HITACHI D-5500(m): King Kong

Sedamdesetih i osamdesetih godina Hitachi je bilo veliko ime u audio tehnici. Iza imena japanske kompanije (Hitachi Electric Ltd.) krila su se dva pojma: „hi“ kao simbol sunca i „tachi“ kao „uzdizanje“, što ima posebnu vrednost u japanskoj kulturi. Kompanija Hitachi je, inače, osnovana pod tim imenom još 1910. godine.

Pored elektronike, bavili su se i građevinskim mašinama (vrlo kvalitetni „Hitachi“ bageri na primer), namenskom industrijom, nuklearnim reaktorima, hard diskovima i… ima mnogo, mnogo toga za nabrajanje. Faktički, Hitachi je konglomerat na način na koji je to, recimo, Mitsubishi, obe firme za nas teško zamislive veličine i kapaciteta.

Nakon 2000. godine upadaju u finansijske probleme i kreću u restrukturiranje, sa prodajom mnogih odeljenja. Tu se negde gubi i interesovanje za audo tehniku, kao manji segment koji donosi prihode.

No, sedamdesetih i osamdesetih su se u Hitachi-ju veoma, veoma trudili. Pravili su odlične kaset dekove, cenjene tjunere i vrlo dobra pojačala, između ostalog. S vremena na vreme znali su da izbace i pokoji model koji je cenom odudarao od zacrtanih putanja, čisto da pokažu šta mogu.

Primetio sam da na svom blogu uglavnom pišem o nekim jevtinijim uređajima, dok one najbolje koje sam posedovao ili posedujem, retko spominjem. Zato hajde malo i o njima…

Jedan od velikana sveta dekova je, svakako, model D-5500 kompanije o kojoj je ovde reč. Kasnija verzija „m“ – D-5500m predstavlja unapređenje elektronike u smislu dalje optimizacije, ali i dodatak opcije za metal kasete, otuda i ono „m“, što je zahtevalo nešto dodatne elektronike i dodatno programiranje kalibracionog mikrokontrolera.

Pojavio se na tržištu 1979. godine i koštao monstruoznih 2.500 DEM. Da podsetim, VW Golf je u svojoj prvoj verziji koštao u osnovnoj varijanti oko 8.000 DEM u Nemačkoj. Nakamichi dekovi serije 680-682ZX stajali su oko 1550-1800 USD, a Hitachijeva cena za D-5500 bila je oko 1.200 USD.

Evo ga u mojoj nekadašnjoj kolekciji dekova:

Šta odmah reći o D-5500(m)? Pa to da je monstrum. Nije najveći koji je napravljen, nije najteži, nije najbolji, ali svakako jeste monstruozan. Hitachi je u njega ugurao 14 kilograma lima, jedinstveni transportni mehanizam ugrađen samo u njega i čuda tadašnje elektronike, verovatno nešto najbolje što je mogao u to vreme za iole prihvatljivu cifru a da ne konkuriše NASA raketama. Pravio se u dve verzije: srebrnoj (D-5500) i bronzanoj boji (D-5500m). Kako sam imao obe, prikazane slike će biti izmešane.

Dizajn deka je odrađen, za moj ukus, odlično: jasan raspored komandi i dobre opcije su ono što se odmah uočava. Sa druge strane, primećuju se neki tragovi tog vremena, kao što su jednaki potenciometri za mikrofone i linijski ulaz, aksijalni i ne mnogo zgodni za često korišćenje – očigledno su snimci sa mikrofona tada bili prilično česti.

Zvezda predstave je ATRS – Automatic Tape Response System, tj. sistem autokalibracije. Jeste bio napredan za svoje vreme, itekako. Podešava osetljivost, bias i ekvilizaciju prema kaseti, a ima i tri memorije za svaku vrstu trake. Pored toga praktično nepogrešivo automatski pogađa tip trake (bez korišćenja automatskog selektora putem otvora na kućištu kasete) na osnovu povratnih informacija tokom kalibracije. Sistem koristi frekvence od 1, 5, 7 i 14 KHz i vrši podešavanja nezavisno za svaki kanal.

 

Celi proces autokalibracije prikazan je na dvodimenzionalnoj LED matrici odmah pored VU metara. Iako izgleda komplikovano, pri korišćenju se brzo shvati šta dek radi i u kojem trenutku. Kasniji modeli su to imali izbačeno, što zbog cene, što zato jer ovakav vizuelni prikaz nije bio potreban krajnjem korisniku. Ali, izgleda lepo i jedinstveno.

Dodatno, proces podešavanja i dobijene vrednosti, kao i one iz memorije za bias i osetljivost mogu se pročitati na donja dva pokazivača koji rade na principu igle sa kretnim kalemom (kao i VU metri).

Sve u svemu, ovako dizajniran sistem autokalibracije, uz dva analogna pokazivača i LED matricu, nije imao, koliko mi je poznato, niko. Da dodam da su VU metri prelepi, nešto slično Tascam dekovima i nekim Nakamichi modelima.

 

Opcija infracrvene daljinske kontrole je bila standardna, u vreme kada je tako nešto bilo ekstremno retko i uglavnom se svodilo na žične komande ili konektor na zadnjoj strani uređaja za povezivanje sa pojačalom ili specijalnim uređajem namenjenim bežičnoj daljinskoj kontroli. Mikroelektronika je bila skupa, pa se štedelo. Ali ne i u slučaju D-5500(m).

Sam daljinski je bio lucidno napravljen: on je služio za upravljanje dekom kao klasična „tastatura“ ispod vrata, a kada je trebalo da se upravlja daljinskim, jednostavno se izvlačio iz svog ležišta.

Jedini rustični deo ovog deka je brojač trake – potpuno klasični mehanički brojač.

Kvalitet glava kod D-5500(m) je nešto posebno: Hitachi ih je nazvao Hitasenritte. Zasnivale su se na kombinaciji različitih materijala, svakog prilagođenog za posebnu ulogu: glava za snimanje je bila od Sendust-a tj. “Senove prašine“ – materijala nazvanog po japanskom naučniku koji ga je izumeo, dok je ona za reprodukciju od ferita. Tako je i nastao naziv Hita(chi)-Sen(dust)-(Fe)ritte.
Dodatno, obe glave su prekrivene slojem stakla i praktično neuništive, slično kao kod Akai GX glava.

Iznutra, D-5500(m) izgleda da se uplašite: više horizontalnih ploča postavljenih jedne preko drugih – u to vreme tako se pravilo, a gornje ploče su se postavljale u vertikalnu poziciju kada je trebalo da se radi servis.

Srce D-5500(m) čini veliki UD-1 transport zasnovan na Hitachi direct drive uni-torque motoru (sa konstantnim obrtnim momentom kako mu ime i kaže) i dodatnim za namotavanje/premotavanje, tri glave i dva zamajca u zatvorenoj petlji. Deklarisani koeficijent zavijanja i podrhtavanja je odličnih 0,03% WRMS.

Servis ovog deka nisam radio, jer je oba već servisirao iskusni majstor, tako da svoje utiske ne mogu preneti, ali svakako znam da nije baš sladak za rad, što je i očekivano.

Ono što je interesantno jeste da je Hitachi razvio posebna (custom) kola baš za ovaj dek, dakle mikrokontrolere itd., na nekima od njih se vidi sistem proizvodnje iz 70-ih godina, gde se osnovno kolo nalazi na mikropločici sa nekim spoljnim elementima. Izlišno je govoriti koliko je sve ovo koštalo i koliko je kvalitetno kada je izdržalo da radi oko 40 godina. Nažalost, otkaz nekog od glavnih kola dovodi do problema (ne)nabavljivosti istih – nažalost boljka mnogih dekova.

Kako svira Hitachi D-5500(m)?

Za moje uho odlično: detaljan zvuk, dubok bas… ovaj Hitachi je pravi predstavnik starijih high end dekova s kraja sedamdesetih i s početka osamdesetih godina. Sa tim punim, ponekada malo tromim zvukom prija mnogima, a neke njegove osobine mnogi današnji uređaji mogu samo da sanjaju. Prosto je neverovatno da je tako nešto moglo da se napravi 1979. godine, a imajući u vidu kakve ozbiljne opcije D-5500(m) ima, moglo bi se reći da je bio jevtin koliko je koštao – samo izrada autokalibracionog procesora u to vreme je bila preskupa za jedan dek, pogledajte koliko su koštali, recimo, Nakamichi 1000/700 ZXL.

Nakon svih godina proteklih od proizvodnje, na oba primerka autokalibracija je savršeno funkcionisala i doprinosila prilično dobroj, skoro neočekivanoj širini zvučne slike.

Nekako, uvek mi se činilo da D-5500(m) reprodukuje kao stari meda, zvuk mu je baš takav kako izgleda. Noviji dekovi su nešto čistije prezentacije, neki su i veće dinamike, ali D-5500(m) deku se zaista malo toga mpže zameriti – vrhunski zvuk u vrhunskom pakovanju. Bio je i ostao moj omiljeni Hitachi.

 

 

Comments are closed.