Author's Description:

Piše: Zoran Karapandžić

Godinama posmatram podelu između dva interesantna plemena: Staraca i Novotaraca. Ovi prvi su u množini i njihov glas se daleko čuje. Pripadaju raznim strukturama ljubitelja dobrog zvuka, ali zajednička osobina im je da preziru (skoro) sve što se pravi od strane današnje audio industrije, smatrajući da je a) nekvalitetno b) preskupo i c) zvučno lošije od uređaja koji su se nekada pravili. Novotarci, sa druge strane, jesu u manjini jer treba da izdvoje značajnu sumu novca kako se ne bi zadržali na početničkim novim HiFi sistemima. Pored toga, u velikom broju slučajeva oni žele i da ostanu anonimusi – nije lako priznati da ste dali nekoliko hiljada evra na audio sistem, ljudi vas najčešće čudno gledaju. Zbog toga Novotarci pružaju uglavnom gandijevski racionalan pasivni otpor, kupujući nove komponente i dajući jasno do znanja šta misle.

Tokom tridesetak godina bavljenja HiFi-jem, naučio sam se pameti koja se može sažeti u rečenici: Nikad ne reci nikad. Svašta se da videti u ovom sportu, pa i neke manje verovatne stvari. Zbog toga sam uvek suzdržan i ne želim da se svrstam u bilo koju od dve navedene kategorije. Veliki deo mog znanja potiče (i dan-danas pritiče) od polovnih komponenti starih pet, deset, petnaest…. pa i četrdeset godina. Sa druge strane, u poslednje vreme imam prilike da ugostim mnoge nove uređaje – a što je, mora se priznati, retka privilegija. Kada kroz svoje ruke propustite veliki broj novih komponenti, počevši od raspakivanja, vizuelnog pregleda, do povezivanja, usviravanja i glavnog testa, količina znanja u malim sivim ćelijama rapidno raste u odnosu na slušanje i doživljaj istih uređaja u salonima distributera, pod usmereno kontrolisanim uslovima kakve možda nikada nećete dostići u svom domu.

Istorija HiFi-ja je slična istoriji živog sveta na planeti Zemlji: kvalitetni su preživeli i na ceni su i dan danas. Bilo je tu i odličnih, malo poznatih ali propalih pokušaja, o njima možda nekom drugom prilikom. Danas, kada gledamo neko poznato pojačalo ili bilo koju drugu staru komponentu, možemo samo da se divimo domišljatosti konstruktora. I pedantnosti, svakako: pazilo se na svaku crticu, na obradu svakog dugmeta, na svaki eventualni zavrtanj prednje ploče koji je morao da bude na mestu. Imam utisak da su se konstruktori zaista trudili da ispune sve želje kupaca i da potaknu neke nove. Danas, kod mnogih CD plejera čak nemate ni mogućnost programiranja redosleda numera, već ih morate slušati sve, a ako vam se ne sviđaju, tu je dugme Skip. Bezveze. Brzi, vremenski skučen period sklapanja rezltuje oštećenim glavama zavrtanja, propalim lozama na limovima, iznutra loše ofarbanim stranicama i grubim ivicama i sličnim „simpatičnim“ sitnicama. Pažnja ka detaljima, kao nekada? Uglavnom stvar prošlosti.

Nije samo zvuk ono što odvaja te čuvene, stare, komponente: mek i često dinamičan, možda ne prvak sveta u detaljima, ali svakako pogađa Amorovom strelom slušaoca. Ono što čini celokupnu sliku jeste umetničko delo združenih inženjera i dizajnera u pokušaju da stvore novu HiFi Vaseljenu, otkriju neotkriveno i, najpre, unesu sebe u proizvod koji stvaraju.

Slika 1: Marantz 2252B iz 1977. godine – vrlo solidan uređaj toplog i prijemčivog zvuka, jednako lep na oko.

Sa druge strane, danas imamo gomilu relativno jevtino produkovanih HiFi poluproizvoda koji se trude da očaraju spoljašnjim i unutrašnjim izgledom štampane ploče pre nego kvalitetom. Prelepa Kina i njen model socijalizma su predstavljali isuviše veliko iskušenje za alave kapitaliste: HiFi narodu, novac kapitalistima. Preko noći su kineske fabrike prihvatale modele poslovanja po zapadnim standardima, mašine su pristizale, ugovori se sklapali i radnici se obučavali. Velika flota uređaja svih vrsta zaplovila je ka Zapadnoj i ostalim Evropama. A Kinezi… ma šta njih briga da li prave ovu ili onu marku, ovaj ili onaj uređaj, bitno je da se radi i da zemlja napreduje. I sledi kontrast: poznata kompanija je potekla iz nedara vlasnika, eksperimentatora sa velikim intelektualnim potencijalom. Čovek je vršio probe sa različitm modelima i ugrađenim elektronskim komponentama. Danas, ista kompanija ima vlasnika ko zna gde, kojeg zanima samo profit, te ista pravi uređaje u Kini, od 100% kineskih delova osrednjeg kvaliteta, koji nisu, ma šta drugi rekli, jednaki kao oni iz Malezije, Tajvana ili, ne daj bože, Japana. Na sve ovo se nadovezuje pedantnost: nekako uvek imam utisak da su ljudi koji su stvarali i sklapali dobar deo novih uređaja mislili na uštedu (konstruktori a najpre menadžment) i obaveze koje ih čekaju kod kuće (radnici na traci za montažu i kontrolu kvaliteta). A mi imamo samo jedan novac da damo za tu istu komponentu, ne pet svota. Najgore je kada proizvođač pokušava da uštedi na testiranju softvera, te se greške otkrivaju tek kada komponente dobiju trajne vlasnike. Aljkavost se pokušava nadomestiti onim što prvo upada u oči: debelim prednjim pločama, livenim daljinskim upravljačima, šljaštečim elementima, ali se iza svega često krije jedna relativno siromašna duša, koja ponekada dobro svira, a ponekada ne, ali svakako ne poseduje sve estetske efekte slavnih prethodnika. Kada se, sa druge strane, proizvođač potrudi da se u kineskoj fabrici ugrade tačno specifikovane kvalitetne komponente, rezultat ne izostaje i komponenta bar zvučno može da konkuriše onima pravljenim van Kine nekada i sada.

Slika 2: Revox B250 iz 1989. godine – dokaz da se uz vrhunski konfor mogao dobiti i izuzetan zvuk, kako za to vreme tako i danas.

Malobrojni su ostali na tlu Evrope i Amerike: daleke fabrike maltene forsiraju masovnu a ne samo velikoserijsku proizvodnju, nešto što se u organizacionim naukama smatralo mogućim samo u visokospecijalizovanim industrijama, kao što je proizvodnja hleba. Kini je, u današnje vreme, zaista teško konkurisati. Da li su proizvodi sa drugih strana sveta, a posebno iz razvijenih zemalja, kvalitetniji? Uglavnom da, ali ne nužno. Profit je zakon i ukoliko želite da dobijete nešto kvalitetno, morate da platite poprilično, a rezultati nisu uvek garantovani.

Slika 3: Simaudio MOON i7 – današnje vrhunsko integrisano pojačalo. Zvuk i izrada su vanvremenski ali po veoma visokoj ceni.

A sada, krenimo sa druge strane: i nekada su rafovi bili puni „salate“. Setimo se samo gomile hongkoških i tajvanskih uređaja, kvazi muzičkih centara i linija čudnih, glupih imena, jevtine plastike i inferiornih tehnoloških rešenja koja su harala sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Bila je tu i jevtinija japanska ponuda, daleko ispod onoga što su nudila čuvena imena. Dovoljno je samo pronaći katalog neke nemačke robne kuće iz tog vremena i videti kakvo se sve đubre prodavalo pod nazivom HiFi. U isto vreme iole pošteno pojačalo koštalo je bar 800 nemačkih maraka, a to je ono koje danas u malim oglasima verovatno ne bismo ni uzeli u razmatranje. Zaista dobro pojačalo je koštalo dve do tri hiljade, u isto vreme kada se klot verzija „Golfa jedinice“ mogla kupiti za manje od osam. To znači da je ceo sistem (zvučnici, pojačalo, tjuner, magnetofon, kasetofon, CD plejer i gramofon) mogao koštati skoro kao dva automobila. Zamislite da danas date nekih 15-16.000 evra na komponente. Dobili biste vrhunski sistem, ali zapamtite da su i nekada su postojali uređaji koji su bili deset puta skuplji od primera kakve sam naveo.

Druga stvar je zub vremena: apsolutno sve aktivne i pasivne komponente ugrađene u HiFi uređaje stare. Neke brže, neke sporije. Menjaju se vrednosti otpornika, posebno ukoliko su izloženi temperaturnom naprezanju, elektroliti se suše a tranzistori menjaju raznorazne karakteristike. Da ne zaboravim: i lemovi propadaju. Reparacija takvih uređaja i davanje novog života nije mala investicija, a treba pronaci i majstora koji to neće odraditi “ofrlje”. Na kraju, rezultat je pod znakom pitanja jer nove ugrađene komponente možda neće zbirno dati dobar rezultat ili će on biti bitno različit od onoga kakav je bio kada je pojačalo izašlo iz fabrike.

Nov uređaj će, sa druge strane, pružiti određeni spokoj vlasniku zahvljujući garanciji. Zvučno ne mora biti nimalo loš, ali ni bolji od dvadesetak godina stare komponente, sem u slučaju kada neka od tehnologija i dalje napreduje ka svom zenitu. Međutim, on će postojano svirati još sledećih pet do deset godina i verovatno se svaki put uključiti kada kliknete na taster „ON“ bez veselog pucketanja i dimne zavese. Pored stare, nekada basnoslovne komponente, izgledaće kao siroče, ostavljeno na pola puta, jer mu je takva i cena ukoliko ne želite da potrošite pomenute hiljade evra. I danas, kao i nekada, s vremena na vreme naiđu jevtina a dobra rešenja, samo ih treba prepoznati, a to je najveći problem: pojave se i najčešće tiho nestanu. Da ne smetaju onim skupim, valjda.

Slika 4: Dayens Ampino – jedan od primera da se za mali novac može dobiti praktičan high end zvuk u malom pakovanju.

Kako, na kraju, posavetovati nekoga šta činiti? Veliki broj ljudi jedva skrpi neku crkavicu za osnovni sistem budžetske klase. Kada njegov komšija donese trideset pet godina star risiver, siroti HajFajevac shvati da je mogao proći ko zna koliko puta jevtinije, a zvučno daleko bolje. Ali to samo u slučaju kada želi da žrtvuje malo konfora (daljinski upravljač, na primer) i živaca – krckanje potenciometara i prekidača, pregorele sijalice i drugi, daj Bože, jednostavni otkazi koji žuljaju kao kamičak u cipeli. Odgovor je jednostavan: ako se dvoumite, probajte sa polovnjacima i to za što umereniji novac kako biste ga kasnije mogli prodati uz eventualni minimalni gubitak. Ukoliko nemate sreće/živaca/vremena za gubljenje ili vam dosadi igra poznata po nazivom „A sada nešto drugo“, kupite odmah novo i ne postavljajte sebi pitanje da li je moglo bolje – za Vas je odgovor „NE“.

Comments are closed.