HITACHI D-E66: Vitez u srebrnom ruhu

Moj prvi ozbiljniji dek bio je polovni Hitachi D-E3, simpatična sprava sa još simpatičnijim tasterima na prednjoj ploči.

Iako me je solidno služio, nikada nisam postao fan Hitachi dekova. Bili su solidni, često plastični i naizgled ni malo drugačiji od ostatka japanske game.

Naravno, iz ovog izuzimam monstruma D5500 ili D2200M o kojima ću pisati kada budem stigao.

Ipak, Hitachi-ja sam poštovao… zbog sjajnog balansa odnosa kvaliteta izrade i performansi. Jednostavno, Hitachi je štedeo tamo gde je mogao a ne svuda kao neki drugi.

Pre par dana sam od drugara Šćepana otkupio model D-E66, neispravan. Radi se o primerku iz prve polovine osamdesetih, bio je drugi s vrha, ispod D-E99. Šćepan ga je kupio neispravnog i musavog i držao spakovanog godinama, tako da nijedan od nas nije znao da li će dek uopšte proraditi.

Ovom D-E66 su satrulile gumice, a nisam znao šta me čeka kada uređaj proradi. Bio je u pušačkoj sredini pre nego što je stigao kod Šćepe, što je dodatno otežavalo situaciju. Bez obzira na sve, godine nebrige nisu mogle sakriti njegovu elegantnu, lepu, praktično dizajniranu prednju ploču.

Evo kako je izgledao kada sam ga otvorio i rasklopio:

I mehanika je zahtevala detaljni tretman:

Inače, Hitachi nikada nije posebno mario za držač kasete koji je veoma jednostavan i potpuno plastičan, kao i samo kućište i deo prednje maske.

Naravno, oprao sam ga kompletnog. Ne želim ni da se sećam koliko je rastopljenog nikotina i prašine izašlo iz njega. Uglavnom, posle sušenja je isplivao nov kao iz radnje 🙂

Mehanici je bilo neophodno dodatno čišćenje, zamena idlera, rolera, remena, gumica. Radi se o klasičnoj verziji Hitachi transporta ali sa samo jednim motorom, šteta. Zamajac je prilično velik za ovu klasu uređaja, a sama mehanika prilično komplikovana, kako su to u Hitachi-ju znali da rade. Lično bih više voleo da su ugradili još jedan motor kada su već imali razvijenu sasvim pristojnu kontrolnu elektroniku. Dual capstan sistem bi takođe dobro došao.

Fascinirao me je kvalitet plastike – po meni daleko ispred drugih proizvođača, uključujući i sjajnu Nakamichi plastiku u mehanizmima II generacije. Ova Hitachi je tako dobra da ni posle više od 30 godina nije izgubila elastičnost i postala krta. Očigledno je kompanija posedovala fenomenalnu tehnologiju.

Transport posle završenog osnovnog servisa:

Hitachi D-E66 koristi glave za reprodukciju i snimanje koje su kasnije nazvane „Hitasenritte“, kao na D2200M, a sastoje se od feritne osnove na koju je nanet titanijum u prahu. Zamislite tu tehnologiju početkom osamdesetih godina!!! Glave su, zato, dobile izgled ogledala i podsećaju na kristalne GX glave kod Akai-ja. Iz mog iskustva sa Hitachi dekovima koji su imali ovakve glave, mislim da su praktično neuništive.

I elektronika je oprana, pa sada izgleda kao nova:

I evo u toku test rada i podešavanja:

Posle redovnog servisa ispostavilo se da dek neće da premotava unazad, kvar je bio u sistemu jednog od elektromagneta, te sam i to otklonio.

Pik metri su odrađeni sa 16 LED-ovki po kanalu, opsega -30 do +10 dB, sa brzim odzivom i odlično doziranim zadržavanjem vršne vrednosti. Displej je toliko dobar da uopšte ne osećam potrebu za fluo pik displejom kakav su koristili drugi proizvođači, a i Hitachi kasnije.

Interesantno je da dek signalizira samo aktiviranje Dolby C sistema, preko jedne LE diode. Tada je to bio hit, pa su se valjda ispružili za tu jednu diodu kako bi dali na važnosti tako modernom sistemu kakav je Dolby C.

Velika je šteta što D-E66 nema spoljnu korekciju biasa, a što je jedina dodatna funkcionalnost koju bih realno voleo da vidim na njemu.

I, kako svira ovaj elegantni dekić?

Pravi opis bi bio „korektno“. U celom opsegu frekvenci ništa nije naglašeno, bas je solidan, ima telo koje se dobro oseti pri glasnijem slušanju ali nije tako dobro definisan kao kod vrhunskih dekova. Detalji gornjeg kraja su prisutni ali ne i veštački naglašeni, a kada se uređaj interno podesi prema određenoj vrsti kasete razlika između onoga što se čuje kada je dek u „source“ modu prema onome što izlazi kada je prebačen na „tape“ je vrlo mala.

Ono što mi se nije dopalo jeste da na celom opsegu postoji jedan nivo zamućenja, kakav imaju mnogi dekovi s početka osamdesetih godina. On je, doduše, sasvim očekivan za dekove tog godišta i cene (D-E66 je koštao oko 800 DEM i bio u jevtinijoj kategoriji troglavaša). Dinamika je sasvim dobra i tu nemam zamerke. Interesantno je da je na testu D-E66  bio jedan od najlinearnijih dekova koje sam video i bez problema je isterao 20 kHz sa padom od -1 dB na levom i 0 dB na desnom kanalu, na TDK CD hrom kaseti uz referentnu vrednost 1 kHz i -20 dB, što je iznad očekivanih fabričkih vrednosti.

Sve u svemu, Hitachi D-E66 radi vrlo dobro posao za koji je napravljen. Moguće je da bi daljim modifikacijama elektronike on dobio jedan viši nivo, jer čini mi se da je glava za snimanje/reprodukciju izuzetna.

Comments are closed.