Author's Description:
Evo da prekinem seriju o „Sirotinjskom Hi-Fi-ju“ jednom spravom koja ne spada u navedeno, čisto da razbijem monotoniju. Predstavljam vam Pioneer A-70-K.
Krenimo iz početka…
Negde 2012. godine Pioneer je prvi put predstavio pojačalo pod oznakom A-70-K. Sufiks „-K“ je u ovom slučaju veoma bitan jer samo pojačalo nema ama baš nikakve veze sa modelom A-70 iz davne 1983. godine.
Evo nekih detalja o pojačalu:
Dizajn
Po dizajnu Pioneer A-70K nije nikakav spektakularni uređaj: dugme levo, dugme desno, jednako dosadna crna (u srećnijem slučaju srebrna) boja, malo plavih LE dioda i… to je celi napredak od 1990. godine do 2012. Dakle, nikakve ekstravagancije tu nema. Realno, nema smisla da se žalim: pojačalo je pojačalo, ko želi skulpture u kući mora da otvori novčanik mnogo dublje jer ta lepa, livena, čudesna kućišta često koštaju nekoliko puta više od same elektronike.
No, Pioneer ima sve što treba: izlaz za slušalice (sa sopstvenim pojačalom), tonske kontrole i loudness (ili na srpskom fiziološku korekciju zvuka) koji se mogu isključiti, podršku za dva para zvučnika ili biwiring i… DAC i fono MM/MC pojačalo. Uz sve to ide i 4 linijska ulaza i jedan izlaz za analogne snimače. Dakle, pristup osamdesetih i devedesetih kada se pazilo. Lično najviše mrzim kada mi zafale ulazi na pojačalu. Pioneer spada u onu kategoriju gde je veća šansa da vam se to nikada neće desiti.
Dugmad su dosta nepregledna što se položaja tiče, crno na crnom. Ali ne smeta puno. Taktilni osećaj je isti na svim i ne daje onaj „masan“ utisak kada okrećete dugme, voleo bih da su to malo drugačije rešili jer ne ide uz ovakav tenk.
Zadnja strana je veoma bogata priključcima, mrežni kabl se može odvojiti. Tu je ulaz za DAC u obliku USB B priključka i koaksijalnog S/PDIF. I, zamislite, Japanci nisu ugradili optički ulaz!!! Neverovatno. Na verziji DA su to promenili – dodali su analogne balansirane ulaze, optički digitalni i promenili čip u DAC-u, te mu dodali opciju reprodukcije i DSD sadržaja. Male, ali nekome možda bitne promene.
Osnovna verzija (A-70K) ima veoma pristojne pozlaćene priključke za zvučnike.
I bio bi tu kraj, da A-70K nije pojačalo u D klasi, umerene snage od 65 W po kanalu na 8 oma i 90 na 4. Nekako, uz svičersko napajanje, rekao bi čovek da je mase 5 kg, možda 7-8 sa transformatorom. No, ova mrcina ima čak 17.1 kg mase. Razlog za to je izuzetno robustno kućište i dva transformatora. Malo više o tome kasnije.
Jednostavno, skromni izgledom Pioneer zaista iznenadi kada poželite da ga podignete, a još je gore kada je upakovan u fabričku kutiju.
Tehnikalije
Pioneer A-70-K je pojačalo u D klasi, tako da na kućištu ima samo dva mala otvora za ventilaciju – grejanje je skoro zanemarljivo. Iznutra je podeljeno na jasno odvojene sekcije i vidi se da su inženjeri uložili veliki trud. Ovo se ne odnosi na samo kućište koje je izuzetno robusno, sa debelom podlogom, gornjim i bočnim poklopcima, kao i dvostrukim donjim poklopcem od kojih je onaj na dnu debeo 3 milimetra. U ovoj klasi cene veoma mi je teško da zamislim da može bolje da se odradi. Na jevtinijem modelu A-50-K dodatni donji poklopac ne postoji, dok je gornji klasičan jednodelni.
Kod A-70-K išlo se do tolikih sitnica da su antivibracione mere preduzete i u smislu postavljanja lepljivih traka i sunđera na razna mesta, daleko, daleko češće nego što se to sreće kod ostalih uređaja, a servisno uputstvo daje jasne instrukcije gde oni treba da se postave, tako da njihova funkcija nije samo periferne prirode. Išlo se dotle da na nekim mestima samolepljive sunđeraste trake namerno prelaze ivicu ploče (gornji poklopac, na primer) da bi napravile punu izolaciju kako odozdo, tako i sa bočne strane ploče. Fenomenalno.
Svi poklopci su učvršćeni veoma dobro, a gornji sa čak 9 zavrtanja (šest inbus i tri krstasta). No, donja strana gornjeg poklopca sadrži samo tragove farbe odozgo i grublje je urađena, što je donekle čest znak štednje kada se prave komponente.
Raspored je, kako već spomenuh, segregiran: sa leve strane napajanje izlazne sekcije, sa desne pretpojačala. Oba sadrže transformatore. U sredini je sekcija ispravljanja, filtracije i deo sekcije stabilizacije napajanja, izlazni MOSFET modul D klase. Prednja ploča je potpuno odvojena pregradom od ostatka, što je dobro rešenje za odvajanje mikroprocesora od ostatka.
Desna strana, pored trafoa, sadrži i ulaznu sekciju, kao i dve prilično velike ploče – za DAC i fono sekciju, koja je daleko veća i očigledno ozbiljnije urađena od očekivanog u klasi cene od 1.000 EUR. Baš su se potrudili. O DAC-u nešto kasnije, za sada ću reći da je ulazno USB kolo CM6631.
Selektor analognih ulaza je NJM1112, dok je elektronsko kolo za kontrolu jačine NJM1194. Izlaz za analogni snimač je baferovan preko kola 5532.
Pojačalo za slušalice je zasebno izvedeno, dakle ne direktno sa izlaza za zvučnike (preko otpornika) i koristi standardno kolo NJM4556AL.
Fono sekcija koristi rele za preklapanje MM/MC moda rada, a takođe i parove FET tranzistora 2SK209BL u ulaznoj sekciji, pre operacionog pojačala NJM2068. Pioneer je posvetio i poebnu pažnju stabilizaciji napona za ovu ploču (+/-7,5 V naponi), što je vrlo pohvalno.
Ploča za koju bi se pomislilo da je DAC ploča, veličine približno phono modulu, zauzima priličnu površinu. No, zapravo se radi o USB ulaznom delu sa kolom CM6631, a tu je i STM32F101 ARM M3 mikrokontroler. DAC kolo se, zapravo, nalazi ne na bočnoj vertikalnoj nego na donjoj glavnoj ulaznoj ploči.
Napajanje izlazne sekcije se bazira na transformatoru, dva greca i kondenzatorima sa oznakom Pioneer, dva komada po 10.000 mikrofarada, što bi samo po sebi trebalo da bude dovoljno za pojačalo ove snage.
Izlazna sekcija se bazira na MOSFET tranzistorima koje pogoni kolo komplikovane oznake IRS20957SPBFS1. Izlazni tranzistori su poreklom od firme International Rectifier, model IRF6775MPBF-TRB. Ima ih dva po kanalu. Pomenuti su razvijeni upravo za pojačala D klase i mogu isporučiti do 28 A struje kao i snagu od 250 W na 4 oma, ali su kod Pioneer-a korišćeni veoma konzervativno. Interesantno je kućište ovih tranzistora, u patentiranoj DirectFET tehnologiji za koju proizvođač kaže da omogućava nižu parazitnu induktivnost i bolje hlađenje poluprovodničkog elementa.
Zvuk
Čitao sam dosta mišljenja o ovom pojačalu. Hvalili su ga i zamerali mu neke stvari. Drugar koji ima dosta iskustva nije bio zadovoljan zvukom, a drugi jeste. I baš to me je nagnalo da ga kupim.
Odmah moram reći da nikada za svojih 35 i par više godina bavljenja audio tehnikom nisam čuo ovakvo pojačalo. Ne zato što je najbolje, niti zato što je najgore, već je izuzetno osobeno. Ne pitajte me zbog čega je takvo, pitajte Pioneer. U razgovoru sa gorepomenutim drugarom Banetom zaključio sam da je i njegov primerak svirao na jednak način.
Ali, da krenem od početka: linijski ulazi i analogni domen. Reprodukcija (uz Sony HAP-Z1ES HDD server i Elac FS210A zvučnike) je izuzetno čista u srednjem i visokom području. Detalji su sjajni, čak i mikrodetalji iznenađuju imajući u vidu da se radi o pojačalu koje je koštalo 1.000 EUR. Ovo sve utiče na širinu scene i kretanje zvuka i efekata u nekim numerama između zvučnika – sjajno i zaista dobbro.
Transparentnost gornjih ekstrema nije na nivou skupljih pojačala, poredio sam Pioneer-a sa Cambridge Audio CA840A v2 i Cambridge je bolji, možda manje mek ali muzikalniji i dinamičniji. Nije Pioneer uopšte loš, koliko je CA zaista dobar, po meni osetno iznad cene koju je koštao.
Međutim, reprodukcija basa je ono što je kod ovog uređaja interesantno. On ide sasvim dovoljno duboko i ima telo i udarac. Međutim, nešto više, malo ispod midbasa, javlja se jedan naglašeni sloj zvuka. On daje utisak da pojačalo svira meko, puno i „masnog“ basa. No, ako malo pažljivije oslušnete primetićete da pojačalo deluje kao da ima stalno uključenu fiziološku korekciju zvuka (loudness) i to u direktnom modu sa isključenim tonskim i balans kontrolama.
Uključenje tonskih kontrola (sa pozicijom na nuli) i aktiviranje loudness funkcije apsolutno nema smisla – zvuk se ne svodi na jedan „mega bas“ ali ipak nema veze sa životom sem ukoliko ne slušate izuzetno tiho. Sa druge strane, isključenje loudness-a i smanjenje basa na poziciju 11h vraća zvuk u ono što smatram normalom, manje ili više.
Interesantno je da prebacivanje između funkcije Direct i tonskih kontrola gde je bas podešen kako je malopre navedeno utiče ne samo na bas i midbas već i na način na koji pojačalo reprodukuje zvuk – uz Direct mod rada čak i ljudski glas biva puniji, snažniji ali delimično prekriven basom. Mada nije nikako naporno za slušanje, za mene ovo nije neutralno pojačalo. Ono je meko ali na neki malo veštački način.
Navedeno znači da morate biti veoma pažljivi u izboru zvučnika koje ćete koristiti uz A-70-K. Verujem da bi oni trebalo da budu tvrđeg basa ili manjih dimenzija. Smatream da će uz neke koje imaju voluminozni, meki bas, Pioneer će teško uspeti da zadrži kontrolu pojačanog dela basa – kratki udarac u bubanj će biti dobar ali će sloj iznad odleteti negde u svemir.
Delimični uspeh sam postigao i zamenom strujnog kabla: umesto svog standardnog Transparenta stavio sam fabrički, malo kvalitetniju verziju i pojačalo je donekle otvrdlo na basu, što je pomoglo.
Poredeći ga sa Cambridge Audio CA840A v2 (kataloški oko 1.500 EUR, računjte da je to danas kategorija oko 1.800-2.000 EUR) v2 i Sony TA-A1ES (2.000 EUR, računajte 25-50% više na današnjem tržištu) Pioneer se drži dobro i nema nikakvu očitu manu ukoliko možete da živite sa njegovim basom. No muzikalnost, dinamika, mikrodetalji, harmonija zvučne slike i dubina su na strani Cambridge-a i Sony-ja.
Posle dosta razmišljanja, upalila mi se sijalica u mom malom mozgu: koliko god blesavo zvučalo, Pioneer A-70-K me podseća zvukom na gramofon srednje kategorije. Čuo sam razne gramofone, nisam neki zagriženi fan ali znam solidno da ih razlikujem. Znam za vrhunske modele koji zvuče kao sjajni digitalni reproduktor, male limene koji zvuče daleko bolje nego što izgledaju i mnoge druge. No, setite se da li ste nekada u životu slušali osrednji CD plejer, pa zatim istu numeru pustili na nekom osrednjem gramofonu sa MM ili možda MC zvučnicom. Kladim se da ste imali onaj „Vauuuu“ izraz lica kada ste čuli koliko jevtini gramofon punije, prirodnije, jednostavno bolje zvuči od jevtinog CD plejera. E, to je Pioneer – kao da imitira zvuk gramofona.
Za mene kao nekoga ko ceni ure]aje neutralnoge ili blago toplijeg zvuka, ali se trudi da ostane objektivan, Pioneer sa esencijalnim basom predstavlja opasnost od navike da je to zvuk kakav treba da bude. Za nekog drugog može predstavljati ispunjenje snova.
DAC
Prethodnik A-70-K pojačala, dizajnom ekstravagantni model A-A9 inače klasično lepo pojačalo u AB klasi, koristio je jevtin PCM2702 DAC. Model A-70-K je ovde daleko bolji i koristi ESS Sabre ES9011S, specijalno razvijen za Pioneer. Međutim, to ne znači da se radi o nekom high end kolu, njegove specifikacije je veoma teško naći, no imajući u vidu da A-70-K koristi jedno kolo, dok strimer N-50 koristi dva, a N-70 takođe dva ali ES9016, mogli bismo reći da je DAC chip 9016 bolji od 9011. Takođe, nova verzija A-70-DA koristi kolo 9016, te sam pre spreman pomisliti kako je ES9011S jedna od skromnijih verzija iz ESS Sabre porodice.
Iza DAC-a idu dva kola, najverovatnije kao I/V konverteri i baferi i ona su poznata audiofilska OPA2134.
Sam zvuk je, uz obični USB A – B kabl kakav se koristi za printere dao solidan zvuk – ono što bih očekivao od komercijalnog pojačala iz 2013. godine. Ni manje ni više, taman. I ne može se mnogo tome prigovoriti. Kao izvor sam koristio PC računar sa Foobar aplikacijom.
Utisak je bio da su detalji solidni, scena homogena ali preterano povučene sredine i solidnih detalja, ne savršeno čista ali korektna. I to je to.
Poređenje sa Loxjie D10 konverterom (jednog od zvezda iz moje serije tekstova „Sirotinjski HiFi v2.0“) bukvalno je porazilo interni Pioneer-ov DAC: Loxjie je dao detalje koji se bukvalno nisu mogli čuti koristeći Pioneer interni DAC, zvuk se pročistio i… najvažnije… dobio sam utisak da je maleni kineski DAC udahnuo život muzici. Iskreno, nije Pioneer bio toliko loš, koliko je Loxjie D10 dobar.
Iz dugogodišnjeg iskustva znam da je kabl koji prenosi digitalne signale jednako važan kao i onaj koji prenosi analogne. Štaviše, kada sam se kao mlad igrao koaksijalnim kablovima koristeći ih kao analogne i digitalne, došao sam do zaključka da jednaki kabl pokazuje jednake osobine i na digitalnim i na analognim signalima. Ne pitajte me kako je cela ova priča oko digitalnog kabla moguća – ima teorija o tome ali one prevazilaze okvir ovog teksta. Kao inženjer teško mi je da poverujem u mnogo toga, ali mi je više nego jasno šta čujem.
Zbog toga sam rešio da počastim Pioneer-a nekim jevtinom „krštenim“ USB kablom – na kraju sam izabrao WireWorld Ultraviolet 7, gde je jedna od terminacija zamenjena Cardas-ovom. Prodavac mi je rekao da je doprinela malo čistijim i transparentnijim visokim tonovima. Platio sam ga 25 EUR, što je investicija koja je u odnosu na cenu Pioneer-a na tržištu (oko 500 EUR) skoro zanemarljiva.
Prelazak na Ultraviolet bio je jednak povezivanju drugog izvora koji poseduje sopstveni DAC. Razlika je bila neverovatna – šta čini jedan kabl u sistemu. Detalji su isplivali, slika se pročistila a sredina scene sa pevačem se pomerila unapred – ne tamo gde bih baš voleo da bude, ali sada već drastično bolje i prihvatljivo.
Ali… mene je zanimalo kako se sada Pioneer nosi sa malenim Loxjie-om. Celo jedno popodne sam ih poredio uporedo, a najviše me je izluđivalo što kada prebacite Pioneer-a na neki od analognih ulaza, on verovatno isključi kompletan DAC i Foobar ga više ne prepoznaje. Kliktanje, kliktanje, kliktanje po računaru.
No, vredelo je: Loxjie je i dalje imao svetliju i generalno čistiju prezentaciju ali sada prednost u mikrodetaljima skoro da nije bila evidentna. Ono što se dodatno desilo, a što je i najvažnije, jeste da je sada Loxjie D10 imao manje prirodan zvuk u odnosu na interni Pioneer-ov DAC: Pioneer je zvučao opuštenije, možda manje precizno ali muzikalnije i prirodnije. Pun pogodak, vrlo malo mogu da mu zamerim kada se ovako koristi za novac koji je koštao.
Žao mi je što pri ruci nisam imao bolji USB B mikro kabl kojim bih, siguran sam, podigao nivo reprodukcije kineskog DAC-a na viši nivo.
Ali, svakako, mogu reći da je interni Pioneer-ov DAC sasvim dobra sprava, ukoliko se koristi uz dobar USB kabl.
Fono sekcija
Testirao sam je pomoću svog starog Technics-a SL1210 Mk2 i Benz Micro MC Gold zvučnice. Iznenadio sam se da je u ovom slučaju zvuk bio za moje uho lepši nego putem ostalih ulaza, isključujući USB sa Ultraviolet kablom. Sve je bilo na mestu: naglašen bas je potonuo do normalnih granica, detaljnost i transparentnost su veoma dobri a muzikalnost odlična. Glas i dalje nije isturen napred, već je u sredini scene, gde bi i trebalo da bude. Nekako mi je zvuk gramofona najlepše „legao“ u slučaju A-70-K, mada USB sa Ultraviolet kablom predstavlja ozbiljnu konkurenciju. Rekao bih da fono sekcija A-70-K, a to mi je veoma drago, nije napravljena samo kao čist dodatak već je potpuno korektna – isto kao i interni DAC.
Zaključak
Za novac koji je koštao, Pioneer A-70-K je vrlo ozbiljno napravljena sprava – možda donekle dosadnog dizajna koji podseća na 80-te godine, ali potpuno na mestu. Snage ima sasvim dovoljno, kao i opcija, a ugrađeni DAC i fono sekcija ozbiljno podižu kvalitet pojačala. Zvuk je stvar ličnog ukusa, ne treba ga mnogo komentarisati, ali svakako budite pažljivi: ne uzimajte ovo pojačalo bez probe kao ja, ha ha, ali ionako sam ga uzeo zbog testiranja a ne da mi bude glavno pojačalo u sistemu i pažljivo ga uklopite sa ostatkom sistema, posebno zvučnicima. Za novac na oglasima mislim da svakako vredi, pod uslovom da koristite bar jednu od dve opcije: DAC ili fono.
Za kraj, slika Pioneer-a sa našim omiljenim kućnim smetalom koji je bio stručni savetnik pri pravljenju snimaka i otvaranju pojačala :).
