Author's Description:

Dugo nisam pisao lični blog… razloga ima više.

Živimo u jednoj državi koja može biti sve samo ne može biti uređena. Odnosno, uređena je ona odlično po meri lopova, ali ne i običnog, poštenog naroda. Bahatost, nepoštovanje svega tuđeg, nevaspitanje, polupismenost, da ne nabrajam dalje, su osobine koje se, ako već otvoreno ne cene, onda bar priznaju kao nešto legitimno i istaknuto u društvu. Model ponašanja, a stranci bi takve ljude nazvali role modelima, što je tragično za jedno društvo i jedan narod.

U takvom okruženju teško je izaći na ulicu a odmah se ne iznervirati: đubre bačeno ispred smetlare jer neko nije imao ključ da je otključa pa će smeće valjda magično nestati, bitno je da je izašlo iz kuće. Na vrhu malih stepenica (nema drugog puta) do glavne ulice stoje dvojica penzionera i delimično zatvaraju prolaz, a jedan od njih puši krdžu koja smrdi svakome ko tu prolazi. Šta ga briga. Par desetina metara dalje ženska i BMW-u prepreči svima nama trotoar jer ona hoće da se tu parkira ukoso, maše nam iz kabine da prođemo da ona može da stane i zagradi lepo ulicu. U roku od trideset sekundi čovek da iskoči iz svoje kože.

O nekom vaspitanju u komunikaciji da ne pričamo: u pekari niko ne zna zaposlenima da kaže „Dobar dan“ ili „Dobro veče, molim Vas jedan hleb i dve kifle.“, već se sve svodi na „Daćeš mi..“ ili „Hleb i dve kifle“, pa mislim da bih bio ljubazniji prema robotu ili bankomatu. Reč „hvala“ se negde izgubila u dugim hodnicima primitivnosti i bahatosti.

U svim ovim situacijama okrećem glavu na drugu stranu, uz prezir. Nikada se nisam prilagodio malograđanskom ponašanju i nikada neću.

Pitanje je: zbog čega pišem ove grozote? Svi to vidimo i znamo šta se dešava. Ovaj Zoran ispade da pronalazi rupu na saksiji, kako bi moja pokojna majka rekla. Odgovor je: pišem jer kada naiđem na ponašanje suprotno ustaljenom (nevaspitanom), ono mnogo više osvetli moju dušu nego što bi to učinilo kada bismo svi bili fini, vaspitani i sa dovoljno razumevanja. Valjda jer je takvo ponašanje danas postalo retkost, kao biser.

Da započenm priču: naša kćer svake nedelje ide na pripreme za određenu srednju školu, putuje autobusom do Zemuna, nekada je vozimo. Negde nedelju dana pred Novu godinu bilo je gadno, kišovito vreme i ona je uzela iz kuće prvi kišobran koji joj je pao pod ruku.

Dva dana pošto se vratila saznao sam da je kišobran zaboravila u pekari u koju je svratila – napolju je duvao jak vetar i ona nije mogla da jede sendvič koji je ponela jer joj je bilo hladno. U pekari je kupila šta već, jela i… ostavila kišobran.

Pomenuti deo garderobe nije sam po sebi uopšte skup: običan, lep kišobran koji sam dobio nekada davno na poklon za Novu godinu od neke kompanije sa kojom sa sarađivao. Ali, specifičan je po jednoj osobini: veoma je velikog prečnika i bez problema štiti dve osobe. Kao takvog, uvek ga držim u gepeku kola, za ne daj Bože kišne ili snežne situacije. Taman stane po širini. No, u kući se zatekao jer je bila neka kišurdača i mi smo ga iskoristili, pa ga doneli da se osuši. I tu je i ostao, zaboravih da ga vratim nazad u gepek.

Iskreno, nije mi do novca već do toga što nisam znao gde da nađem sličan, ogroman, kišobran. „Neka, zameniću ga sa dva manja“, rekoh. No, bockalo me je da svratimo u zemunsku pekaru preko puta parka i pitamo da slučajno nisu zadržali kišobran ili im ga je neko predao.

Kako je bio period Nove godine i jurcalo se na sve strane, nismo stigli do pomenute pekare sve negde do desetog januara. Doduše, prolazili smo jednom, ali bilo je kasno i pekara je bila zauzeta.

Tog dana kćer i ja smo se šetali Bežanijskom ulicom u Zemunu, tražeći neku radnjicu za koju se ispostavilo da se tog dana zatvorila ranije. Produžili smo u Vrtlarsku, da obiđemo još neke, ali sada je umesto njih tu neka kladionica, neverovatno je koliko ih ima. Na zemlji ispred obližnje menjačnice našli smo par ženskih rukavica i ostavili ih radnici u menjačnici u slučaju da neko uđe i pita da li su slučajno kod njih.

Zatim smo produžili par stotina metara do pekare koju smo tražili, ušli unutra i strpljivo stali u red. Unutra su radile dve žene, u zrelim godinama. Mirno smo sačekali. Kada smo stigli na red, objasnio sam (bez ikakve nade u glasu da će odgovor biti pozitivan) kako je kćer slučajno zaboravila kišobran pred više od dve-tri nedelje, te upitao da li su ga, možda, sačuvali ukoliko su ga našli.

„Imamo samo jedan kišobran…“, reče krupnija od dve gospođe. „Ne znam da li je to taj… sada ću ga doneti.“

Otišla je negde iza pulta i nestala na minut. Zatim se vratila sa dugačkim kišobranom koji sam u trenutku prepoznao – bio je to naš.

„Izvinite, malo je od brašna…“, kazala je pružajući ga. „Nema problema, puno, puno Vam hvala.“, odgovorio sam.

Napolju sam krenuo da čistim kišobran, ne smeta mi brašno, šta da rade – smestili su ga gde im je bilo zgodno.

Danastavim priču: u blizini pekare postoji više radnjica i mi smo se prošetali do jedne – tamo sam kupio veće pakovanje keksa i vratili smo se nazad. Rekao sam kćeri da bi ona trebalo da preda poklončić tetama, ali nju je bilo sramota, pa smo ušli zajedno.

Ovog puta nije bilo nikoga od kupaca, ali ni prodavačice se nisu pojavljivale. Radile su nešto u bočnom delu pekare.

Nakon par minuta, prišla mi je druga koleginica:

„Izvolite, šta želite?“

„Izvinite, ništa nam ne treba, mi smo malopre uzeli onaj kišobran koji ste sačuvali, pa eto… ovo je za Vas i koleginicu…“, rekao sam i stavio keks na pult.

„Jaaaaoooo, ja to ne smem da uzmem…. Zooorooo, dođi, ovo je za tebe!!!“, reče prodavačica, ostavivši me u čudu.

Došla je i Zora i rekla potpuno iznenađeno:

„Ma nemojte, ne dolazi u obzir, ma nikako…!!!“

„Gospođo, ne dolazi u obzir.“, rekao sam, „Vi ste se potrudili, sačuvali nam kišobran toliko vremena. Ovo je zaista jedna sitnica za Vas i koleginicu. Mogle ste odneti tu stvar kući i reći da ga niste ni našle… ali niste. Hvala Vam na poštenju i trudu da ga sačuvate.“

Njeno lice se ozarilo: „E, pa jeste, još je i padao sneg i niko nije uzeo kišobran!“.

Zahvalio sam joj se još tri puta pre nego što sam napustio pekaru. Iskustvo sam pokušao da prenesem i na mladu generaciju – našu kćer, objašnjavajući kako tih dve stotine ili slično dinara koliko je keks koštao ne znači skoro ništa, ali da gest znači, bez obzira što je mala šansa da gospođe iz pekare ikada više sretnem. Treba pokazati da se ceni nečiji trud i poštenje. Treba biti fin. Siguran sam da je naša kćer shvatila suštinu priče.

A ja? Meni je bilo toplo oko srca. Dve jednostavne, starije, poštene žene, možda i ekipa iz druge smene, ako je imaju. Učinile su tako malo, ali za mene toliko mnogo. Po njihovim reakcijama i rečima video sam da nisu očekivale ništa zauzvrat. Verovatno nikada ili veoma retko nešto i dobiju. No, kao što rekoh, nije teško biti fin. Bar ne bi trebalo da bude, za mene, za vas, za sve.

Comments are closed.