SONY TC-KB920S: Quality Standard – šala ili šta?

Uvod:

Kada je Sony napravio ES – Extreme Standard seriju uređaja (mada se ono „ES“ često interpretiralo  i drugačije), razlika između „klasičnih“ Sony HiFi komponenti i onih iz ES serije je bila drastična. Dodatno. ne samo da je pomenuta postojala u odnosu kvaliteta najbolje ES komponente nekog ranga i bazične ES (npr. CDP-X707ES i CDP-X202ES) već je, čini mi se, još veća razlika utemeljena između najboljeg „non-ES“ uređaja i onog sledećeg – osnovnog iz ponude ES.

U jednom momentu, devedesetih godina, neko u Sony-ju se dosetio da napravi međukategoriju. U suštini, radilo se o tome da se ponudi odlična serija uređaja koji neće biti čisto komercijalni već će sadržati neke osobine ES serije. I nastala je QS – Quality Standard. Tako se bar pričalo.

Treba imati tri grama mozga pa znati da se radilo o običnom marketinškom triku – još imbecilnijem od čuvenih „KI“ edicija Marantza gde zamene nekoliko elektrolita (tj. blago tjuniraju uređaj koji su ponekada već pravili u Special Edition verziji, zamislite!!!), pojačaju malo kućište (što je ionako trebalo da odrade na početku kako ne bi „zvonilo“) i onda stave 25-30% višu cenu uz, možda, 5-10% ulaganja. Čini mi se da je sve preuzeto iz automobilske industrije: u slučaju HiFi-ja ljudi nisu imali novca za bolje audio komponente pa su završavali ubeđeni da će dobiti jako dobar uređaj u „specijalnoj“ verziji i to je kompanija vešto koristila da im izvuče dodatni novac iz džepa. Kod Marantza bi se poslednja verzija, sa ful šminkom, verovano zvala Marantz SE KI Mk2 Pearl Ultra Edition.

No, vratimo se na Sony QS.

QS skraćenicu bih pre preveo kao Kvalitet (izrade) = Šala da ne kažem direktno na šta me podseća ovo slovo „S“, ne želim da ovde pišem ružne reči.

QS uređaji koje sam imao prilike da posedujem (CDP-XE900 npr.) ili ovaj dek su napravljeni jednako bedno kao i komercijalne serije Sony-ja ili nekog drugog japanskog proizvođača iz tog vremena . Unapređenja u odnosu na obične modele su u domenu elektronike, ali ništa da padnete u nesvest.

Mislim da je Onkyo Liverpool mini linija u svom „Limited Edition“ izdanju imala više unapređenja nego QS serija Sony-ja ili Ken Ishiwata edicija Marantz-a CD67, na primer. A, zapamtite, radi se o mini liniji, solidnoj, dosta skupoj, ali opet samo mini liniji od četiri komponente.

Za mene, velikog, velikog poštovaoca rada Sony-jevih inženjera i, posebno, ES serije uređaja, ovakva „navlakuša“ za kupce je sramotna.

U raznim Internet tekstovima video sam oduševljenje time što su QS uređaji napravljeni potpuno od… metala. Nisam izdržao da se ne nasmejem, pa zar treba da su od stiropora? To što je lim tanak i bedan, nema veze. Vrata na KB920S su jadno parče plastike, dugmad takođe.

Prema podacima, KB920S je koštao oko 280 USD 1997. godine, što bi trebalo da iznosi oko 600 DEM (300 EUR) na području Evrope, ali apsolutno tačnih podataka nemam. Inače se proizvodio više godina, a sećam se da je bio da se kupi i u Nušićevoj ulici u Beogradu, u radnji koja je prodavala isključivo Sony uređaje.

KB920S koji mi je stigao na servis je bio je obična limena kutija. Tokom rada negde mi je, najverovatnije, ispao jedan zupčanik iz servo mehanizma. Zbog toga sam kupio drugi dek identične mehanike: TC-K311, praktično bazični dvoglavi model sa autokalibracijom. Kućište je bilo jednako jadno. Pardon, poklopac KB920S imao je dva zavrtnja više (fenomenalno…) i dva žljeba po dubini kako bi bio čvršći. Pa ovo je za Nobelovu nagradu, nema šta. Da spomenem da je KB920S bio u svoje vreme najbolji u QS seriji. U katalogu iz 2000. TC-KB920QS je drugi u ponudi od tri singl deka. Prvi je TC-KA6ES.

Deo elektronike se razlikovao u odnosu na K311, ostalo je bilo isto. Naravno. Ista jadna plastika na vratima, sa drugim tekstom. Držač kasete, za pravo čudo, deluje solidno.

Evo malo slika iznutra, uz komentare:

Nisam imao vremena da slikam TC-K311 niti da ga sređujem pa uporedim sa KB920S. Verujem da bi KB920S bolje svirao, ali sam kvalitet izrade je jad i beda za nešto što treba da nosi oznaku „Quality Standard“.

Mehanika je komplikovana i to bespotrebno, sa jednim servo/reel motorom i jednim za zamajac, sa spoljnom regulacijom brzine, ne znam zašto.

Sam zamajac je očajno mali, kakve su zamajce nekada imale Sony mini linije iz FH serije… ali to su davna prošla vremena.

Mehanika je bučna pri promeni moda rada i to zato što reel/servo motor radi samo kao aktuator i dodatni pomoćnik pri biranju moda, dok glavni motor pokreće centralni puž i sekvencijalno menja mod rada. Šta to znači: selekcija premotavanja unazad je postavljena tako da puž mora da prođe kroz mod podizanja glava (bez reprodukcije), spuštanja glava i zatim moda premotavanja pri čemu se selektuje da li će premotavati napred ili nazad. Naravno sve vreme on klikće i dahće, jadan, pokušavajući da stigne na kraj pruge. Slično je i za ostale modove… naravno, na kraju uvek stiže na početak – u stop mod, vrteći se u krug. Neću rasplinjavati temu gde se ovakav sistem još koristi.

 

Drugog zamajca nema – dakle samo jedan, faktički skromna mehanika. Puno je plastike, na primer celi poklopac sa nosačem motora. Ona nije loša, možda je tu u sklopu antivibracionih mera… ali vreme livenih šasija je davno prošlo. Uskoro ću pisati tekst o njegovoj ES braći pa ćete videti šta je Sony nekada pravio, dok se trudio.

Sony TC-KB920S ima kalibraciju osetljivosti i biasa, praktično identičnu kao kod ES rođaka: 770ES, 870ES, 970ES itd. Displej pokazuje na jednom kanalu visoki a na drugom niski ton a uputstvo govori kako da se sve lepo uskladi. Vrlo praktično. Podešavanja ekvilizacije nema, ali to se ni ne očekuje u ovoj cenovnoj kategoriji.

Tu je u odlični Dolby S, pored B i C.

Izbacivanje kasete je mehaničko, moram priznati da mi električno uopšte ne nedostaje.

Ali, zato, displej je vrlo loš: informativan jeste, ali je mali i vrlo loše rezolucije oko 0 dB: imate marker za -4 dB a zatim za +2 dB, sa nekim neobeleženim međunivoima i obeleženim 0 dB. Još gore nego kod Nakamichi BX300.

I šta više reći u osnovnom opisu? Ništa što bih želeo da pamtim…

Ah, da, prednja ploča kod KB920S je plastična osnova sa navučenom tankom maskom od metala – Japanci su tako voleli da štede, kao i danas. Kod K311 je potpuno plastična. Mož’te misliti razlike…

Sony TC-KB920S zvuči osrednje, dao bih mu trojku od mogućih pet. Sa dobre strane tu je prilično čist zvuk i dobra količina neiritantnih detalja na gornjem ekstremu, koja se smanjuje kako dek ide na dole. Reprodukcija sopstvenih snimaka je zadovoljavajuća ali ne može da se meri sa muzikalnošću jednog plastikanca kao što je Aiwa AD-F850 i njenih starijih sestara: Sony ima snažniji, naglašeniji bas dok AD-F850 zvuči tanko, ali zato ima kristalno čistu reprodukciju srednjih i visokih tonova koji su kod Sony-ja krenuli na pola puta do ES serije i stali tu negde, ni ovde ni tamo. Pomenuti bas (ovo je bio identičan slučaj kao na CDP-XE900 QS CD plejeru) je nekako veštački naglašen, kao da je neko podigao tonove oko 100 i 200 Hz na ekvilajzeru. Nažalost, ni detalji niti definicija, kao ni dinamika ovo nisu ispratili. Zbog toga se dobija jedan utisak kompresije cele scene, sa lošim prostorom najčešće skučenim u sredini.

Ja sam veliki ljubitelj dobrog basa kod HiFi uređaja, ne bavim se intenzivnim slušanjem audiofilskih diskova na kojima jedan muzičar svira jedan instrument i to je to, kao dokaz detalja, prostornosti itd.

U takvim slučajevima KB920S i nije loš, ali čim naiđe malo veći broj instrumenata i snažna bas sekcija, sve odlazi dođavola.

Razultat snimka sa uključenim Dolby S sistemom je još gori, skučeniji, mutniji sa šumom koji je nestao isto kao i život iz snimka.

Kao zaključak jedino mogu reći da je bolje da se Sony nikada nije blamirao napravivši ovako nešto. Na tržištu polovnih uređaja ima daleko, daleko boljih za isti novac. Možda nemaju sve opcije kao Sony, možda ćete snimak morati da štelujete „na uho“, ali TC-KB920S nikada neće zvučati tako dobro, a to se teško može popraviti.

 

Comments are closed.