće točak koji prenosi energiju na maleni dinamo, te, dalje, puni akumulator za celu porodicu. Podela je po danima: ja dopunjavam akumulator ponedeljkom, četvrtom i nedeljom. Ne znam da li ostali članovi porodice zabušavaju, ali jedina sijalica u stanu malo kraće traje kada oni „vežbaju da prave struju“.
Bacim pogled sa terase: vredni (uglavnom vojni) penzioneri iz moje zgrade lepo su se organizovali i zauzeli strateški deo teritorije koji će braniti po svaku cenu. Radi se o travnjaku i delu parka između zgrada. Tu, na jasno ograđenim parcelama, niču luk i blitva, a oni veštiji su zasadili i paradajz a bogami i krompir. Prosto im zavidim: gde su ti ljudi naučili da obrađuju zemlju kada svi listom tvrde da su iz Beograda? Mora da su išli u neku posebnu školu. Naša porodica se nije snašla: iako me je supruga ubeđivala, nije mi bilo jasno kako mogu da oduzmem parče zemlje koje pripada svima… i proglasim ga sopstvenim? I šta da kažem kada neko dođe da pita? „Ćuti ženo, šta ti znaš…“, bio je moj argument. Ispade ona pametnija na kraju.
Robna trgovina cveta: subotom i nedeljom mala pijaca nikne na igralištu: na kartonskim ili plastičnim kutijama svako nudi svoje, pa ko ima nešto novca kupi šta može, ko nema, nudi nešto drugo u zamenu. Ja probao jednom da im ponudim neki od svojih kaset dekova. Oni me gledaju u čudu: jedan kaže „Sinko, da si mi bar ponudio municiju, pa đene-đene, ali šta će mi ovo…?“. Nije vredelo ubeđivanje da je to nekada čuveni japanski model, da će proći kriza i doći struja i da ga dajem bambadava – ostadoh gladan. Zvučnike nisam hteo ni da im ponudim: rasturili bi ih časkom i napravili od njih ostavicu za ko zna šta, a ostatak spalili. Ispade da je polica za uređaje postala najvredniji deo mog sistema – otkupio ju je lokalni oštrač noževa i alata kome je, zbog svoje čvrstine, bila odlična da na njoj drži sekire dok ne dođu na red da se oštre.
Cela situacija nije zaobišla ni školstvo: umesto „Poznavanja prirode“, deca sada uče „Osnove poljoprivrede“. Likovno i tehničko obrazovanje su spojeni u predmet „Proizvodnja i dekorisanje alata od drveta i metala“. Moj sin blista: tata ima malu brusilicu koju je napravio od rezervnog dela nemačkog kasetofona: motora, metalnog zupčanika i osovine zamajca i svaki put mu ugravira nešto novo na dršci alata koju treba da naprave u sledećih par školskih časova. Ne može to svako i zato se ponosno diči peticom. Okopavanje njive mu, zato, ide slabije i tu ima tek dvojku. Govorim mu da je to zato što nema kondicije jer zabušava kada treba da pravi struju za kuću ali on kaže da nije, već su budaci neanatomski (nemaju pare za nove, pa koriste one iz Titovog doba) te mu prave žuljeve.
Ima i izbornih predmeta: „Prirodni materijali i proizvodnja odeće“ i „Osnovi kožarstva i opančarstva“. Ovaj prvi uglavnom biraju devojčice, a ovaj drugi dečaci. Nadam se da će naša deca završiti sa odličnim uspehom iz ovih predmeta dok nam potraju obuća i odeća koju nosimo a koja je već puna rupa, inače ću i sam morati da upišem neki kurs. A ponuda je raznovrsna: kursevi zanata cvetaju, kada se samo setim da im je dvadeset godina trebalo da počnu sa transformacijom školstva, a sada je sve uspelo u samo par leta. Bivši električari i elektroinženjeri uče decu, omladinu i stariju populaciju kako da se prave predmeti od žice: želite korpu, stočić ili veštačko žičano cveće – nema problema. Vodoistalateri su se udružili sa mašincima i proizvode i održavaju ručne pumpe kojima se navodnjava zemlja na obali pored Save, tamo gde je biciklistička staza ka ostružničkom mostu. Tu se dobro i zarađuje: odatle potiče nova klasa – klasa novobeogradskih veleposednika. Oni uvek imaju hranu i diktiraju cene na pijaci u Bloku 45. Njihovo bogatsvo je neizmerno – nikada nisu gladni, imaju i peći za hleb a priča se da ga, ponekad, čak i bacaju kada je star pet i više dana. Razmišljam, možda bi trebalo da popričam sa porodicom da odem u pečalbu tamo…
Bivši vozači su danas uglavnom privatnici: bicikl i sklepana prikolica na dva točka koštaju malo da se registruju, a do prošle godine ni to nije bila obaveza. Sada je država videla da joj u mnoštvu biciklista leži šansa da popuni bolesno prazan budžet, pa je uvela taksu. Jureći od raskrsnice do raskrsnice, vozači raznose šta kome treba. A ja? Računara više nema, odnosno ima ih ali ne mogu da rade. Shvatio sam koliko sam bolesno zavisio od struje i prokleo dan kada je Tesla smislio sistem za daljinski prenos električne energije. Interneta ima povremeno, kada kod lokalnog provajdera stigne manja pošiljka dizela za agregat. A i onda kao da ga nema: svi koji imaju malo struje u baterijama navale na sirotu mrežu i ona odmah padne.
Jedno vreme sam nalazio stare, odbačene, laptopove i rasturao ih. Duša me je bolela kakvih je tu komada bilo i kako su surovo završili pod nemilosrdnim sečivom mog šrafcigera. Skidao bih im ekran a okvir koristio da ga prodam kao futuristički ram za slike. Onda sam smislio štos: obzirom da su nam deca neuka u radu sa nožićima prilikom obrade drveta, izmislio sam specijalno dizajnirane vežbe kucanja po tastaturi u cilju razvijanja mišića prstiju. Za to sam čak dobio i priznanje u lokalnim novinama. I krenulo nam je bolje: paradajz se smeška na stolu za vreme nedeljnog ručka. Dokle će, ne znam, ali posao se polako razvija: iznajmio sam dva lokala gde deca dolaze ponedeljkom, sredom i petkom i redovno se reklamiram u novimana, kada imaju dovoljno papira da objave sledeće izdanje.
I tako… postao sam mali privrednik, a deci i dalje stojim nad glavom i pričam kako moraju da uče da se ne bi mučili u životu, kako ćemo jednog dana biti pravi Evropljani i kako mi Evropi pripadamo oduvek, jer smo od Mađarske udaljeni samo nedelju dana hoda, a od Grčke samo deset. I biće dobro i mnogo bolje nego sada, samo da dođe to vreme, samo da dođe…
