Deca i HiFi: Kako zaštititi voljene komponente?

Piše: Zoran Karapandžić

Mnogo puta sam imao prilike da vidim ulubljene kalote na zvučnicima, delo dečijih prstića. U višem stupnju najčešća pojava su otkinuta vrata na kasetofonu, videorekorderu, pojačalu… za svakog ljubitelja HiFi uređaja ovo je kao razbijena telefonska govornica ili grafiti na beogradskom Feniksu.

Mali đavolčići vole da diraju baš ono što ne smeju – zabranjeno voće je najslađe. A kako i ne bi bilo: u njihovom svetu je gomila dosadnih, gumenih ili plastičnih igračaka koje ponekad više liče na grotesknu imitaciju pravog sveta. Zamislite samo mobilni telefon – igračku za dete od 12 meseci: najčešće ogroman da bi se lakše držao u ruci, pušta kreštave zvuke, ima jednu sijalicu i ne liči ni na šta, mada nosi na sebi ime čuvenog proizvođača. Skoro da ne možete da prepoznate da li je to fotoaparat, mobilni telefon ili neka imitaciju plejera. Detetu je potrebno najviše pola časa da ga “izgustira” a da zatim shvati šta ste mu podmetnuli, umesto svoje lepe, srebne, skupe Nokie sa šarenim ekranom i zvukom iz snova. Dete ne shvata da ga pravi telefon zrači, da možda nije toliko bezazlen koliko izgleda. Ono ne prihvata surogat. Od tog momenta vreme igre sa novim “mobilnim” telefonom progresivno opada, matematičari bi mogli reći da je to dešava otprilike po funkciji 1/x, gde je x broj uzimanja lažnog mobilnog telefona u ruke. Par dana kasnije, skupa igračka je završila na “otpadu”, odnosno u kutiji u kojoj već postoje desetine istih takvih promašenih kupovina.

Sa druge strane, srebrni dugmići, ekrani u boji, vratanca koja izlaze sama od sebe i osećaj “nešto se dešava” jesu nemerljivi u dečijoj duši. Nisam psiholog ali sam roditelj: deca žele da budu uključena u stvarnost od malena. Sve što njihovi roditelji koriste, žele da koriste i ona. Prave šerpice, prave tanjire, prave cipele, prave odvrtače, prave kompjutere. Nema veze što ne umeju – bitno je da žele. Kako se protiviti tome? Ne mogu da zaboravim da sam u perodu između treće i šeste godine života kao rođendanski poklon često dobijao plastični alat koji se sastojao od šrafcigera, klešta, francuskog ključa i još ponečega. Šrafciger je bio savitljiv, sa osovinom punjenom vazduhom i potpuno neupotrebljiv. Francuski ključ nije mogao ni da se otvori – bio je napravljen iz jednog komada. Nije mi bilo jasno koji idiot je mogao da smisli i napravi takav potpuno neupotrebljiv alat, pa makar i za decu. Šta, uopšte da radim sa šrafcigerom koji ne može da odvrne nijedan šraf? Još manje mi je bila jasna moja rodbina koja mi je to uporno kupovala. Znam, znam, to je da se ne bih povredio. Kada sam od majke dobio na poklon svoj prvi pravi metalni alat, mojoj sreći nije bilo kraja. Ubrzo su skoro svi automobilčići u kući imali izvađena “creva”. Bilo je tu ljutnje, kazni i svega i svačega jer sam ja rasturao skoro sve što mi je palo pod ruku. Satove sam voleo najviše, sa obaveznim viškom rezervnih delova na kraju, ali alat je radio posao. I nikada se nisam povredio istim tim alatom. Dobro… odrao sam malo kože sa prstiju, ali koliko sam puta pao na šljaci školskog igrališta trčeći za loptom, gulio pantalone i kolena? Pa šta je trebalo, da dobijem gumeno plastičnu loptu koja niti se kotrlja niti skače?!

I, kako se onda ljutiti na dete, kada ni mi nismo bili bolji? Priznajem, kada sam napunio skoro trideset godina, užasavao sam se od pomisli da ću, možda, morati prolaziti kroz ono kroz šta su prošli moji roditelji sa mnom. Moje lepe, šarene, srebrne, mažene i pažene i teškom mukom od prašine branjene komponentice… pa zar da padnu kao žrtva od ruke nejači??? Život je ponekad surov, razmišljao sam.

Odmah da kažem, od Najboljih Supruga Na Svetu ne očekujte bogzna kakvu pomoć: isuviše tastera, prekidača, preklopnika i lampica jednostavno izaziva aktivaciju sigurnosnog mehanizma u ženskom mozgu koji uključuje proceduru “Čemu Ovo Služi A Jedva I Radi”. Supruga prestaje da shvata dragocenu bitnost vaših komponenti u zajedničkom životu i bračnom miru. Umesto da sebi kupite košulju (koja vam treba) ili cipele (koje vam takođe trebaju) ili, još bolje, odelo (treba, naravno, “Poslednji put smo ga pozajmili od mog brata kada smo išli  na svadbu”), vi ste novac uložili u…. kablove iliti žice. Pa komšija Mika drži električarsku radnju i ima kablova koliko ti duša poželi – reći će ona. Pored toga, “Sećaš se da se mašina pokvarila kada si na njoj zamenio kabl za struju” – mada je napon u mreži skočio na 260 volti, kabl je u ovom slučaju kriv, a muž posredno. Ovo znači da žene u dubini duše ipak osećaju razliku između ovakvih i onakvih kablova (jer da je ostao fabrički kabl na mašini ona bi lepše radila, odnosno svirala), ali ne žele da to priznaju. Zato, sa njihove tačke gledišta, nema potrebe ulagati preteranu energiju da bi se detetu zabranilo da dira nekakve hife komponente.

 

ŠTA ONDA ČINITI?

Kada nemate adekvatno rešenje, možda je bolje sagledati stvari iz različitog, često suprotnog, ugla. Da li je dobro braniti dečici da diraju uređaje? Donekle da, ali ako preterate (a po dečijem shvatanju gotovo uvek preterate), ništa vas neće spasiti: čim bude prilika (mama i vi van sobe, puno gostiju i slično), malene ručice će naći put dugmića, šibera i prekidača. I neće prestati dok im ne podviknete, a tada često bude kasno: vrata CD plejera će se tužno lelujati put patosa. Vaš ljubimac je postao invalid.

Umesto da se ovako patite, probajte da deci DOZVOLITE DA SE IGRAJU sa većinom vaših komponenti. Ne baš sa svim: ne očekujte da dete baš odmah može da shvati kako je igla na zvučnici osetljiva stvar. Ali, tanjir nije, njega može da pokreće, da ga uključi, pritiska tastere. Pojačalo takođe, kao i tjuner: neka se igra dugmićima, čak i uključenim uređajem ali pazite da baš ne oduva membrane zvučnika. Kasetofon: ista stvar, neka ga “drnda” do mile volje. Možete probati i sa nekim starim komponentama koje čame u prašini, bitno je da na njima nešto svetli, a čak ni to ne mora. Ali, pazite: dete će brzo shvatiti vašu nezainteresovanost za “prašnjavi” uređaj i preusmeriće svu svoju pažnju na ono što VAS zanima.

Znam… znam… prvi, drugi ili treći put kada ovo budete dopustili vašem ili skoro vašem čedu, obliće vas znoj i neće vam biti dobro, otprilike kao da ste odjednom postali amater akrobata i šetate po gelenderu Brankovog mosta. Biće vas strah, to je normalno. Da biste ga izbegli, postavite stvari drugačije: ako su HiFi komponente toliko osetljive na dečije ručice, onda su ih napravili kreteni koji nemaju veze sa životom. Kakva je to komponenta od petsto, hiljadu ili pet hiljada evra koju trogodišnje dete može da pokvari ako ne skače po njoj? To je “đubre komponenta”, reći ću vam.

Naravno, bitno je da vi, bar na početku, sve vreme budete tu i usmeravate dete: njegovoj ili njenoj sreći neće biti kraja – “tata mi je dao da ja ovo brmmm… brmmm… cik… cik… skljoc, skljoc…”. Samim tim, dete postaje raspoloženije za sugestije: nežno mu govorite i pomerajte ručicu sa njim – uključi, isključi, promeni, “vidi kako svetli” i slično. Kada nešto pogreši, nemojte naglo da ga prepadate. Kada je na putu da nešto iščupa, reagujte jasno, ali ne naglo. Dete će vrlo brzo da asimilira ono što mu se sugeriše. I, najčešće, za pravo čudo, neće dirati ono što ne sme: “ovo smeš i ovo smeš i ovo smeš, ali ovo (zvučnici) se samo gledaju, to se ne dira”.

Kada se, posle mnogo vašeg znoja i pribojavanja, dete navikne na uređaje, naučiće da ih koristi normalno a ne bahato i u kasnijem dobu života. Pored toga, za neke će izgubiti interesovanje, na vaše veliko olakšanje. Ja se sećam svog prelepog “šporet” srebnog Pioneer pojačala iz davnih dana: došla mi je u goste sestričina koja je tada imala neke četiri godine. Roditelji joj nisu davali da priđe ujakovim uređajima, a njoj su caklile oči pri pogledu na njih. U jednom momentu smo ostali sami u sobi i ja sam joj, krišom da niko ne vidi, dozvolio da dira pojačalo. Ona je, presrećna, odmah krenula da vrti potenciometre: jedan, pa drugi, pa treći, pa opet prvi, pa onda sa dve ruke paralelno, što je meni bilo izuzetno interesantno. Kada su je roditelji videli hteli su da padnu u nesvest, ali sam im objasnio o čemu se radi. Još nekoliko puta se zabavljala kada je dolazila, a onda je to više nije zanimalo.

Drugi slučaj se desio u vezi naše kćeri, kada je imala jedanaest meseci. Nju su, takođe, zanimala sokoćela koja svetle i imaju dugmiće, a zanimaju je i danas. Tokom jednog dana, dok sam je čuvao, nas dvoje smo se igrali Nakamichi CR-5 dekom. Za dvadesetak minuta sam je naučio kako da ga uključi, isključi i kako da otvori vrata i izvadi kasetu. Njenoj sreći nije bilo kraja: izvadila bi kasetu i mahala njom uz gugutanje i oduševljenje. Čak smo je i snimili – čisto da se zna da nije najveći ljubitelj dekova onaj ko ih ima najviše, nego onaj ko je tu ljubav preneo na decu. Naš sin, takođe, ima pravi pravcati Sony vokmen koji sluša s vremena na vreme, bez obzira na svu silu nove tehnike koja mu je na raspolaganju.

Zato, dragi HiFi ljubitelji, budite iskreni prema svojoj deci i pružite im nesebično svoje HiFi blago. Ona će to znati da cene, verujte mi.

 

Comments are closed.