Author's Description:
Kako da počnem? Pa možda kao onaj deda iz omiljene serije „Mućke“ koji je svaku svoju priču počinjao sa „During the War…“ i davio okolinu.
Tako ću i ja, ha ha: stariji čitaoci se možda sećaju fenomenalnih PKB (PKB = Poljoprivredni kombinat Beograd) viršli koje su se prodavale iz crvenih kioska, a koji su, opet, bili proizvod „Galenike – Plastika“ koliko se sećam, te jedan od nekoliko genijalnih izuma u staroj Jugi.
Ovakvih prodavnica nije bilo puno po Beogradu, ali ih je generalno bilo dovoljno i svi smo znali gde se nalaze. U centru Novog Beograda, gde sam živeo kao klinac, bila su dva: kod bioskopa Jugoslavija i kod „Fontane“. U Zemunu se jedan nalazio na raskrsnici u Glavnoj (tada zvanoj Maršala Tita, kako bi drugačije) tik do komande Ratnog vazduhoplovstva.
Pored viršli, u ponudi su bile i pomalo pikantne kobasice, a jedini dodatak koji ste mogli da izaberete i za jedne i za druge bio je senf. I viršle i kobasice su bile izvanredne, omot svake viršle bi onako lepo pukao kada ga zagrizete. Odmah da kažem da nikada u životu nisam jeo tako dobre. Kobasice su bile jednako fenomenalne, pa sam jedno vreme konzumirao i njih.
Kasnije su se pojavili kiosk-hamburgeri, nisu bili loši ali su pre svega bili moderni, a tek onda, za moj ukus, ukusni. U to vreme, sredinom 80-ih, počele su promene, pa su na svakom koraku nikle privatne hamburgerdžinice i, nakon par godina, sahranile PKB kioske. Prava šteta.
Pre neku godinu, u sklopu omaža o staroj Jugi, bila je izložba u Knez Mihailovoj ulici i prodavali su i slične (ne tako dobre) viršle. Tadašnji gradonačelnik Beograda je čak obećao da će ponovo pokrenuti kioske sa viršlama, ali to se, nažalost, nije desilo.
Zbog čega vas ZokiAudio davi o ovome? Jednostavno, želim da vam ukratko objasnim koliko volim viršle u zemički ili kifli. I to PKB-ove.
Jedini iole sličan supstitut koji sam našao su one u IKEA-inom bistrou u prizemlju. I… obično svake nedelje nagovorim suprugu da odemo do pomenute robne kuće. Ne treba nam ništa, možda nekada nešto kupimo kada nam zatreba… ali viršle ne propuštam. Sa druge strane, kada idemo u neku kupovinu nameštaja ili dodataka za kuću, viršle su za mene obavezne čak i ukoliko supruga i ćerka izaberu za sebe restoran na prvom spratu.
Znam da ove mali mesni stapići u robnoj kući IKEA nisu ni prineti PKB-ovim, ali od PKB-a nema ništa pa ispada „daj šta daš“, jednom se živi. Uz to se napijem i onog „Kola“ kada soka na točenje i nadujem kao žaba. Ali budem srećan.
Takođe znam da mogu da kupim te iste viršle u pakovanju od kilo ili tako nešto, da mogu naći bolje kifle i pravu Coca Colu Zero (koju, usput, nemaju u ponudi u IKEA-i), ali… nije to to. Bar ne za mene. Volim da stojim za stolom u bistrou i mažnjavam viršlice.
I tako ova priča počinje: jedan zaluđenik koji voli neke stare izanđale stvari i supruga koja mu verno toleriše ludilo otišli su u IKEA robnu kuću… na viršle, jedno veče pre par nedelja.
Kupili smo… ne sećam se više, 5+1 komada da mi ostane i za doručak i dve gurmanske, za mene. Našli smo pristojno čist sto i krenuli da večeramo. Ja sam pohlepno ganjao viršlu koja se opirala završetku svog malog života u mom želucu i nisam obraćao pažnju na ljude oko sebe, dok god im ne smetam ili oni meni smetaju – svako ima pravo na svoju IKEA viršlu i privatnost.
No, u jednom momentu, skoro pri kraju mog uživanja u viršlicama, supruga mi tiho reče „Šta misliš, da damo onoj baki jednu?“
„Kojoj baki?“ – zapitah. Nisam je uopte primetio u svojoj alavosti prožderavanja hrane.
„Ovoj, za susednim stolom…“, diskretno reče supruga.
Pogledah. Za susednim stolom je stvarno stajala baka i jela, isto kao i mi, ali samo jednu jedinu viršlu koju je imala. Dve sekunde su mi bile potrebne da je osmortim: u staroj, ali pažljivo očuvanoj jakni, u pantalonama i sa naočarima, povučena starija gospođa, veoma skromna, rekao bih.
„Ali… pa ja sam hteo ove dve preostale da ponesem kući za doručak…“ i napravih tužnu facu.
„Pa dobro, ako je tako…“ odgovori supruga… ali znao sam da to nije kraj konverzacije. „Pogledaj je, Zorane, videćeš da ona nema… došla je ovde jer joj je to najjevtinija večera koju može da priušti.“
„Ma nema problema, ako misliš da treba, daćemo. U pravu si.“, odgovorih.
„Odoh po papir da uvijemo ovo za tebe…“, supruga je otišla od stola.
Bacio sam još jedan pogled na gospođu: kako je samo brzo uzimala zalogaje, kao da će hrana nestati ako ne bude požurila. Shvatio sam odmah: tako jede ili čovek koji je gladan, ili neko alav kao ja. A ona nije bila nimalo alava.
Rešio sam da rizikujem, odmah izmislim laž i priđem joj dok je već završavala svoju preskromnu večeru, za slučaj da reši da brzo ode:
„Gospođo, molim Vas izvinite, imamo ovu viršlu viška… da li Vam ne bi smetalo da Vam je damo, stvarno nam je mnogo…“. Moja laž je bila toliko plitka da sam se plašio da ću biti provaljen za sekundu.
„Neeee…“, reče gospođa, „pa nemojte… stvano ne treba, sačuvajte za sebe…“
„Ma kakvi“, sada sam se već malo okuražio u laganju, „ne treba mi, samo će mi biti muka… a šteta je da bacamo hranu…“,
„Hvala Vam… ali, znate, možete je uviti i poneti za kasnije… imate tamo papir za uvijanje hrane…, ponesite kući… zaista…“, uporna je bila baka.
„Da, ali pogledajte koliki sam, a pokušavam da smršam…“, znao sam da ovo uvek pali kada odbijam hranu u gostima, to je bila moja atomska bomba laži.
„Hvala Vam, baš ste divni…“, rekla je baka, popuštajući i nastavila uzevši viršlu, „Ali ipak ste je mogli uviti i poneti…“.
„Ma kakvi, pogledajte mi stomačinu..“, nasmejah se, u sebi srećan što sam pobedio.
Kada je videla moju suprugu, baka nastavi „Vas dvoje imate tako dobru dušu, hvala vam…“. Rekla je to dva puta i baš nas je iskreno dirnula. Da li je pogodila šta smo naumili? Ne znam, ali bitno je da smo uspeli.
Ja tiho kazah supruzi „Pa koji sam kreten, možemo da kupimo sto viršli, a ja sam kukao nad ove dve… hajde da joj damo i drugu.“.
„Ne…“, reče supruga promućurno, „osećala bi se poniženo… i ovu jednu je jedva prihvatila. Sa drugom bismo prešli granicu i sigurno bi je bilo sramota.“. Nisam mogao ništa, sem da se složim.
Zbog čega vam sve ovo pričam? Nije ova priča o tome kako smo dali IKEA viršlu gladnoj baki. Neće je ona zasititi, a baka će i sutra biti gladna kada nas neće sresti. Sem toga, ovo delo je kap u moru.
Pouka ove priče je da sam tog dana naučio dve bitne stvari od svoje supruge: kako da nekome bar malo pomogneš, a da to ne bude očigledno, neprijatno i ponižavajuće za drugu osobu. I da gledam malo pažljivije ljude oko sebe.
Zato, kada vidite da neko baš nema, a takvih je, nažalost, sve više… dok vi znate da mala pomoć vama neće značiti skoro ništa, ali da će tom nekom značiti mnogo, ne oklevajte. Pretvorili smo se u tuđince odvojene jedni od drugih, a tako ne treba da bude. Možda će neki od nas biti na kraju gladni, kao baka i možda će im trebati pomoć drugih. Ako zvanični mehanizmi društva već ne funkcionišu ili, pre bih rekao – funkcionišu jadno, hajde da budemo ljudi i pomognemo jedni drugima makar malo, koliko možemo. Ne košta skoro ništa, a za drugu osobu vredi kao zlato.
