Sony HAP-Z1ES: Ovako se radi

Sećam se kako sam kao klinac maštao o Sony Esprit uređajima listajući njihove kataloge.

Iako ne pretendujem da imam omiljenog HiFi proizvođača, gajim duboko poštovanje prema onome što je ova kompanija učinila na području audio i video tehnike u prošlosti. Za one koje zanima više, knjiga Akia Morite „Made in Japan“ je svakako štivo koje treba pročitati. Na YouTube-u, takođe, ima dosta interesantnih dokumentarnih klipova.

Primetio sam, takođe, kako neznalice često odmahuju glavom pri pomenu Sony-ja u smislu ozbiljnijeg HiFi proizvođača. Mnogi audiofili su ga gledali kao firmu koja se bavi minijaturizacijom audio komponenti, i kao sinonim za reč „Walkman“. Činjenica je da je Sony imao dobru kako vertikalnu tako i horizontalnu diverzifikaciju ali je još bitnije da su solidan procenat prihoda ulagali u istraživanja i razvoj, značajno više od bliskih konkurenata.

Njihovi patenti pretočeni u proizvode nisu uvek nalazili uspešan put kroz tržište čak i ako bi bili bolji od drugih. Sony je imao nesreću da mu nametanje standarda nikada nije bila jača strana, ali bi, jednom prihvativši makar i tuđi standard, brzo stizao do vrha. Jedan od primera su kaset dekovi i paralela sa Philips-om: mada je Philips izmislio Compact Cassette format i faktički napravio prvi kasetofon, vrlo brzo je izgubio tron kako u samom kvalitetu kaseta kao medija, tako i kvaliteta kasetofona i kaset dekova kao podvrste.

Sa druge strane Sony, prihvativši standard, pravi odlične kasete do samog kraja, od koje su neke (Sony Metal Master npr.) bukvalno relikvija ljubitelja ovog formata. Kaset dekovi su im, takođe, odlični, za razliku od Philips-ovih.

Slična paralela može da se povuče i sa Compact Disc formatom, mada je Philips obitavao jedno kraće vreme na vrhu a zatim svoj know how prebacio na Marantz-a čiji je vlasnik u tom periodu bio.

Tokom par decenija posedovao sam mnoge Sony uređaje iz ES serije. Akronim ES je poznat pod više naziva kao što su, na primer: ESPRIT, Extreme Standard i Elevated Standard. Lično, prihvatio sam Extreme Standard ili ESPRIT jer je to naziv kojeg se sećam prvog.

Činjenica je da su uređaji iz ES serije urađeni u najmanju ruku osetno a najčešće izuzetno bolje od komercijalnih uređaja bez ES postfiksa. „Urađeni bolje“ se odnosi na sve: od mehaničke izrade samog uređaja, preko osnovnih sklopova do shematskih rešenja elektronike i komponenti koje su se koristile.

Sredinom devedesetih godina klasični dvokanalni audio očigledno nije bio više u modi i vodeći proizvođači su se okrenuli tamo gde je sunce grejalo: AV risiverima, multikanalnim izvorima, novom dobu digitalne video i audio revolucije. Tu su ležale pare, kako bi naš narod rekao.

Ni danas nije bogzna koliko bolje za audiofile, vrstu u ubrzanom izumiranju. No, desile su se neke lepe, simpatične promene, možda iz jednostavnog razloga da se privuku ljubitelji retro uređaja ili mladi koji ih se sećaju kada su bili deca – danas mnogo toga u životu deluje veoma dosadno i jednolično, pa hajde da se vratimo malo u (srećniju) prošlost..

Kada je Yamaha negde 2013. izbacila modele A-S2000 i CD-S2000 na tržište, najavljujući povratak korenima iz kojih je potekla njena slava, čekao sam da vidim šta će se sledeće desiti. Iste godine Sony je prikazao prototipove muzičkog servera HAP-Z1ES i pojačala TA-A1ES, sa cenom od 2.000 EUR po komadu… i to tačno deset godina po prestanku proizvodnje svoj poslednjeg ES stereo pojačala TA-FA777ES, aktuelnog u periodu od 1999. do 2003. godine.

Sećam se da je skoro sve sa oznakom ES što sam posedovao bilo zvučno odlično, sa izuzetkom… upravo nekih integralnih pojačala, kao što su TA-FA808ES i 707ES. Njih, posebno 808ES karakterisao je užasno detaljan i bezdušan, zamarajući zvuk, potpuno promašena tema za Evropljane.

Zbog svega ovoga sam bio suzdržan u odnosu na novi model amplifikacije koju je Sony prezentovao. No, pre par meseci sam ugrabio priliku da dođem u posed upravo dve gorepomenute komponente: servera i pojačala.

Izneću iskustva koja sam imao sa njima, kako zajedno, tako i odvojeno.

Muzički server Sony HAP-Z1ES:

Po izradi ovaj uređaj je u klasi otprilike nekadašnje serije CD plejera 7xxES, što masom od 14.5 kg svakako dokazuje. Kućište od aluminijumskih panela pokriva osnovnu strukturu šasije, a prednja ploča sadrži vrlo jasan kolor displej dijagonale 4.3 inča. Pored njega, tu je još samo nekoliko komandi: džog, kao i home i back dugme, pored Play/Pause tastera. Interesantno, džog nema klik (taster) opciju, odnosno može se pokretati samo rotacijom, ali ne reaguje na pritisak. Taster za uključenje uređaja je malo uvučen u prednju ploču.

Sve komande pružaju odličan taktilni osećaj.

Jedini problem je u daljinskom upravljaču koji je interesantno dizajniran (potpuno odgovarajući onom na pojačalu) i funkcionalan po pitanju osnovih opcija koje jedino i podržava umesto da bude pretrpan, ali je plastikanac i deluje pomalo jevtino u odnosu na delimično metalni kod pojačala TA-A1ES.

Zadnja strana poseduje balansirane i single end audio konektore, kao i mrežni (1 gbps, hvala Bogu!) i USB ulaz. Tu je i troipomilimetarska serijska konekcija za komunikaciju sa pojačalom. Interna antena krije WiFi opciju „ispod haube“. Da napomenem kako balansirani izlaz nije napravljen od single end linije DAC-a već obrnuto.

Od popularnih formata HAP-Z1ES pušta DSDIFF(DSD), DSF, WAV (LPCM), AIFF (LPCM), WMA, FLAC, ALAC, MP3, AAC, ATRAC (NON-DRM)… što je prilično veliki spisak. Njegovo srce je 2.5 inčni 1 TB hard disk. Pored „čiste i jednostavne“ reprodukcije Sony krije i nekoliko trikova u šeširu. Idemo redom:

  • Povezan je sa Grace Note bazom koja prepoznaje albume, prikazuje slike, nazive pesama, pa čak i istoriju izvođača itd. Zaista zgodno, ali to imaju i skoro svi konkurenti.
  • DSEE (Digital Sound Enhancement Engine) namenjen poboljšanju kompresovanog i nekompresovanog formata. Ovaj sistem Sony primenjuje i na svojim telefonima, a suština je da pokušava da nadomesti sitne detalje koji puno znače slušaocu a koji su, opet, izgubljeni u putu kompresije ili kvantizacije. Time se dobija približno visokorezolucijski zvuk. Da bi HAP-Z1ES ovo postigao sa, na primer, MP3 fajlovima, neophodno je da se radi o minimum 192 mbps datotekama. DSEE dodaje detalje prema sopstvenom algoritmu i muzici koju detektuje. Lažno, ali interesantno je da pali.

  • Tu je i SensMe sistem koji na osnovu analize pojedine numere istu svrstava u određenu kategoriju. Početna analiza se zasniva na vremenu i tonovima koji se nalaze unutar numere, a zatim ide kompleksnije procesiranje koje, između ostalog, obuhvata elemente ritma itd. Ovo je shematski prikazano na sledećoj slici.

Iako je HAP-Z1 ES prvobitno zamišljen kao HDD reproduktor, kasnija verzija firmware-a mu je dodala mogućnost UPnP, pri čemu je mogao postati središte UPnP uređaja, faktički Network Attached Storage (NAS). U praksi se Z1 ES ponaša kao pravi mrežni disk – dostupan sa svih uređaja, bez potrebe korišćenja drugačijih programa od onih kojima pristupamo nekom NAS-u. Strimovanje sa njega se vrši bez problema: Naim ND5XS je puštao jedne numere strimujući preko WiFi-ja sa hard diska Sony-ja, dok je Sony svirao neke druge numere. Ovo je veoma praktično kada imate više uređaja u kući.

USB ulaz sa zadnje strane može služiti za import muzike sa eksternih uređaja, uključujući u eksterne CD čitače preko kojih Sony skida muziku na interni HDD. Nova verzija firmware-a dodala je funkcionalnost povezivanja računara i USB ulaza pri čemu se muzika sa računara šalje putem USB porta na Z1 ES i potom reprodukuje.

Upotreba

Mnogi strimeri ne rade onako kako ih proizvođači hvale u svojim brošurama. Neki koriste rešenja trećih strana koja kupuju jevtino, nadograde a zatim prodaju skupo – ovo je već viđena priča sa CD/DVD plejerima u prošlosti. Uređaji, često, imaju manjkavosti koje se ne primete na prvu loptu, a onda žuljaju kao sitni kamen u cipeli. Zaglavljivanje i zaglupljivanje strimera nisu ni malo strane pojave.

Tokom šestomesečnog korišćenja Sony-ja, nisam primetio nijedan od navedenih problema. Sony, jednostavno, radi šta treba i kako treba. Pristup, preko WiFi-ja, Sony mrežnom disku nije baš brz, upotrebljiv je, ali za transfer veće količine muzike trebalo bi koristiti žičnu vezu.

Odmah da kažem kako je HAP-Z1ES drastično bolje napravljena mašina od, recimo, Yamaha NP-S2000 mrežnog plejera (inače napravljenog kao tenk) ili gomile drugih na tržištu. Interfejs i softver su daleko ispred u odnosu na moj Naim ND5XS (koji je oko 50% skuplji od Sony-ja), a stabilnost rada zadivljujuća.

Sony koristi specijalizovanu aplikaciju za upravljanje putem Android telefona. Ona je brza i, takođe, izuzetno stabilna te veoma intuitivna. Pored osnovnih opcija omogućava i fina podešavanja (DSEE, način konverzije, DSD resemplovanje itd.) pa ne morate ulaziti u menije na samom uređaju. Moguće je i isključiti ili uključiti uređaj preko nje (a pomoću veze između servera i pojačala i samo pojačalo), kao i podesiti željenu jačinu zvuka – a odziv je prilično brz. U odnosu na Naim-ovu je sledeća generacija.

Pretraživanje numera je moguće po mnogim kriterijumima, a uređaj pamti poslednjih 100, najčešćih 100 itd. numera. Nemam živaca da sve opisujem u tančine. Godinama sam u svetu strimera ali mogu reći da je prelazak sa CD plejera na nešto kao Sony otprilike kao da običan žični telefon zamenite iPhone-om ili nekim solidnim Androidom.

 

Sve u svemu, za moj ukus, upotreba je čista petica.

Iznutra

U stilu dobrih starih ES plejera, HAP-Z1 ES je snabdeven sa dva glavna transformatora jednake veličine, za analognu i digitalnu sekciju, odakle se ide na posebne ploče za ispravljanje, filtraciju i regulaciju napona. Ona namenjena audio sekciji koristi preko 16.000 mikrofarada kapacitivnosti, Schottky brze diode itd.

Hard disk je postavljen vertikalno i nalazi se iza prednje ploče, sa desne strane. Prisutno je i aktivno hlađenje HDD-a, putem kulera. Šasija uređaja je bazirana na ramu sa bočnim stranama za koje su pričvršćene bočne strane, a odozdo i odozgo donja odnosno gornja stranica.

Glavna ploča je delimično oklopljena i na posebnom nosaču, a ukljujučuje i SATA kontroler sa konektorom za dvo i po inčni hard disk. Faktički, celi operativni sistem bi trebalo da se ovde krije, a verovatno se zasniva na nekom Linux-u, ali nisam uspeo da nađem više podataka. Prema onome što sam pronašao, HDD je izmenljiv i upgrade nekim većeg kapaciteta ili SSD-om ne predstavlja problem, što je lepo jer proizvođači često znaju da koriste specifični fajl sistem ili da zaključaju hard disk, ili pak da koriste neke posebne verzije hard diskova proizvedenih samo za njih. Prosto je divno da je Sony tako uradio.

Servisni meni ovog uređaja je prilično bogat, daje mogućnost testiranja komponenti (ekran, hard disk…) ali i zanimljivu opciju generisanja tona od 1 kHz na izlazima.

DAC/izlazna sekcija je bazirana na Burr Brown PCM1795DBR kolima koja rade u dual diferencijalnom modu. Samo kolo poseduje balansirane strujne izlaze, koji se kasnije transportuju na XLR utičnice ili svode na single end izlaze. Operacioni pojačavači u ulozi linijskog pojačavača, niskopropusnog filtera i miksera (XLR -> Single end) su tipa OPA2132 i NJM2114.

Slika koju sam prikazao je sa Interneta, svoj uređaj nisam otvarao pa ga nisam ni slikao.

Zvuk

HAP-Z1 ES očarava detaljima i dinamikom. Reprodukcija mikrodetalja je sjajna i nadmašuje praktično svaki CD plejer koji sam u životu čuo do cene od 2.000 EUR koliko košta Sony. Zvuk je na blagoj strani svetlije reprodukcije, pa treba paziti sa uparivanjem ostatka sistema. Širina i visina zvučne scene su vrlo dobre, daleko bolje od Naim ND5XS plejera.

Korišćenje DSEE sistema zaista daje pomak u mikrodinamici i subjektivnom osećaju muzike koja kao da je dodatno oživela u odnosu na osnovnu reprodukciju. Faktički, razlika je kao kada imate pet godina star LCD televizor, a onda pogledate sliku na novom modelu iste cenovne kategorije – boje su nekako življe a likovi žele da iskoče iz ekrana i vidi se svaki detalj. Tako je i sa DSEE. Da napomenem, on ne radi kod DSD snimaka. Međutim, na nekim numerama opšti osećaj zvuka mi se činio više emotivnijim i prirodnijim bez korišćenja DSEE sistema. Zbog čega? Ne znam, možda naše uši nisu navikle na dodatnu obradu osnovnog CD formata u smislu pseudorealnog dodavanja detalja.

Plejer poseduje još neke mogućnosti:

  • DSD Remastering pretvara sve signale u DSD format i zatim ih reprodukuje.
  • Oversampling: normal ili precision. Precision funkcioniše zajedno sa DSEE i služi čistijoj reprodukciji finih detalja.

Ma koliko da sam se trudio, nisam uspeo da uhvatim bilo kakvu značajnu razliku korišćenjem DSD Remastering funkcije.

Poređenje sa skupljim, ali starijim Naim modelom, ND5XS, koji je još uvek u vrhu strimera dao je jasan uvid u dva sveta: Naimov meki, tamni svet i Sony-jev svetli pristup. Prostornost scene, jedna od mana Naim-a, daleko je nadmašena od strane Sony-ja. Dodatno, neki mikrodetalji i prostorni prelazi uopšte nisu mogli biti reprodukovani od strane ND5XS, tj. nisu se mogli detektovati na slušnom testu.

Sa druge strane, Sony je zvučao pomalo klinički na djavolski izazovan mek, tamniji ali detaljni zvuk koji proizvodi ND5XS. Bas je kod Naim-a bio snažniji, sa više energije i išao dublje, ali se to kod Sony-ja popravilo vremenom putem usviravanja. Naim je u donjem delu snažan i razuzdan, a Sony odlično kontrolisan ali malo više nego što bih ja želeo da bude.

Zaključak

Sony HAP-Z1 ES je inženjerski odlično odrađena mašina, koja vredi svaku uloženu paru. Stabilna, dobro napravljena, dobro osmišljena i vrlo dobrog zvuka predstavlja izuzetan kamen temeljac nove ES serije.

Oprema:

Sony HAP-Z1ES

Naim ND5XS

Technics SL-1210 Mk2/Benz Micro MC Gold/AVM Phono

Elac FS210 Anniversary

WAY, Oehlbach cables

Prednosti:

  • Izuzetan kvalitet izrade.
  • Odlična ergonomija, odlične opcije.
  • Dobar inženjering.
  • Odličan zvuk u klasi cene: detalji, mikrodinamika, kontrola, ritam.

Mane:

  • Malo emotivniji zvuk bi mi dobro došao.
  • Želeo bih nešto snažniji i energičniji bas.

Prilika za budućnost:

  • Više USB portova, mada Sony podržava USB hub.
  • Touch screen nešto veće dijagonale…?

Comments are closed.