Projekat „Sirotinjski HiFi“ (13): Gramofon 2 – Sony PS-X40

Gramofon Sony PS-X40 sam kupio posle puno razmišljanja. Da li sam pogrešio? Ne znam. Siguran sam da ga je prodavac kupio na buvljaku u Bubanj Potoku za desetak evra, te da je na kraju završio na oglasima, kao i mnoge druge stvari koje sam tamo video.
Uglavnom, uzeo sam ga na rizik jer nisam mogao da čujem da li radi kako treba (a nije radio, ali o tome posle) i što sam, posle pola sata vožnje po groznoj kiši, saznao da gramofonu fali jedna nožica, izgubljena ko zna gde i zašto.
Pored toga, prijavljeno mi je da je prodavac špricao WD40 po tasterima da prorade, od čega sam se naježio.
Dakle, živi krš, reklo bi se. Sem tih „sitnica“, nije bilo tragova zlostavljanja mašine, sem što se vidi da je stajao negde, u nekom ćošku, napušten i tužan.

Sony PS-X40 je model iz 1978. godine kada je japanski gigant u povoju hrabro grabio napred, krupnim koracima, i napravio neke od uređaja koji ga ovekovečili u istoriji HiFi-ja.

S vremena na vreme pročitam komentare autora, ponekada i nekih koji su priznati kao poznavaoci, da je Sony izbacio na tržište možda samo nekoliko high end uređaja iz serije ES (Extreme Standard) te da je tu kraj. Ništa nije dalje od istine: od vokmena, radio prijemnika, CD plejera, dekova i gramofona do video rekordera i televizora Sony je uvek imao sjajne predstavnike u svojoj kategoriji i više priznatih high end modela nego neki poznati high end proizvođači. Sa druge strane, ne mogu da ostanem slep na njihove očigledne promašaje. No, kada sve saberem, pozdravio bih Sony korporaciju, posebno iz vremena Akia Morite – dubokim naklonom.

Ovaj gramofon je bio u sredini ponude, faktički najjednostavniji i najjevtiniji od boljih koje je Sony nudio te godine.

Masa od osam kilograma generalno govori da je to ipak mašina na koju bi trebalo obratiti pažnju, bar kada su japanski gramofoni u pitanju.
Sony PS-X40 poseduje nasleđene karakteristike od prethodnih jačih modela: sličnu ali manje kvalitetnu ručku, šasiju napravljenu od kompozitnog materijala koju je Sony nazvao SBMC (Sony Bulk Moulding Compound), bazu ručke od livene legure cinka itd. Motor je BSL (brushless & slotless) sa MagneDisc tehnologijom koja se zasnivala na magnetnoj traci nanetoj sa unutrašnje strane tanjira i očitavane preko fiksirane glave. Bitan momenat je da pomenuta magnetna traka nije nigde bila oštećena jer bi, u protivnom, stabilizacija brzine bila nemoguća a sam gramofon verovatno za staro gvožđe.

Pomenuti kompozitni materijal je u sličnoj formi Sony koristio i na svojim vrhunskim CD plejerima (recimo CDP-X779ES, X559ES, X707ES itd.) pod imenom „Gibraltar“ navodeći da ima osobine slične granitu. Kada pokušate da bušite takav materijal burgijom, kao ostatak bušenja nećete dobiti plastične „froncle“ već prah.

Zvučnica na mom primerku PS-X40 je fina Sony XL-MC1, dakle MC model čija mi je igla pod lupom izgledala solidno. Sama zvučnica vredi više nego koliko sam platio gramofon, a to je 55 evra sa troškovima puta.
Radi se o komercijalnoj verziji poznatijih (i skupljih) Sony MC zvučnica razvijenih u Sony-jevom Sound Tec odeljenju. Ovaj model (kao i ostatak serije) bili su čuveni po tome da su im se mogle menjati igle, što je nemoguće ili teško izvodivo kod MC zvučnica. No, deo sa iglom je sadržao praktično celi mehanizam (kalem tj. bobinu, magnet itd.) tako da je zamena koštala preko dve trećine cene nove kompletne XL-MC1.

Kada sam imao vremena, posle neke dve nedelje, doneo sam gramofon iz garaže i uradio detaljniju inspekciju: očigledno je da je stajao na tavanu i sem prljave gornje ploče i jednog oštećenja u vidu zareza nije imao drugih vidljivih fizičkih manjkavosti. No, evo šta nije valjalo:

  • Tasteri za mikroprocesorske funkcije su radili loše, dva od četiri nisu reagovala ni na šta sem na jak pritisak.
  • Strobo lampa praktično nije radila, odnosno vrlo slabo.
  • Stabilizacija brzine na 33 1/3 nije radila kako treba, što me je zabrinulo jer je ona stabilisana kvarcom.
  • Nosač zvučnice (headshell) je bio neki rasklimatan i jevtin, nije bio originalan.
  • Falila je jedna nožica a ostale su već pokazivale znake starosti.

Sam gramofon iznutra nije bio prljav, mada je plastika imala nekakve fleke na sebi. Šasija, iako relativno tanka, poseduje veliku čvrstinu zahvaljujući kompozitnom materijalu ali je donji poklopac od prilično jadne plastike i vredelo ga je dampirati. U odnosu na Dual-a CS-630Q, Sony-jev motor je daleko robusniji, sve deluje jače i kvalitetnije… ali nema subšasije koju je Dual ugradio, a sem jednog sitnog gumenog dela kod Duala je sve radilo… dok je Sony razvio daleko više nedostataka tokom vremena. Razlika u godištu gramofona je pet godina: Sony je napravljen oko 1978. godine a Dual 1983., što je 2016. godine zanemarljiva razlika. Možda su uslovi čuvanja uticali na stanje gramofona, ali meni se čini da se Dual ipak pokazao izdržljivijim.

Odmah da napomenem da neću imati vremena da zvučnice probam na oba gramofona, usled nedostatka vremena. Logično je pomisliti da će Sony, usled skuplje MC zvučnice, svirati bolje. Ali videćemo šta će biti na kraju i koliko će iznositi troškovi popravke.

Evo šta sam uradio na Sony-ju PS-X40:

  • Kompletan gramofon sam oprao, bio je prljav odozgo.
  • Uklonio sam staru mast i podmazao ga (ležaj motora, mehaniku…).
  • Zamenio sam sve elektrolitske kondenzatore u napajanju, kontrolnoj sekciji, drajveru motora itd.
  • Popravio sam sumnjiva mesta sa hladnim lemovima.
  • Popravio sam problem sa stabilizacijom brzine na 33 1/3 obrtaja.
  • Uspeo sam da preko oglasa nađem originalni nosač zvučnice, neuporedivo bolji od ovog koji sam dobio uz gramofon.
  • Stavio sam novi gumeni prsten na nosač zvučnice.

Kao rezultat, gramofon je počeo da funkcioniše kako treba. Jedino je stroboskopska lampa malo treperila, verovatno od starosti, ali je osetno bolje nego pre.

No, nekako me je nerviralo što nije radila kao nova. Setio sam se nekih priča koje sam čitao po Internetu kako se menja osvetljenje i boja stroboskopa kod Technics-a SL1210, pa mi je palo na pamet da u igru ubacim jarke LE diode, ako može. Ispostavilo se da strobo lampa kod Sony-ja radi na sličnom principu kao LED-ovke kod Technics-a.

Mali pogled u šemu pokazao je da Sony PS-X40 koristi malu strobo lampu koja se napaja jednosmernim naponom od 156 volti i ima ograničavač maksimalne struje u vidu jednog otpornika. Mislim da bi sama strobo lampa bez problema radila i na naizmenični napon sa transformatora ali bi tada učestanost njenog svetla bila 50 Hz u Evropi i 60 Hz u SAD-u što bi zahtevalo dvostruke markere na tanjiru koji stvara stroboskopski efekat.

Sony je navodio kako je pomenuta stroboskopska lampa fiksirana na frekvencu od 120 Hz, kvarcno stabilisano, te da na nju nema uticaja promena frekvence mreže napajanja (koja mislim da je toliko mala da je nema smisla spominjati).

Sistem funkcioniše tako što se strobo lampa uključuje i isključuje preko jednog tranzistora(Q203 na slici) koji je pod kontrolom glavnog mikrokontrolera, 120 puta u sekundi. Svetlost je crvene boje.

Nekada je ovo bilo tehnički najbolje rešenje, ali dolaskom jarkih LE dioda stvar se menja na bolje: one su brze, potrošnja struje je daleko manja, izračena toplota takođe, vek trajanja praktično beskonačan a cena malena.

Ostao je problem napajanja: umesto 156 V, trebalo mi je nešto niže, pa sam iskoristio jednosmerni pozitivni od 16.8 V, stavio kolo za stabilizaciju na 12 V i otpornik od 670 oma kako bih ograničio maksimalnu struju kroz LED-ovke. Uzeo sam četiri komada jarkocrvenih i spojio ih u seriju, ograničena struja je svega oko 18 miliampera što je daleko ispod gornje granice, a takođe je i praktično neprimetno za sekciju napajanja. Malo sam obradio i plastiku ležišta da bi mogle stati umesto strobo lampe.

Mogao sam sve napraviti i jednostavnije: ikolom za stabilizaciju na 6 V i dve LED-ovke, ali jednostavno sam uradio ovako jer LED-ovke koje sam imao pri ruci nisu bile difuznog tipa već su imale prilično usmereno svetlo, pa sam želeo da dobijem šire područje osvetljenja.

Rezultat je pun pogodak: svetlost je neuporedivo jača i odlično izgleda. Sada je stroboskop kao nov.

Zvuk

Sony PS-X40 svira zaista lepo. Naravno, kao RIAA pretpojačalo sam koristio fono sekciju Harmana PM660 i mogu reći da sam zaista veoma zadovoljan.

Zvučnica XL-MC1 je poseban plus u odnosu na cenu gramofona, ispostavilo se da zvučno nema manjkavosti u smislu ispravnosti. U smislu zvuka odmah se primeti da se radi o japanskom čedu: vrlo čista reprodukcija i čvrst, utegnut bas i obilje detalja. Muzikalnosti i dinamike mu ne nedostaje i on hrabro grabi napred na zvučnom polju.

Na prve note čini se da Dual CD630Q sa AT33E zvučnicom nema šta da traži pored Sony-ja. On, zaista, deluje jevtino i jadno pored njega, ali nije baš tako. Sony udara direktno u lice, ima jasan trag nekadašnjih japanskih teškaša ali XL-MC1 ne može da sakrije svoje sirotinjsko poreklo: gornji ekstrem nije tako transparentan kako bih želeo da bude, već se primećuje jedna relativno sitna, ali meni primetna doza oštrine tako svojstvena nekim japanskim uređajima. Ponavljam, nije to puno niti „bode“ uši, ali čini mi se da bi PS-X40 mogao i više da pruži uz kvalitetniju MC zvučnicu.

On, nekako, izgledom uliva poverenje, dobar je to gramofon, kvalitetan i dovoljno izdržljiv i snažan.

Ostao mi je nerešen problem sa stopama – amortizerima: tri su u još uvek u upotrebljivom stanju, a četvrti nedostaje. Kupio sam neke nožice od Yamaha gramofona za nekih 800 dinara, ali one bi bile samo privremeno rešenje. Pravo bi bilo nabavka nožica za Technics SL-1210 i prilagođavanje matice na šasiji jer je fabrička na PS-X40 većeg prečnika od one na SL-1210. No, takva intervencija bi koštala oko 60 evra samo za stopice sa KupujemProdajem, pa je neću za sada izvoditi.

 

Comments are closed.