Author's Description:

Ovaj dek sam kupio preko Limunda, za nekih četrdesetak evra. Luxman K-12 je ozbiljna mašina, napravljena na nasleđu čuvenog 5K50. Proizvodio se od 1979. godine i u SAD-u koštao oko 1.000 dolara, odnosno 158.000 jena u Japanu. To je bio ekcvivalent cene Sony-ja TC-K88B ili nekih solidnih Nakamichi dekova. Uglavnom za dvoglavi dek ovo je bila veoma visoka cena. Mehanički veoma robustan, sa originalnom mehanikom, svakako privlači pažnju. Tu je i fluorescentni pik displej, LED brojač, mogućnost rada u realnom vremenu i slično.

Davno sam imao prilike da vidim 5K50. Nikada u životu nisam sreo dek koji ima tako fino odrađenu okolinu glava – filigrantski precizno, kao da ga je pravio sajdžija a ne audio inženjer. Model K-12 je samo malo skromniji, ali sa skoro istom debelom aluminijumskom pločom preko glava, rolera i tonske osovine. Čak je i poklopac vrata napravljen od debelog stakla. Luksuz prosto zrači iz ovog deka.

Nažalost, na primerku koji mi je stigao bila su samo dva originalna dugmeta, dok su ostala stavljena tu da služe, ali nisu bila ni približna po kvalitetu kao ona koja su izašla iz Luxman fabrike.

Kada sam otvorio dek, video sam da će biti dosta rada – prljav, zapušten… video sam i da je neki majstor menjao releje koji najverovatnije služe za promenu moda rada deka – sa reprodukcije na snimanje i obrnuto. Majstor je primenio njemu najjednostavnije rešenje – izvukao je dugačke žice od lemnih mesta releja i smestio druge releje daleko van štampane ploče, povezavši vodove audio signala običnim žicama i zatopivši sve u tečnu plastiku. Ovo se sve, naravno, dalo srediti.

Mehanika Luxman-a K-12 je bazirana na dva motora i elektromagnetima. Sve deluje snažno i nesalomivo, čak i specifičan sistem za otvaranje vrata pomoću zamajca duboko u mehanizmu. Prenos rotacije na zamajac je pomoću remena, a postoji još jedan na sekundarnom motoru namenjen namotavanju trake pri reprodukciji dok se brzo premotavanje odvija pomoću istog motora ali direktno korišćenjem idlera.

Da li sam išta radio na ovom deku? Ne, odmah sam odustao: ono što me je porazilo nije ogroman broj provodnika koji se nalaze u njemu… to se tada tako radilo…

Već činjenica da u Luxman-u K-12 ne postoji NIJEDAN jedini konektor na pločama. Pa kako su ih spajali? Ili direktnim lemljenjem ili uvinjanjem oko posebnih pinova na pločama. Ovo nije retkost, Japanci su tako radili decenijama, ali su drugi proizvođači na kritičnim mestima neophodnim za servisiranje staljali konektore koji se mogu razdvojiti. Ali ne i u Luxman-u. Budući da sam imao servisno uputstvo za ovaj dek pre nego što sam ga kupio, listajući ga zaključio sam da je sve relativno lako i pristupačno. Kako sam samo pogrešio – o načinu spajanja ploča i mehanike nema ni reči. Na sledećoj slici pogledajte svežanj kablova koji idu od mehanike (a ima ih još sa druge strane)… svi oni završavaju na ploči iznad (ploči kontrole sistema) i uvijene su oko pinova.

Sama zamena remenova i idlera za mene je bila neisplativa – nemam toliko vremena za bacanje. Zamislite da na kraju sve povežete ali da nešto još treba da se uradi na mehanici (desilo mi se više puta), te da morate da skidate/odlemljujete žice ponovo. Hvala inženjerima u Luxman-u, voleo bih da mi neko od njih ko je još živ prezentuje njihovu filozofiju i odnos prema tehničarima koji je kasnije trebalo da se bakću sa ovim.

Comments are closed.