SONY TC-K81: Srebrni duh

Poslednjih par godina sam razmišljao da li da kupim ovaj model kada se pojavi na oglasima. Delovao je kao prilično dobar, u Sony stilu skromnog dizajna, no već sam posedovao TC-K777, pa sam oklevao. Kkako uvek biva na kraju sam završio sa dva komada: jedan koji nije bio u radnom stanju i kojeg sam odmah krenuo da popravljam i drugi koji je u koliko-toliko radnom stanju. Ovaj prvi sam uzeo da bih se naučio na njemu jer nikada nisam imao dek iz ove Sony serije i njegov transport mi je bio potpuno nepoznat. Sve su to isti principi, ali svaki opet ima svoje cake.

Odmah da kažem da će ovaj drugi morati da sačeka samo tako… jer se radi o servisno vrlo zahtevnim dekovima.

Model TC-K81 pojavio se na tržištu pre ravno 40 godina – davne 1980. i bio je top model te godine, da bi već sledeće bio nadmašen čuvenim TC-K777 (kasnije i u verzijama 777ES i 777ES II). Cena mu je bila oko 580 USD, ni malo ali ni eksterno mnogo koliko su koštali neki Nakamichi modeli.

Kao što vidite, frekvencijski opseg mu daleko ispod Nakamichi dekova tog vremena. Za mene, TC-K81 izgleda nekako… obično. Međutim, ovaj dek ima sjajnu formu dizajna, nije pretrpan komandama i veoma lako se možete navići na njega. Jedini nedostatak ergonomije sam primetio pri aktiviranju funkcije snimanja: noviji dekovi su je aktivirali pritiskom na jedno dugme (ono za snimanje) kada bi dek odmah prešao u mod Pauza-Snimanje. Međutim kod Sony-ja morate pritisnuti tri tastera: pauzu, snimanje i reprodukciju, kako bi došao u mod snimanje-pauza. Malo nezgodno.

Sony koristi preklopnike za manuelni izbor tipa trake, s tim da podržava sva četiri tipa. U to vreme je metal traka bila na začetku, a fero hrom se još uvek proizvodila, te su u Sony-ju implementirali bias i ekvilizaciju za svaku moguću situaciju. Izbor tipa trake je zato malčice zakomplikovan ali može se savladati vremenom.

Sa leve strane deka su lepa vrata tamnijeg stakla, koja skoro u potpunosti prikazuju unutrašnjost odeljka za kasete i sve je veoma lepo vizuelno uklopljeno.

Dek poseduje sjajni tape/source preklopnik, kakav su kasnije koristili na nekim pojačalima da daju osećaj retro stila. Tu je i skoro potpuna kalibracija osetljivosti levog i desnog kanala (ton od 400 Hz) i biasa za oba kanala (8 KHz). U podešavanju pomaže lep 16 segmentni LED displej.

Rezolucija displeja je od -40 do +8 dB, a rezolucija solidnih 2 dB oko područja od 0 decibela. Ono što je zanimljivo jeste da pik metri poseduju funkciju zadržavanja vršnog nivoa. Ona može biti automatska, gde se vršni pik sam resetuje („gasi“) posle nekog vremena ili manuelna gde pik pokazuje vršnu vrednost trajno, do manuelnog reseta preko odgovarajućeg tastera. Odlično rešenje.

Konstrukcija i održavanje:

Dragi čitaoci, moram vam reći da sam ovaj tekst u prvom momentu želeo da naslovim kao „Sony TC-K81: Samo za prave mazohiste“. No, odustao sam jer dek ima puno svojih dobrih osobina. Međutim, sa stanovišta popravke jednog relativno neodržavanog ali nezlostavljanog primerka on je… prava noćna mora! Odnosno, koliko god novca da vam majstor traži za servis, verujte mi da nije mnogo, na mom očuvanom primerku bila je gomila posla.

Odmah na početku ću ispričati jednu kratku poučnu priču iz vremena kada sam bio u Školi rezervnih oficira u Rajlovcu kod Sarajeva: Imali smo odličnog predavača, Muslimana – mladog kapetana prve klase, koji je držao predmet o avio elektronici. Učio nas je o radio stanicama, sistemu instrumentalnog sletanja (ILS-u) itd. I… rekao je jednu sjajnu stvar: „Momci, ja ću vas naučiti kako kolo radi, čemu koji element služi i možete da me pitate sve u vezi toga. Ali nemojte nikada da me pitate zbog čega je konstruktor to napravio baš na taj način – to samo on zna.“

E pa… ovaj Sony je pravi primer gorenavedenog. Samo njegovi tadašnji inženjeri znaju zbog čega su ga tako napravili.

Sony TC-K81 je spakovan u relativno malo kućište, ali elektronika nije potpuno zbijena, te se transport može relativno lako izvaditi. Kao i kod velikog broja japanskih uređaja iz tog perioda, 220 V se nalazi „na izvol’te“ i potrebno je biti vrlo pažljiv da ne zasvetlite kao sijalica ili počnete da igrate hip hop bez očiglednog razloga.

Žice od glava (pet koaksijalnih kablova) su direktno lemljene za štampu, umesto konektora – Sony je u to vreme tako radio. Sama ploča je oklopljena na više mesta veoma pažljivo. Međutim, dužina kablova od glave za reprodukciju do sekcije ekvilizacije je užasno velika jer se sama sekcija na ploči nalazi skoro maksimalno moguće daleko. Pretpostavljam da je ovo rešenje urađeno da bi osetljiva kola za reprodukciju bila što dalje od transformatora (u sledećem modelu – TC-K777 trafo je na spoljnoj strani kućišta). Međutim, konstrukcija kola kakva je tada bila popularna, dakle govorimo o 70-im godinama prošlog veka, činila ih je osetljivim na elektromagnetne smetnje… i TC-K81 ih kupi kao antena, sa skinutim poklopcem zvuči kao da je pokvaren: čuju se kojekakvi digitalni signali, šumovi itd. koji skoro svi nestanu kada se dek sklopi. Nije Sony jedini takav, sličan je i Tandberg TCD3014, ali je Sony još osetljiviji.

Žice sa glava su dovoljno duge da se transport može izbaciti i odraditi osnovni servis, ali na mom komadu su bile tako zavučene ispod drugih (takođe zalemljenih) žica da sam svakako morao da ih odlemim.

Mehanika je specifična i originalni je Sony proizvod. Jedna od stvari zbog kojih cenim ovog proizvođača je neopisiva želja da prave što više komponenti „u kući“, jer tako imaju nepobitnu kontrolu kvaliteta. Pogledajte zamajce – savršeno precizno napravljeni, još sa izlivenim logom proizvođača – to nigde nikada nisam sreo.

Dodatno, svaki od njih ima na sebi umetnut komad antirezonantnog materijala, nešto što nikada nisam sreo na bilo kom deku. Sjajno!

Mikroprekidači su starog, grubo je reći glomaznog tipa, tada se tako pravilo i moram vam reći da nikada nisam sreo nijedan koji je otkazao, za razliku od novijih koji su praktično kontakti koji vise u vazduhu i igraju se korozije sa vlasnikom deka.

Transport je zasnovan na dva motora i dva elektromagnetska aktuatora koji iniciraju dva servo zupčanika sa svojim krivuljarima, te sistemom poluga i ostalim mehaničkim pomagalima u mehanizmu. Motor za premotavanje ima na sebi lamelu koja ograničava zateznu silu, a snaga se prenosi zupčanicima – napredno za to vreme. Evo je na slici – beli „točkić“:

Motor za zamajce u isto vreme pogoni složeni prenosni sistem gumice, magnetne lamele, idlera i zupčanika pri snimanju i reprodukciji – što znači da u ovom modu funkcioniše samo jedan motor. Za mene baš čudno, kasnije su to izmenili i unapredili, Sony-jevo rešenje je hibrid dvomotornih i jednomotornih dekova. No, pomenuti sistem tokom reprodukcije praktično eliminiše prenos vibracija na desni točkić za namotavanje trake.

Gledajući istorijski, sam sistem aktuatora i zupčanika, kao i prenosa snage na reel za namotavanje potpuno odvojenim putem je kasnije primenjen kod proizvoda ćerke firme – Aiwa-e, sa nekim unapređenim rešenjima na modelima XK009/007 i XK-S9000/7000. I jevtiniji modeli su koristili osnove viđene u Sony TC-K81 i braći.

Sama šasija nije ništa posebno – komad presovanog čeličnog lima, ali je blok zamajaca od livene legure. Plastični nosači se nalaze svuda, a sam kvalitet plastike je izvanredan, bolji od, na primer, one koja se koristi na Nakamichi dekovima II generacije (480, 580, 680, 700ZXL, 1000ZXL, ZX9/7 itd.) i ima vrlo malo pukotina tokom 40 godina.

Zvezda transporta je glavni motor: Sony BSL (brushless and slotless linear), po konstrukciji identičan onima koji se duuugo koriste na njihovim gramofonima. U manjem izdanju, on se nalazi i z TC-K81. Radi se o motoru koji je faktički ono što zovemo „direct drive“ motor ali nije direct drive. Poseduje stator sa namotajima, Hall elemente, kolo za kontrolu i rotor sa stalnim magnetom. Sem trošenja ležaja, nema drugih elemenata koji stradaju usled rada – nema četkica niti kolektora. Sam motor je vrlo stabilan na niskim brzinama, tih i ima malo vibracija.

Sony je ovaj motor stavio na gumene podloške kao i svaki drugi pogonski motor, a spojio sa glavnim zamajcem remenom, čime je uzeo najbolje iz oba sveta: kvalitetan i pouzdan motor sa remenskim pogonom koji guši prenos vibracija. Koliko je truda uloženo ne govori samo prateće Sony kolo za kontrolu, već što ovom motoru trebaju čak 4 napona da bi radio (+/-14 i +/-10 V), za razliku od običnog 12 V motora primenjenog u najvećem broju dekova.

Ono što jeste bitno je kvalitet masti koju je Sony koristio: izvanredan. Na velikom broju dekova mast se stisne nakon toliko godina, isto se dešava i sa uljima. Ovde je bila sasvim upotrebljiva, jedino mesto gde sam osetio promene bio je desni roler. No, najgore je kada ostavite mehanizam takav kakav je, sklopite dek i naidjete na problem koji zahteva da sve rasklopite do sitnih creva i krenete iz početka. Zato sam odmah oprao, potpuno rasklopio, detaljno dodatno očistio i ponovo oprao delove, podmazao i sklopio istu. Bilo je tu zanimljivih momenata, na gornjoj slici ćete videti kako je izgledao transport kada sam ga izvadio iz kućišta :):):).

Elektronika deka je bila prilično napredna za svoje vreme:

  • Pojačalo za reprodukciju je direktno kupovano, dakle bez elektrolitskih kondenzatora.
  • Umesto diskretnih Dolby kola, Sony je stavio novorazvijeno Dolby kolo oznake CX174, koje u svom sklopu poseduje i operacioni pojačavač (to je standard kod većine Dolby kola) i iskoristio ga i kao izlazni bafer.
  • Deo regulatora napajanja koristi FET-ove, a ispravljačke diode su brzog tipa. Neka od ovih rešenja su korišćena i na kasnijim Sony CD plejerima ES serije.
  • Na kritičnim mestima pojačala za reprodukciju korišćeni su metal film otpornici, dok su na drugim mestima upotrebili silver mica i polietilenske blok kondenzatore. Štaviše, TC-K81 ne sadrži toliki broj elektrolitskih kondenzatora koliko bi neko očekivao, što ga čini nešto lakšim za održavanje.
  • Izlazni potenciometar koji u isto vreme opslužuje i pojačalo za slušalice je diskretni atenuator, što je ekstremno retko rešenje na deku.

Pri merenju sam primetio da elektronika deka, dok signal samo prolazi kroz nju bez snimanja, dakle u „Source“ položaju prekidača ima pad za oko 1 dB na području između 10 i 20 KHz, na oba kanala jednako. Ovo se obično ne dešava na kaset dekovima i pomenuti opseg je najčešće veoma linearan. Možda je pomenuto samo do mog primerka.

Moj primerak je kupljen kao ispravan, s tim što ne zatvara vrata do kraja pa neće uvek da „uhvati“ kasetu i vrti je. Ispostavilo se da postoji daleko, daleko više problema. Evo šta je moj TC-K81 zahtevao:

  1. Prekidači i preklopnici su uglavnom već počeli da krckaju. Srećom, obilno pranje kontakt sprejom je rešilo probleme.
  2. BSL motor je bio neispravan. Napravio sam početničku grešku i prvo zamenio kondenzatore, da bi se ispostavilo da problem postoji i dalje. Motor je jednostavno imao mrtve tačke iz kojih nije hteo da se rotira. Ispostavilo se da je jedna od zavojnica neispravna – nema popravke. Ne znam zašto je zavojnica u prekidu, nije bilo mehaničkih oštećenja, možda od lepka kojim je lepljena – a oni znaju da budu agresivni tokom puno godina. Srećom, moj drugar Safet mi je poslao drugi dek sa istim motorom, pa sam ga zamenio. HVALA DO NEBA, Safete!!! Na kraju sje ispalo da drugi motor ima niži broj obrtaja (on je iz TC-K65), njemu sam takođe zamenio sve kondenzatore i jedan otpornik čime sam ga doveo u radno stanje kakvo mi je bilo potrebno.
  3. Most koji nosi glave je išao teško. Ispostavilo se da su mu poispadale kuglice po kojima klizi. Neke sam skinuo sa drugog deka, neke našao, neke naručio. Znao sam da mora postojati uzrok ovome i našao sam da je pukao plastični držač letve koja pritiska most sa glavama odozgo. No, letva je specifična i ima na sebi dugme zlatne boje. Kada bi je stavio samu bilo bi zazora, a kada bi je postavio sa kuglicom ne bi radilo vraćanje iz pauze u reprodukciju jer bi kuglica udarala u dugme. Servisno uputsvo je pokazivalo na slici da se radi o običnoj letvici, a takve su bile i na drugom K81, kao i na dva K61 i K65 koje sam imao za delove. Na kraju sam stavio kuglicu i običnu letvicu sa K61 i sve je savršeno proradilo. Izgubio sam vreme ali nisam dokučio kako modifikovana verzija letvice zaista radi.
  4. Držač kasete (vrata) je specifično napravljen sa dva pritiskača koji se aktiviraju kada zatvorite vrata. Moja pretpostavka je sledeća: kaseta se zaglavila jer nosač glava nije hteo da se vrati nazad, pa je neko krenuo da rasklapa dek ne bi li izvukao kasetu. Čim skinete plastični deo nosača kasete, pritiskači ispadaju i negde su se zagubili. Na dekovima od Safeta za delove uspeo sam da nađem samo jedan pritiskač, pa sam napravio drugo rešenje od jednostavnih plastičnih pritiskača sa starog Denon deka čije delove čuvam u rezervi.

Na kraju moram da kažem da sam imao više sreće (i drugara Safeta) nego pameti jer bih nekako morao rešiti problem motora koji je otkazao, verovatno bih ga zamenio običnim motorom kojeg bi možda morao i da modifikujem.

Moram da napomenem da TC-K81 i njegova braća, kao i TC-K777 a verovatno i još neki Sony dekovi koriste veoma lep sistem dampiranja otvaranja vrata – ona se otvaraju tako polako i lepo, da je to pravi primer za druge proizvođače. Pravili su još neki lepe sisteme: JVC, zatim neki drugi dekovi sa vazdušnim sistemom usporavanja i sajlom, ali najpopularniji je sa dampiranim klipom, koji nažalost nije baš najkvalitetniji i brzo propada.

Još jedna stvar upada u oči: TC-K81 poseduje prednju masku izlivenu od komada aluminijuma, ne računajući središnji deo. Ona je daleko robustnija nego što izgleda na prvi pogled i veoma je precizno izrađena. Tako nešto sam veoma retko sretao, recimo na TEAC-ovim dekovima Z7000 i Z6000.

Obratite pažnju na logo Sony-ja sa unutrašnje strane. Kakva briga za detalje!

Evo i jedne zamerke: plastična dugmad za Dolby, ekvilizaciju i bias na ovom komadu nisu obrađena nakon livenja, već su ostali ostaci plastike. Verovatno propust ili aljkavost radnika koji je radio na obradi delova.

Imajući u vidu da je cena Sony TC-K81 bila oko 580 USD 1981. godine, odnosno oko 650-700 EUR ukoliko se gledaju istorijski odnosi američke i tadašnje nemačke valute, prilično napredna tehnika je smeštena u ovakav uređaj. Spolja jednostavan i sa minimumom potrebnih komandi, ali ima praktično sve za pravljenje dobrog snimka, a iznutra je inženjerski trud neslućenih razmera.

Zvuk

Sony TC-K81 ima opako dobar zvuk. Po meni, on je na neutralnoj poziciji: ni topao niti hladan. Kasniji dekovi imaju nešto više naglašen bas u odnosu na njega, dok je „osamdesetjedinica“ na sredini. Dinamika je vrlo dobra, a sam prikaz veoma čist, što je pravo iznenađenje za jedan dek iz 1980. godine. Detalji su sjajni i mogu da postide ogroman broj novijih dekova koji dodatno koriste i HX Pro pomagalo. Ovo se jednako odnosi i na scenu čija širina je, za kaset dek, respektabilna.

Posebno sam se iznenadio kako Sony snima na jevtinoj Maxell UR kaseti: nikada pri slepom testu ne bih mogao zaključiti da se radi o običnoj normalki „sa trafike“, umesto kvalitetnoj hrom traci. Nivo šuma je, subjektivno, takođe prilično nizak. Pri testiranju pojačala za slušalice na TC-K81 bio sam opet prijatno iznenađen zvukom. Lično mi je jedino smetalo što ne postoji nivo niži od -24 dB jer je za moje matoro ali ipak dovoljno osetljivo uho reprodukovani nivo često bio isuviše visok.

Uopšte gledano, mogao bih reći da se Sony niti jednim svojim tonom ne trudi da fascinira slušaoca. Ali, on to stalno čini na jedan nežan način: reprodukuje muziku koja je ušla u njega na najbolji mogući način. Znate… pitanje je šta je kaset dek? Ili, tačnije, šta bi trebalo da bude? Da li je to sprava čiji zvuk nam najviše odgovara ili ona koja savršeno snima i reprodukuje signal koji je na njenom ulazu ili nešto treće? Odgovor zavisi od slušaoca i sva lepota muzike je u njegovom uhu, često ne u samom uređaju. Zbog toga se može reći da postoje dekovi koji na ovaj ili onaj način bolje zvuče od Sony-ja, ali da li je to zaista objektivno? Za mene, lično, Sony ima skoro savršen zvuk – možda neki dek tamo negde može da izvuče neki mikrodetalj više – a ne kažem da može nego me je mrzelo da radim vremenski zahtevne uporedne testove – ali Sony TC-K81 može da stane rame uz rame sa bilo kojim kaset dekom ikada i ne da se ne postidi, već da se takmiči na ravnoj nozi.

Zaključak

Kakva sprava! Raspisah se u ovom tekstu, ali to je zato što sam i dalje pun raznorodnih emocija u vezi njega.  Antagonizam na delu: sa jedne strane izgled koji nikada nije bio popularan – LED pikovi (fuj, matoro), nema automatskog izbora tipa trake (to se toleriše samo Nakamichi-ju), dva motora od kojih jedan zaista radi kada je najvažnije, mehanika za mazohiste (ili sadiste ako ste vlasnik deka, ja u ovom slučaju dođem kao neki sadomazohista), a sa druge strane veoma pametna rešenja, robustnost tamo gde se računa, preciznost i pedantnost izrade i posvećenost inženjera. I, naravno… zvuk iz snova.

Pa šta reći? I kako odoleti? Dek za istoriju, uprkos svoj mojoj muci popravke. Da li je vredelo? Da, apsolutno.

Comments are closed.