Author's Description:

Nekako mi se čini da kompanija Fisher nije nikada bila cenjena onoliko koliko je, zapravo, zasluživala. Zbog toga ću uneti malo istorije u svoj tekst: Fisher Electronics se prvobitno zvala „The Fisher“ po svom osnivaču Avery Fisher-u, a osnovana je još davne 1945. godine, dakle u vreme pionira audio reprodukcije. Izvorno američka, negde 1975. godine je kupljena od strane japanske Sanyo korporacije i sama proizvodnja je preseljena u Zemlju izlazećeg sunca.

Uvek mi je bio simpatičan Fisher-ov logo – ptičica koja nosi notu u kljunu. Tako romantično smišljeno.

Danas postoje i dalje proizvodi pod imenom ove robne marke, ali nisam ustanovio poreklo. Mislim da se iza krije neka kineska kompanija koja je kupila samo ime i zaštitni znak. Prava šteta, kao i za Nakamichi i mnoge druge koji su ostavili neizbrsiv trag u audio istoriji.

Sećam se da su Fisher-ovi uređaji bili izloženi tokom osamdesetih godina u Beogradu, u „Fontani“ u Knez Mihailovoj ulici, sa desne strane šetačke zone kada krenete ka Kalemegdanu. Kao klinac, često sam išao da ih gledam i divim im se, mada ih nisam mogao priuštiti. U istoj prodavnici je bio izložen i Revox sa svojim programom, o tome sam mogao samo da sanjam u to vreme. Najviše do čega je moja porodica dobacila bio je Sharp-ov muziki stub – predstavništvo Sharp-a bilo je samo malo bliže početku ulice, na prvom ili drugom spratu robne kuće.

Godinama kasnije sam se susreo sa Fisher uređajima i retko koji me je razočarao. Mada su to bile komercijalne komponente, bile su pošteno napravljene. Na primer, jevtiniji Fisher uređaji u klasi cene mog Sharp muzičkog stuba imali su daleko kvalitetnije mehanizme za kasetofone, Sharp je štedeo gde je stigao, a Fisher nije.

Posedovao sam i jedan Fisher-ov vokmen, u to vreme jedan od dva njihova top modela. Danas ljubitelji pričaju o Sony-ju, poznati su još i Panasonic i Aiwa. A u stvarnosti, bitka za tržište malih prenosivih plejera se vodila baš snažno: mnogi proizvođači imali su sjajne, skupe modele koje je danas teško naći, a koji su bili odlični. Toshiba, JVC, Sharp, Fisher… su samo neki od njih. Pomenuti Fisher vokmen imao je kasetu koja se ubacivala i vršila ulogu FM prijemnika (to mislim da je prva na tržište izbacila Toshiba) ali i mehaničke servo komande (poznatije kao soft touch ili mehaničko logičke komande) i autorevers, pa i mali zvučnik u vratima. Zvuk je bio izuzetan, a mališa je košta ni malo slatkih 300 DEM u to vreme.

Našao sam da se prodaje na oglasima i pomislio kako bi bilo lepo da ga kupim i uslikam… i evo ga:

Sam primerak nije u nekom očuvanom stanju, ali je kompletan i, naravno, veoma interesantan.

Fisher je pravio i neke high end izlete, od kojih mi je poznat gramofon MT-Z1, mada se kompaniji očigledno nije isplatilo da se bavi ulaganjem u razvoj takvih komponenti, već je pomenuti bio rebrendirani C.E.C. ST-930.

Nakon što sam vas malo udavio, hajde sada da se vratim na priču o deku CR-9070.

Fisher-ov model CR-9070 se pojavio kao predstavnik „Preference“ serije 1992. godine, u smiraj ovih uređaja. Pomenuta „Preference“ serija je pokušaj proizvođača da na tržište izbaci komponente višeg kvaliteta od prosečnog. Međutim, sama cena CR-9070 od 700 DEM (350 EUR) ukazuje da se radi o deku srednje kategorije, a ne nekakvom skupom high end uređaju.

Ali, dragi pratioci mog sajta, pitaćete se zbog čega sam ga uopšte i izabrao? Kupio sam ga neispravnog, dao za njega možda i više novca nego što vredi, rizikovao i… čemu to? Pitanje je, rekao bih, sasvim na mestu.

Odgovor je: privuklo me je što ovaj dek ima neke simpatične opcije kakve uopšte nisu pripadale njegovoj kategoriji cene i zbir svih osobina koje čine da on treba da košta više. Evo, da navedem:

• Troglavi dek (ovo je OK za 700 DEM).
• Amorfne glave – odlično u pomenutoj klasi cene.
• High bias od 210 kHz za brisanje trake (normalno ide od 85-100 kHz), high bias su voleli da koriste Pioneer (160 kHz koliko se sećam) i JVC (210 kHz), verovatno i neki drugi.
• Elektronsku kontrolu nivoa snimanja – preko kliznog enkodera, ovo omogućava vrlo preciznu kontrolu balansa i linearnosti  pojačavanja oba kanala, a i opciju fadera i sličnog. Slično je u to vreme napravio i Technics sa RS-AZ serijom.
• Sjajan i nimalo jevtin custom made displej, sa pikovima koji imaju 16 segmenata po kanalu – daleko iznad klase cene, dok je sam displej izuzetno pregledan što se nivoa snimanja tiče. Neke oznake su sitne, ali su one od sekundardnog značaja. On, u isto vreme, prikazuje i izabrani nivo snimanja.
• Autokalibracija koja pali poseban deo displeja i prikazuje celi proces sa sve podešavanjem parametara osetljivosti i biasa u odnosu na referentnu vrednost – lepo za gledati, a i proveriti koliko neka kaseta ispada iz predefinisane centralne vrednosti i eventualno preštelovati dek ako je to česta pojava na različitim tipovima kaseta.
• Automatsko podešavanje nivoa snimanja (AILC – Auto Input Level Computer Control) – lepo i pametno urađeno.
• Opcije za pomoć ručnom podešavanju nivoa snimanja (CCPL – Computer Control Peak Level Shift), nemam uputstvo, ali jedna služi da pokaže i zadrži se na vršnom nivou koji je postignut, a druga da se ista vršna vrednost pomera levo/desno kako bi se postavila u optimalno područje. Slično su imali i Technics dekovi (RS-B965/765) i, recimo, Akai DX-49.
• Fader – utišavanje i pojačavanje snimka.
• HX Pro sistem se može isključiti.
• U tom momentu najmodernija Sony Dolby kola CXA1330S koja su se koristila i u prestižnim Sony dekovima, na primer.

Naravno, negde se štedelo: mehanizam je klasični ALPS i žarko bih želeo da je neki robustniji, mada ovaj obavlja posao. Prednja ploča je od plastike, nije to strašno, Harman/Kardon je stavljao plastičnu prednju ploču na svoj top mdel TD4800 koji je koštao 2.800 DEM… ali voleo bih da vidim ili metal ili antirezonantu plastiku ovde.

No, gledajući sve ovo, čini mi se da se neko zaista potrudio oko ovog deka. On je, bukvalno natrpan retkim opcijama. Nisu to samo kozmetički dodaci, to je moderna tehnologija tog vremena u službi matore kasete.

Krucijalno pitanje je: da li sva prateća elektronika, pored toga što pomaže, u isto vreme jasno odmaže kvalitetu zvuka?

Za početak, evo malo podataka iz kataloga:

Međutim, servisno uputstvo daje druge podatke o frekvencijskom opsegu i to prema standardu (+/-3 dB) koji je strožiji od DIN standarda. Videćemo da li će merenje pokazati koji od dva podatka treba uzeti u obzir. Obično su podaci iz servisnog uputstva merodavniji.

Primetićete da je odnos signal/šum dosta loš – 58 dB iako je u to vreme za troglave dekove standardna vrednost bila oko 60 dB.

Imajući u vidu skromnu ponudu Fisher dekova u katalogu, najčešća pojava u to vreme je bila da kada i postoji jevtiniji troglavi kaset dek, on sam po sebi nije ništa posebno, već je samo blaga nadogradnja skromnijih dvoglavih modela. Videćemo da li je tako u ovom slučaju.

Opis

Dizajn CR-9070 me podseća pomalo na Philips FC-950, troglavi vodeći model deka iz serije 9xx, s tim što je Philips nešto više ekstravagantnog dizajna, oba koriste praktično isti transport, ali je Fisher bio 100 DEM skuplji, a pored toga natrpan je opcijama daleko više od FC-950.

Raspored komandi na CR-9070 je dobar, s tim što su Open/Close, Play i Stop velike i lako dostupne, dok su ostale nekako sitne i mogle su biti veće, a ovo se posebno odnosi na Rec Mute (ili Space Pause kako je Fisher naziva) komandu koja je baš mali taster kakav očekujete za neku manje bitnu funkciju.

Ni ostatak nije mnogo bolji: gomila relativno malih tastera istog oblika, te je, dok ne naučite gde je šta, čitanje oznaka obavezno. Npr. Monitor taster su mogli nekako izdvojiti i povećati.

Oznaka automatske kontrole snimanja je naglašena, za razliku od drugih, što mi govori da su ovu funkciju želeli da približe svakodnevnom korisniku.

Dek nema svetlo u unutrašnjosti ležišta za kasetu, što je prava šteta. Interesantno je da je poklopac mehanizma metalni – mnogi bi ga ubacili kao plastični deo prednje maske i ofarban je u klavir lak crnu – malo vidljiv ali tako elegantan potez.

Prednja ploča, levo od poklopca nosača kasete, ima deo napravljen od tamne, ali na oko providne plastike. Liči na poklopac senzora za daljinski upravljač, ali se iza zapravo ne nalazi ništa. Kod skromnijeg modela, CR-9030 (pazite, nikada nisu napravili CR-9050, čudno…) ovaj deo je prekriven klasičnom neprozirnom plastikom, što me navodi da je možda postojala ideja da se uz CR-9070 isporučuje i daljinski upravljač ili da sistemski daljinski obavlja tu ulogu.

Nosač kasete je od plastike ali je solidne čvrstine i poseduje antivibracione mere u smislu dampiranja nosača kasete istim materijalom koji koristi Sony u ES dekovima (zaboravio sam tip materijala a nisam uspeo da ga nađem u dokumentaciji…).

No, sam mehanizam je bučan, ne samo kada se uključuje zbog aktuatora (elektromagneta) u mehanizmu, na način kako se čuju Technics dekovi sa istim mehanizmom, već su zupčanici sistema za namotavanje i premotavanje bučni. Podmazivanje delimično pomaže.

Ono što je bitno, jeste da je displej zaista odličan, sa 16 krupnih segmenata po kanalu i dvobojnim pikovima sa zadržavanjem. Zaista je milina za gledanje i korišćenje. Iznad pik metra je i prikaz maksimalnog preporučenog nivoa za određeni tip kasete koja se trenutno nalazi u deku – opet isto kao kod Sony uređaja.

Brojač je u pseudorealnom vremenu, nema podešavanja dužine trake. Displej čak prikazuje i ikonicu kasetice kada je sama kaseta umetnuta, kao nekada kod videorekordera – vidi se u gornjem desnom uglu na slici.

Uređaj, inače, pamti sva podešavanja: od brojača (koji se, nažalost, ne resetuje automatski kada ubacite sledeću kasetu) do podešavanja nivoa, autokalibracije i sličnog (pazite, autokalibracija se ne resetuje ako zamenite kasetu, a ne znam da li ima odvojene memorije za svaki tip trake – normal, hrom i metal).

Osećaj na enkoderu za nivo snimanja je lak, voleo bih da je dugme samo malo veće. Nema zazora („lufta“) jer je u konstrukciji umesto samo matice za pričvršćivanje enkodera za ploču korišćen valjak koji je matica u isto vreme – drži enkoder i predstavlja kanal kroz koji se spoljno dugme enkodera vezuje za osovinu i ne može da šeta. Sjajno rešenje, baš se nije štedelo.

Osećaj na potenciometrima za slušalice i balans je odličan – samo probajte koliko je jadan onaj za slušalice na Pioneer top dekovima iz istog vremena, na primer.

Nije mi se dopalo što balans potenciometar ima faktički mali opseg – veoma je osetljiv i brzo utišava kanal koji treba da smanji.

Interesantna je još jedna stvar: displej je tipa VFD (Vacuum Fluo Display) ali dek ima sijalice u unutrašnjosti. Ovo nikada nisam video, sem kod VU i LCD pokazivača i nije mi bilo jasno čemu služi. Ispostavilo se da dve sijalice svetle da bi osvetljavale plastičnu prozirnu masku ispred displeja i crvenu crtu na njenom dnu. Neverovatan trud za nešto tako sitno. Da li mi to treba? Ne. Da li su mogli da ulože novac u nešto pametnije? Da. Ali da lepo izgleda, zaista jeste. Opet taj trud o kojem pričam.

Evo ih na slici, obeležio sam ih crvenim pravougaonikom.

Transport je poreklom od japanskog APLS-a i sličan je onim koji su se ugređivali u Technics, Teac, Yamaha, Grundig i mnoge druge dekove niže i srednje kategorije. Nema, nažalost direktni pogon, već koristi remen i mali zamajac na kojem sam video čak pet tragova dodatnog dinamičkog balansiranja.

Idealno rešenje za ovakav dek bi bio sistem sa direkt drajv motorom i dvostrukim kapstanom. Ali, očigledno je da je štednja ovde uzela danak. Inače, sam mehanizam je tromotorni, ali jedan motor upravlja otvaranjem i zatvaranjem vrata, dok su za transport zadužena druga dva: glavni i onaj za premotavanje/namotavanje, kao i elektromagnetni aktuator za pokretanje krivuljara koji putem glavnog zamajca dobija moment sile i podiže ili spušta glave.

Ono što je dobro jeste da se kod CR-9070 glavni motor ne uključuje zajedno sa dekom, već samo pri snimanju ili reprodukciji. Ovo uveliko štedi ležajeve zamajca i trošenje samog motora (ležajevi, četkice, komutatori).

Blok glava za snimanje i reprodukciju ima livenu osnovu (kao i na Technics dekovima, na primer) i još nešto: lepu subšasiju na kojoj se nalazi glava sa zavrtnjima za podešavanje azimuta i ostalih parametara – za ovakvu kategoriju mehanizma i samog deka to je vrlo pristojno napravljeno.

Nisam našao podatak o zemlji porekla na samom uređaju, ali mi deluje kao da je pravljen u Japanu, što, naravno, ne mogu da tvrdim sa sigurnošću.

Servis

Danas je teško i prilično rizično kupiti kaset dek i verovati da je ispravan bar u osnovom smislu. Još je teže to postići ukoliko kupujete neispravan uređaj.

Ja sam, tako, za 50 EUR kupio ovaj primerak CR-9070. Prodavac mi je rekao da je CR-9070 stigao iz inostranstva i da su se gumice istopile. Ono što mi je bilo čudno jeste da mi je spominjao 4 gumice, neke velike delove i dugački remen, a ja sam znao da dek poseduje jednostavnu ALPS mehaniku ili sam bar tako zaključio iz servisnog uputstva.

Uglavnom, ovaj model poseduje samo jedan remen i jednu gumicu: ona je namenjena sistemu motorizovanog otvaranja/zatvaranja vrata. I bila je istopljena. Čišćenje istopljenih gumica je mučan posao, jer se one raspadnu na deliće koji su kao puter i tope se na dodir. Pored toga, delići gume budu posejani naokolo i veoma lako se raznesu na sve moguće površine, a često se ne vide na prvi pogled i jedino što primetite jesu crni tragovi istopljene gume na svojim prstima. Svako ko je bar jednom čistio istopljene gumice zna o čemu govorim. Srećom, ova na Fisher-u je bila mala i napravila je mali haos.

Proces servisiranja je bio sledeći:

1. Rasklapanje deka: servisno uputstvo ne sadrži proceduru demontiranja mehanike deka, te sam morao da to dokučim sam. Izgleda da sam uređaj nije pravljen sa idejom da će biti servisiran, već kako da se što lakše sklopi u proizvodnji.  Demontaža mehanike obuhvata skidanje poklopca  (6 zavrtanja), uklanjanja dva horizontalna zavrtnja sa mehanike, uklanjanje dela donjeg poklopca (6 zavrtanja), dve nožice deka, još 9 zavrtanja za prednju ploču i dva za vertikalnu ploču procesora, vadjenje pomenute ploče iz ležišta, još jedan zavrtanj u vezi poprečne poluge – držača mehanizma, pa još tri na samom mehanizmu. Dakle, do momenta kada sam najzad mogao da držim transport u ruci, izdvojen od ostatka uređaja, uklonio sam 31 zavrtanj, pod uslovom da nisam zaboravio da nabrojim još neki :). Tu dodatno dolaze i vezice (presecanje) i konektori (oko 8 konektora). Jednostavno, zar ne? A još nisam ni počeo.
2. Zamena glavnog remena: da bi se do njega došlo prvo mora da se ukloni servo motor za otvaranje vrata koji je pričvršćen sa dva zavrtnja učvršćena lakom. Ostatke laka sam očistio i nisam ga stavljao ponovo, na kraju, ne vidim da je potrebno. Zatim sam podigao štampanu ploču za konektore – samo jedan od saviljivih graničnika je zaista bio savijen, ispravio sam ga da bih oslobodio ploču, posle sam vratio i savio oba. Ovo mi je omogućilo da pristupim zavrtnju ispod, pored još dva. Faktički, samo jedan od tri koji učvršćuju ploču mehanike je dostupan bez dodatnog rasklapanja, mogli su to i bolje da reše. Srećom, nisam morao da odlemljujem žice do reel motora. Zamena remena je laka, ukoliko znate jednostavnu caku kako ga postaviti na početku. Očistio sam pre toga remenice, a i podmazao glavni pogonski motor i servo motor otvaranja vrata. Na kraju sam sve sklopio. Nisam podmazivao servo mehanizam za podizanje glava, mast je i dalje bila u odličnom stanju, te nisam hteo ništa da diram.
3. Očistio sam i kasnije demagnetizovao glave, a proverio i roler: iako nije puno korišćen, počeo je da dobija sjajnu, plastičnu površinu. Uklanjanje ove površine uz zadržavanje savršenog oblika rolera nije lako ni sigurno rešenje, pa sam ga zamenio, samo sam novom morao da smanjim visinu za 0,1 mm, kako bi bila identična originalu (7,91-7,92 mm).
4. Ispostavilo se da fali deo koji povezuje sama vrata sa polugom koju pokreće mehanizam otvaranja vrata. Deo servisnog uputstva koje prikazuje sam transport je grozan, to je često slučaj, te sam morao poprilično da ga „bistrim“.  Sam mehanizam sam proveravao u sred noći, koristeći zavrtanj koji sam našao u kolekciji, a u smislu provere koncepta da li bi takvo rešenje radilo. Sem toga, poluga mehanizma je stajala nakrivo – da li ju je neko nakrivio ili je fabrički njena osovina loše postavljena, ne znam. Pri pokušaju ispravljanja osovina je izgubila čvrstinu na mestu gde je presovana i počela da se klati (presovana je u limenu ploču), te sam je postavio u položaj u kome je trebalo da bude i učvrstio super lepkom – ovaj štos pomaže uvek, pod uslovom da opterećenje poluge nije neko zaista veliko. Sada je poluga bila blizu vrata mehanizma vrata, kao što i treba, a ja sam počeo da tražim osovinu ili zavrtanj koji bi bio odgovarajućeg prečnika i veoma kratak. Kada sam ga našao, dodao sam i plastičnu čauru kako ne bi klizio metal preko metala, tj. osovina preko navoja zavrtnja, već da to ide preko plastike. Dodatno sam i podmazao putanju kretanja silikonskom mašću i još neke delove mehanizma (zupčanike reel sistema jer su dosta bučni, kao i još jedan deo mehanizma vrata, ali grafitnom mašću). Na kraju sam podesio položaj zavrtnja u mehanizmu vrata i zapečatio ga lakom – mogao sam i nečim jačim, ali mislim da nema potrebe.
5. Mehanizam je bio gotov, prešao sam na čišćenje prednje ploče sa unutrašnje strane, metalnih ploča itd.
   
6. Zatim je došlo na red sklapanje i povezivanje konektora i testiranje osnovnih funkcija.
7. Nakon toga sam dek zakačio za računar i proverio i podesio nivo pik metara, reprodukcije, snimanja, bias-a i sistema za autokalibraciju.

Srećom, ovaj primerak CR-9070 je bio vrlo malo korišćen, kako je prodavac i rekao i nije „kopano“ po njemu, osnovni elementi su ostali očuvani, te mi je za sve trebalo nekih 8 časova rada, što je prava retkost – obično ide dva do tri puta više.

Neka od merenja

Merenje frekvencijskog opsega mi je bilo posebno interesantno – našao sam dva različita seta specifikacija, pa sam se okrenuo servisnom uputstvu. Za dek ovakve cene, manje popularnog proizvođača, bilo mi je čudno da može da dobaci do 20 kHz na hrom i čak do 22 kHz na metal kasetama.

Zbog toga sam izabrao novu TDK D, i svoje korišćene TDK SA-X i TDK MA kao referencu. Merio sam opseg bez HX Pro sistema i sistema autokalibracije i uzimao lošije vrednosti od dva kanala (obično je levi kanal lošiji). Ispostavilo se da je bias fabrički skoro savršen za moje izabrane kasete.

Sa TDK D, tačka preseka -3 dB bila je oko 19.5 kHz na levom i dosta iznad 20 kHz (verovatno čak oko 21 kHz ili više) na desnom kanalu. TDK SA-X je rezultirala opsegom do 21.5 kHz, a TDK MA čak do 23.5 kHz. Ovo su izuzetni rezultati.

No, ono što me je zadivilo je linearnost frekvencijskog opsega počevši od srednjeg nivoa od, recimo, 5 kHz pa sve do kraja krive. Izuzetno i retko se vidja, na primer kod Revox-a B215, Pioneer-a CT-A9 ili Yamaha-e KX1200. Ovo je potpuno neprimereno jednom deku od 700 DEM.

Merenje brzina deka, nakon blagog podešavanja (uvek treba da se radi nakon zamene remena) je pokazalo da je vrednost bila zakucana na 3.000 Hz uz korišćenje test trake, što mi je samo po sebi govorilo o dobrom stanju motora, rolera, remena i mehanizma u celini.

Sve ovo potvrđuje moju teoriju: početkom 90-ih godina nije više bilo tajni u elektronici za konstruktore kaset dekova – opseg od 20 Hz do 20 kHz više nije bio tajna odabranih niti bogatih. End of the story. Međutim, štedelo se na mehaničkim komponentama, najčešće transportima jer se verovatno računalo da je mehanika kaseta napredovala i da transporti ne moraju biti bolji već samo dovoljno dobri za ljudsko uho, sa retkim izuzecima. Kakva šteta.

Zvuk

Sama merenja (frekvencijski opseg, izobličenja, stabilnost brzine, zavijanje i podrhtavanje itd.) mogu dati opšte smernice o stanju uređaja i zvuku, ali ne mogu garantovati šta ćete zaista čuti – npr. u slučaju da su rezultati odlični nema garancije da će sam zvuk biti dobar.

I, kako zvuči FIsher CR-9070? Da krenemo od onoga što se odmah primeti: ekstremno čist zvuk, od dna do vrha. Dinamičan i vrlo stabilan, sa širokom scenom i veoma preciznim tonovima, posebno na gornjem opsegu. Izlaz za slušalice je solidan, ali sam preko njega primetio neke probleme sa sibilantima, što nije bio slučaj kada sam koristio linijski izlaz.

Detaljnost je odlična, skoro neočekivana a ukupna harmonija i ritam dobri. Bas ima i telo i voluminoznost, a opet je jako utegnut. Ljudski glas je veoma čist.

Interesantno je da nikakvu razliku nisam uspeo da čujem koristeći HX Pro sistem, toliko da sam se zapitao da li uopšte radi. Izvršio sam neka merenja i HX Pro definitivno unosi neke izmene, ali ne na standardni način gde izdiže gornji deo opsega, tj. pegla nedostatke samog uređaja veštačkim naglašavanjem visokih tonova. Ovde toga nema, elektronika i glave Fisher-a su opasno dobro odrađene.

Zvuk ovog deka zahteva navikavanje: on je toliko čist da mi se mnogo puta činilo kako slušam neki od CD plejera starije generacije. Od dekova sam navikao na taj specifično mek, možda nekada i malo zamućen zvuk, dok je CR-9070 skoro digitalnog zvuka po detaljima i preciznosti. Ovo nije uvek lako za slušanje, ali bi, recimo, prilično dobro mogao kopirati gramofonske ploče, bez gubitka detalja.

Koriste’i TDK MA imao je sve prethodne karakteristike, čak i malo više detalja, ali čini mi se i oštrine i nije mi se svideo u smislu da me je malo umarao, što nije bilo slučaj sa normal trakama, na primer. Možda ću ga podesiti da bude malo mekši.

Sve u svemu, CR-9070 je veoma specifičan i jedan od kaset dekova najčistijeg zvuka koje sam imao prilike da sretnem. Podseća me na neke Yamaha uređaje, samo je malo muzikalniji od njih. Fisher CR-9070 nema onu toplinu Nakamichi dekova, nema onaj ritam i prenos emocija kao neki drugi vrhunski kasetaši – njegova kopija je skoro 1:1, veoma, veoma precizna i traži pažljivo uklapanje sa ostatkom sistema – idealno mekšim, toplijim ali u isto vreme detaljnim i transparentnim.

Šta reći na kraju? Odlična, dobro osmišljena mašina koja se retko sreće, sa skoro savršeno ravnim o odsečnim karakterom zvuka. Ako želite opušten zvuk mekog kaset deka, Fisher nije za vas. Ukoliko su vaše aspiracije da zaboravite da slušate malu plastičnu kasetu i pomislite kako je to, u stvari, neki moderan izvor zvuka, Fisher je za vas. Napravljen u vreme carstva njegovog veličanstva CD-a, za snimak i reprodukciju kompakt diska.

Da li mi se lično dopao? Da, jako. Više volim transparentnog Nakamichi-ja BX-300, zavodljivost Dragona, fenomenalnu neutralnost Revox-a B215 ili izuzetnu formulu zvuka Luxman-a 5K50M, ali na kraju ne mogu da se setim nijednog deka koji je koštao približno kao Fisher i mogao da mu stane na crtu po svim parametrima. Svaka čast.

Naravno, mačak se odmah popeo na uređaj kada sam počeo da ga slikam – Beki mora da bude zvezda :). Zato… evo i njega:

Comments are closed.