YAMAHA KX-670: Dodir crnog i narandžastog

Yamaha nikada nije dosegla visine nekih drugih proizvođača, bar što se kaset dekova tiče. Model KX670 je počeo da se proizvodi 1993., u vreme kada je popularnost ovih uredjaja išla strmom putanjom naniže. Štednja, danas tako ofucan pojam, počela je da se primenjuje na svaki mogući način. Šasije su postale tanje, plastika lošeg ili osrednjeg kvaliteta je zauzela glavno mesto u spisku korišćenih materijala. U komercijalnoj klasi je nestao skoro svaki trag kvaliteta iz sedamdesetih godina. Audio uređaji su pravljeni sa daleko višim stepenom integracije, ali je i kvalitet u nekim slučajevima postao upitan. Sa druge strane, ergonomija HiFi uredjaja je postala vrlo dobra i dalje napredovala u pozitivnom smislu.

Yamaha KX-670 je dobar primer: poseduje skoro sve što biste ikada poželeli – pretraživanje numera, intro skip (pušta svaku numeru na kratko), auto kalibraciju (level + bias) sa dodatnim manuelnim podešavanjem biasa i play trim-om, specijalkom Yamahe koju ona godinama koristi, mada je i NAD imao nešto slično u par modela. jačina zvuka u slušalicama se takođe može podešavati.

Meni se dopao brojač: radi u realnom vremenu i i proračunava preostalo vreme prema podešenoj veličini trake. Ekran je veoma dobar: sa narandžastim simbolima, ne kao tanki, minijaturni ekrani ugrađivani u Technics RS-AZ6/7 i neke druge kaset dekove.

Sa stanovišta korisnika nije mi se dopalo par stvari: prilično je teško očistiti rolere a poklopac vrata je napravljen od tanke plastike. Dodatno, ne postoji svetlo koje se pali iza kasete tako da se noću praktično nikako ne vidi dokle je kaseta stigla.

I to je sve, većina ljudi bi mogla da živi sa ovim nedostacima, a naknadno ubacivanje LED osvetljenja u odeljak gde stoji kaseta ne bi trebalo da bude previše komplikovano.

Ako pogledate kako Yamaha KX-670 izgleda sa zadnje strane, učiniće vam se da je ovaj dek beda bedna, plastikanac najgore vrste. Ali nije… šasija je napravljena od komada čeličnog lima i zaista nije bogzna šta. No, njena zadnja strana lima poseduje i otvore za XLR konekcije jer je isti model očigledno služio i kao osnova nekom od profesionalnih uređaja.

Yamaha je rešila da pokrije celu zadnju stranu KX-670 pomoću velike plastične ploče na kojoj je ostavila otvore za neophodne priključke. Ovo je jevtino ali vrlo praktično rešenje.

Unutar deka sve je uredno i dobro raspoređeno. Transport je iz poslednje generacije tromotornih, remenski pogonjenih. Identičan se koristio i u Harman Kardonu TD470, a i nekim drugim dekovima. Bio sa lenj da ga vadim iz mehanizma i rasklapam, tako da nemam baš mnogo detaljnih slika. Ono što znam jeste da je ovo dobar mehanizam, ništa specijalno ali daleko bolji od klasičnog Yamaha/Technics/Pioneer/Teac ALPS dvomotornog mehanizma.

Tokom pregleda, primetio sam dva prilično velika (6.800 MFD) elektrolitska kondenzatora, kao i par Panasonic Premium modela, što je iznenađenje u ovoj klasi.

Zvuk

Kako svira KX-670? Veoma dobro uzimajući u obzir da je njena kataloška cena bila oko 500 američkih dolara odnosno oko 1.000 nemačkih maraka. Čisto i jasno, Yamaha zvuk ovakvog karaktera naziva „Natural sound“ ali njegove osobine prilično zavise od ostatka sistema. U slučaju da su prateće komponente svetlog zvuka, tada krajnji rezultat sistema čiji je izvor KX-670 neće biti ni malo prirodan. No, kada je sistem neutralan ili tamniji, tadaYamaha dobija svoju šansu. Reprodukcija ljudskog glasa na ovom uređaju je vrlo dobra i fali joj samo malo da bi bila savršena. Dinamika je mnogo bolja nego što sam očekivao da će biti. Niski tonovi su dobro definisani i zaokruženi, solidnog oblika i poseduju određenu težinu kao i udarac, ali ne kao veliki igrači tipa Teac-a Z6000, Nakamichi Dragona i slično. Na drugom kraju, visoke frekvence su pomalo naglašene i malčice tvrđe nego što bi neko poželeo. One iskaču ispred ostalih delova spektra i time čine njegov najupečatljiviji deo na Yamahi KX-670. Nažalost, one nisu toliko transparentne kao kod skupljih, vrhunskim modela kasetofona te u svetlijem sistemu mogu izazvati zamor i frustraciju slušaoca, mada su one, sumarno posmatrajući, veoma dobro i detaljno reprezentovane.

Kada sve saberemo, Yamaha KX-670 je vrlo dobar dek gornje srednje klase sa toliko opcija koje će se biti interesantne maltene svakome – Yamaha poseduje čak i senzor za daljinsko upravljanje i poslušno je radila sa mojim Logitech Harmony 555 univerzalnim upravljačem. KX-670 nikako nije K2000 monstrum ali radi posao dobro. Sa druge strane moram priznati da u ovoj kategoriji više volim pojedine Pioneer modele. No, direktno poređenje Yamahe KX-670 i vrlo solidnog Kenwood-a KX9050 dodelilo je Yamahi uglogu šampiona: Kenwood je bio opušten i povučen, u nekim momentima i nezainteresovan, dok je Yamaha grizla i napadala svom snagom kao mala ljuta zver, sa boljom dinamikom, prezentacijom i ukupnimm kvalitetom zvuka čak i na jevtinim normal kasetama.

Svakako treba pomenuti da je KX-670 pokazala izvanredne kvalitete i tokom merenja: njena gornja granica postavljena je na oko 20 kHz na Sony HF kasetama (normal), 22 kHz na FUJI DRII (hrom) i 24 kHz na TDK MA (metal) kasetama pri referentnoj tački 1 kHz -20 dB i poslednjom tačkom na -3 dB ispod referentne tačke, što je čak i bolje od fabrički deklarisanih vrednosti.

Iako ima klasičnu Yamaha školu zvuka, KX-670 je mašina vredna poštovanja u svojoj klasi i dovoljno je dobar za bilo koga sem za najzahtevnije dekofile. No, budite oprezni: KX-670 zahteva pažljivo uklapanje sa ostatkom sistema, uključujući tu i interkonekcijske kablove.

Comments are closed.