YAMAHA KX-690: Poslednja princeza

Godine 1996. Yamaha je izbacija svoj poslednji troglavi dek – model KX-690 koji se proizvodio do 1999. I tu je stalo.

Model 690 se prodavao po ceni od oko 375 EUR (750 DEM) i nije spadao i neke preskupe dekove. Prethodnica, bitna za ovu priču, bila je KX-670, a moj opis imate ovde. Noviji 690 bio je oko 100 EUR skuplji.

Spolja, KX-690 ima simpatičan dizajn: samo osnovne komande sa desne strane, dugački displej i ostatak komandi ispod poklopca, plus još nešto sa leve strane.

Sa stanovišta ergonomije ovo izgleda OK, ali u praksi i nije. Naime, komanda „Monitor“ namenjena selektovanju ulaznog ili signala sa trake je skroz levo, iznad dugmeta za izbacivanje kasete i Dolby selektora redukcije šuma (otkud tasteri za to tu, a ne ispod poklopca??). Aktiviranjem snimanja dek ostaje u modu „source“, ne prebacuje se automatski na preslušavanje snimka, te da bi se čulo kako snimak zvuči treba da prebacite na „Tape“ što znači da ruku šetate na suprotan kraj uređaja ili koristite obe ruke (što je retko u HiFi-ju). Nekako mi se čini da je dek dizajnirao neko ko nije mnogo koristio ove uređaje… nema mi, ba, log’ke, što bi Bosanci rekli.

Vrata koja drže kasetu su standardno prosečno-jadno plastična, ali imaju i stabilizator/damper kasete, a poklopac vrata je takođe skroz plastičan… šteta. Prednja maska je metalna i solidno napravljena, a najdeblji je poklopac komandi.

Ono što mi zaista nedostaje jeste osveljenje kasete. Ne mogu da shvatim da je bilo toliko teško ugraditi jednu LE diodu. Ili jeste?! Možda su računali da brojač sve nadoknađuje ali mislim da glavni štos sa kasetom i jeste bio da se vidi da se ona vrti :), zato su i ostavili dovoljno providna vrata. Razmišljao sam da mu ugradim osvetljenje kasete spreda, kao na Nakamichi dekovima starijih generacija, ali, iskreno, mrzi me nešto da se bakćem, drugi dekovi čekaju na red.

Displej sadrži gomilu korisnih informacija, ali su one dosta sitne. Pored toga, izgled markera je promenjen u „zastavice“ koje veoma precizno pokazuju gde su stale, ali su dosta tanke i više su mi se dopadale one na KX-1200 i sličnim Yamaha uređajima.

Od korisnih pomagala KX-690 ima varijabilni bias uz automatsku kalibraciju, dakle sve što poželeti možete. Autokalibracija radi odlično, koristeći tonove od 500 Hz, kao i 4 i 12.5 KHz.

Tu je i Play Trim funkcija, namenjena dodavanju ili oduzimanju visokih tonova snimcima sa drugih dekova – nasuprot uvreženom mišljenju ovo nije namenjeno popravci „promašenih“ azimuta već snimaka sa neadekvatnim ili nekompatibilnim biasom ili drugačije podešenim kolom ekvilizacije za reprodukciju, te može biti veoma koristan kada reprodukujete snimke nekih drugih dekova (recimo Bang&Olufsen Beocord 9000).

Zanimljivo je da sva podešavanja – Dolby setovanja, brojač itd. dek upisuje u EEPROM te se ne brišu isključenjem uređaja ili strujnog kabla. Pomenuta podešavanja – izbor Dolby sistema je putem tastera, ne mehaničkih preklopnika.

Mehanika i elektronika

U smislu elektronike, najveća razlika u odnosu na KX-670 je dodatak vertikalne ploče sa Dolby S kolima.

Inače, KX-690 i 670 dele istu mehaniku, iste glave i istu elektroniku, uz dodatak Dolby S sistema. No, zvuk im definitvno nije isti, verovatno jer signal prolazi kroz Dolby kola svaki put kada se snima, koristila se ona ili ne, te svakako utiču na obilikovanje zvuka.

Na nekim mestima su i „audofilski“ kondenzatori, kao na primer u napajanju:

Faktički, još od modela KX-930 Yamaha ne nudi ništa novo, KX-690 ima Dolby S, drugačiji dizajn i to je to.

Mehanika ovog deka je identična prethodnom modelu. Ne znam proizvođača, ali je solidna sa dva zamajca u zatvorenoj petlji i remenskim pogonom, kao i tri motora od kojih je jedan pomoćni. Sama izrada je prilično precizna ali nema neke posebne finoće u dizajnu. Podizanje glava se obavlja pomoću motora i sistema tri zupčanika, od kojih je poslednji sa krivuljarem. Položaj se očitava preko dva prekidača.

Za razliku od nekih drugih dekova, Yamaha KX-690 ima potpuno primereni dizajn transporta, u smislu robustnosti i izrade.

Međutim, moram reći da sam na primercima mehanizma kakav je ovaj naišao više puta na specifični problem, kod Yamaha, HK i Onkyo dekova, dakle nezavisno od proizvođača: premotavanje radi dobro, ali kada se uključi reprodukcija ili snimanje, dek se isključi za sekundu ili dve. Iz početka to krene povremeno, a na kraju dek neće da se uključi. Na prvi pogled deluje kao da proradi autostop sistem, te da je kvar u zaprljanim refleksivnim matricama optosistema. No, ovde to nije slučaj.

Druga opcija je oslabljen remen pomoćnog motora, što može, ali ne mora biti razlog. Trebali su mi sati i sati rada da nadjem najverovatnije rešenje, što je zahtevalo i kompletno rasklapanje, čišćenje i podmazivanje mehanizma. Nakon nekoliko pokušaja mislim da sam našao rešenje, ali ga neću napisati iz razloga što ga još nisam dovoljno testirao – prošli put se problem ponovo pojavio tek nakon nedelju dana.

Dodatno, na KX-690 nisam naišao na problem otkazivanja tastera komandi, kao što zna da se desi na kx-670 kod koje su tasteri specifični i nisu baš laki za nabavku.

Treba napomenuti kako je pristup glavama solidan, ali mehanizam ne može da se uključi bez kasete. Čak i kada nađete i aktivirate mikroprekidač za prisutnost kasete, elektronika zahteva da dobija impulse sa oba optosenzora, te ako jednom rukom ne držite prekidač, a drugom okrećete levi točkić mehanizam se dekativira.

Na svu sreću servisno uputstvo opisuje postupak podizanja glava i bez ove akrobacije. Ne znam zbog čega to nisu ubacili i u korisničko uputstvo. Time se čišćenje rolera i osovina drastično pojednostavljuje.

Kućište Yamaha-e je potpuno metalno, nije kao kod modela 670 mehavina plastike i metala na zadnjoj strani. Uočljiva je upotreba plastičnih spojnica sa osiguračima na mnogim mestima, umesto zavrtanja, ali one dobro drže i moguće je da čak utiču pozitivno i na vibracije.

Tokom korišćenja, ovaj dek je milina bez obzira što se ruka ponekada šeta više nego što treba. To što on pamti setovanja, čak i status brojača, puno znači kada se prave sesije snimanja.

Zvuk

Kao i kod skoro svih Yamaha dekova (i ne samo dekova), osnovni pečat zvuka daje vrlo jasna reprodukcija. Kod KX-690 nema zezanja: svaki ton je na mestu, utegnut i kontrolisan. Nekada čak i pretereano.

Možda je samo do primerka moje KX-690, ali ona je nešto mekšeg karaktera od KX-670 koju sam imao pri ruci i veoma tačna kada su u pitanju tonovi. Glas pevačice Anastacie u numeri „Welcome To My Truth“ je odličan i pun energije i emocija, na primer.

Bas je, takođe, uvučen u strogo strukiranu košulju iz koje nema mrdanja. Veoma je precizan, ali bih voleo da ia malo više tela, to jest da je samo malo puniji pri identičnoj definiciji. Sa druge strane, Yamaha sija kada su u pitanju akustična muzika i glas.

Yamaha nema problema sa detaljima gornjih ekstrema, kao ni većina njenih top modela. Muzika je prikazana vrlo slojevito a opet homogeno, što je za svaku pohvalu. Ono što mi se posebno dopalo jeste odlična, ali zaista retko viđena, prostornost scene – za jedan dek. Ovo samo pokazuje sjajan napredak elektronike u poslednjim godinama razvoja ovih uređaja.

HX Pro kolo je odlično implementirano i ne daje utisak veštačkih prizvuka na visokim tonovima. Dolby B i C sistemi rade vrlo dobro, ali posebno se ističe Dolby S koji znatno podiže i headroom snimka, te je moguće ići i na višu dinamiku, slično kao kod dBX-a. Ovo je povezano sa unapređenom tzv. antisaturacijskom mrežom koju Dolby S koristi, ali ne bih ulazio u tehničke detalje. Uglavnom, rezultati koje sam dobio korišćenjem Dolby S sistema su izuzetni.

U odnosu na svoju kategoriju cene, KX-690 svira i služi tako da ne možete tražiti mnogo bolje: osrednje štedljiva izrada ali zato pošten mehanizam i solidna elektronika koji rezultuju kvalitetnim zvukom. Opcije su sjajne, Yamaha je dogurala do svog maksimuma još godinama unazad i tu stala. No, ako u nejednačinu sa druge strane uvedemo i neke druge kasetaše, kao što je, na primer Yamaha K-1000 ili neki veći „teškaši“, vidi se da KX-690 fali još malo energije i divljeg nastupa da bi bila baš vrhunska. Odnosno, KX-690 bismo za rok i pop mogli deklarisati kao „too polite“ kako kažu Englezi. No, to bi već bilo traženje dlake u jajetu.

Comments are closed.