Author's Description:

Negde 2002. godine kada je Panasonic lansirao risiver SA-XR10, a zatim XR15, pa 2003. XR25, pomenuti risiveri su napravili prašinu veću od očekivane. U raznim varijacijama pravili su se do neke 2007. godine a zatim nestali kao zvezde padalice.

Ocenjeni su sasvim osrednje od strane nemačkih časopisa, te je danas teško shvatiti o čemu se, zapravo, radi.

Model SA-XR25, 10, 15, 45 itd. liče kao jaje jajetu i deluju neugledno u smislu da podsećaju više na neki kršteni komercijalni CD plejer, a možda i na nekog poreklom iz Kine, uz malo više truda oko dizajna. Tu je mala varka: na prvi pogled zaista tanki, u stvari imaju deo kućišta uvučen ispod prednje ploče da bi sve izgledalo tanje. Umesto par centimetara XR25 je visok „čak“ 74.

A masa? Kao manja kesa kromira, 4 kg. Beda. U to vreme pravili su se takvi risiveri, zasnovani na izlaznim integrisanim kolima, snage maksimalnih 20 vati po kanalu. Ali Panasonic ima 80 W po kanalu, od 20 Hz do 20 kHz, na 6 oma, sa oba kanala u pogonu. Daleko od male snage.

Ne navodim ostale karakteristike, ovaj risiver sam planirao da koristim u stereo modu. Tjuner je solidan po specifikacijama, sa neke 1,3 mikrovolte osetljivosti i ne toliko sjajnim odnosom signal šum od 60 dB, mono.

Nabavio sam ga za potrebe kratkih i dužih testova ispravnosti kaset dekova na mom stolu za servisiranje, nije namenjen za ocenu zvuka. Platio sam ga 5.000 dinara sa daljinskim upravljačem (oko 43 EUR) što zaista nije mnogo. Na poklopcu je imao neke fleke koje sam uspeo da obrišem, ali ostalo je i nekoliko ogrebotina kako na poklopcu tako i na prednjoj ivici i jedna ispod displeja. Ali, za ovu cenu, mogao sam da živim sa tim.

Ne znam tačnu cenu ovih risivera, ali uglavnom bi trebalo da se kretala oko 350-400 EUR što ih svrstava u donju klasu cene.

Pa, zbog čega su ovaj mališa i njegova specifični? Vidite, Panasonic, National i Technics su (uz još neke firme) u vlasništvu ogromne japanske korporacije Matsushita. Panasonic je bio pozicioniran na video segment, setite se samo njihovih sjajnih videorekordera, portabl audio uređaje (radio-CD kasetofone, vokmene) i nešto malo HiFi-ja doje klase. Ali, unutra su iste komponente koje možete naći u Technics-u, samo ćete ih manje platiti. Mada, gledali su Japanci da Panasonic i Technics ne utrčavaju jedan drugom u teren, što je i logično.

Dalje, Matsushita je ogroman proizvođač elektronskih komponenti, pravi sve, od čipova, tranzistora do kondenzatora. Ne znam da li pravi otpornike, nije na kraju ni bitno. Zbog toga je mogla da razvije i svojim kompanijama prodaje komponente po povlašćenoj ceni. Uz to, uz malo saradnje, mogli su da naprave šta god su želeli. I SA-XR25 je dokaz toga.

Maleni risiver napravljen da se uklopi sa Panasonic plazmama u to vreme na sebi ima ne toliko uočljivu oznaku „Full Digital Amplifier“. Isto piše i odozgo. O čemu se radi? Da li je to rani pokušaj D klase pojačala?

Odgovor je: ne, nije.

D klasa pojačala operiše analognim signalom, a izlaz je, preko modulatora D klase u PWM (Pulse Width Modulation) obliku. Oznaka „D“ je čisto slučajno izabrana i ovo nisu digitalna pojačala. Čak i ako imaju digitalni ulaz, on se posebnim DAC-om brzo pretvara u analogni signal kojim se operiše kroz pojačalo. Danas su HiFi pojačala D klase jevtina, ima puno kineskih na tržištu, malih po dimenzijama, snage oko 20 W po kanalu. Kažu da među njima ima pravih bisera, verujem u to. Od pojačala srednje klase tu je Pioneer A-70-K o kome ću pisati u jednom od sledećih tekstova.

Dizajn D klase pojačala potiče još iz 1955., ali tek 1965 je prvo ugledalo svet. Napravio ga je… pogodite ko… čuveni Clive Sinclair, kasnije tvorac ZX serije kućnih računara, od kojih je najpoznatiji ZC Spectrum (i pisac ovih redova je učio programiranje na njemu).

No, model X10 nije se proslavio ni zvukom ni dugotrajnošću, tako da ga je ubrzo zamenio model X20.

Nakon ove digresije, nazad na digitalna pojačala:

Digitalna pojačala su nešto slično, a opet drugo: sam izlaz je faktički isti kao kod D klase, dva brza tranzistora i PWM oblik signala. No, digitalni signal na ulazu (i analogni koji se odmah konvertuje u digitalni) u digitalnom obliku putuje kroz celo pojačalo i konvertuje se u samom izlaznom delu (PCM -> PWM konverzija). Ova pojačala se prave za razne potrebe u tehnici, ali su u audio tehnici manje zastupljena, ima ih nešto kod mini linija a najviše u nekim egzotičnim rešenjima. Tact Audio je to razvijao uz pomoć Texas Instruments Equibit tehnologije, a i NAD i nazvao takva pojačala DirectDigital Amplifier.

Napomenuo bih da je Matsushita eksperimentisala i sa H klasom pojačala, za koje je razvijala posebna kola, a primena je opet bila u AV risiverima, pod oznakom Class H+. O tome možda neki drugi put…

E, pa, Panasonic SA-XR25 sadrži digitalno pojačalo. Ima tri S/PDIF optička digitalna ulaza i jedan koaksijani, što je odlika gabaritnijih A/V risivera.

Nakon otvaranja uređaja iznenadio sam se da je većina kola poreklom ne od Matsushita-e već od Texas Instruments-a, normalnih komercijalnih oznaka umesto čudnih iz servisnog uputstva. No, nisam išao tako daleko da sve pregledam. Ono što sam primetio jeste da se signal za sabvufer i slušalice konvertuje u analogni oblik internim DAC kolima, koja su Burr Brown PCM1752 – o ovom kolu nema ni reči, izgleda da je razvijeno za Matsushitu, verovatno neki model iz donjeg dela ponude (PCM1753?).

Centralni deo zauzima digitalno pojačalo: zavojnice sa leve strane, izlazni tranzistori ispod hladnjaka i tri integrisana kola sa desne strane. I to za pet kanala. Hladnjak je jedva mlak na dodir, najveći izvor toplote u ovom risiveru je sekcija napajanja.

Prisutne su i neke audiofilske komponente, kao na primer kvalitetniji Matsushita kondenzatori:

Još bih spomenuo da su priključci analognih ulaza potpuno komercijalnog kvaliteta, a konektori za zvučnike primaju golu žicu i jevtinog tipa su. Oni za surround zvučnike su obične „štipaljke“.

Takođe. elektronika prednje ploče je lepo odvojena od ostatka.

Vratimo se na SA-XR25: dalje slede DSP i kontroler izlazne sekcije digitalnog pojačala, pretpostavljam da se ovde vrši konverzija digitalnog signala u analogni za izlaz u D klasi, koji je realizovan uz pomoć, pogađate, Matsushita FET-ova.

Pazite, da otkazom nekog od dela ne ostanete bez mogućnosti popravka, jer su mnogi od njih specifični i ne prave se više ili im je cena visoka. Ali, ovaj risiver je toliko jevtin (a neke od delova možete pozajmiti i od surround kanala koje ne koristite) da se rizik apsolutno isplati.

Pozadi je ugrađen ventilator koji ne vrti stalno, već prema potrebi. Moj primerak risivera se grejao na granici mlakog i toplog, malo više od očekivanog ali daleko od najvećeg broja pojačala AB klase, tako da je temperaturni stres komponenti minimalan.

Još malo opisa…

Panasonic SA-XR25 poseduje četiri stereo analogna ulaza i, zamislite, dva analogna izlaza za snimače, podršku za sabvufer i mnogo toga, ali ovde ga neću razmatrati kao uređaj koji ima video sekciju ili šestokanalne analogne ulaze. Spreda dominira veliko dugme za pojačanje, odlično dampirano tako da pruža priličan ali ne preveliki otpor okretanju. Da ne zaboravim, prednja ploča je plastična.

Ostali tasteri su sitni, onaj za uključivanje i teško pogoditi. Dodatno, sa leve strane su oznake i LED-ovke za modove rada, što sve liči na tastere a nije, dok su sa desne tasteri bez LED-ovki, pa na početku malo zbunjuje. ali brzo naučite da se risiver uključuje daljincem ili sa leve strane i da se tu ništa više ne radi.

Sam displej nije mnogo velik, ali je čitljiv za osnovne informacije. Za ostale morate da budete blizu.

Iznad displeja je lepa linija osvetljena LED osvetljenjem, ali se može isključiti uz smanjeno osvetljenje ekrana. Naprednije funkcije su na daljincu – kojeg nisam dobio originalnog, već od drugog modela. Pokriva 99% funkcija ali ne i onu meni potrebnu – tonske kontrole.

Zvuk

Analogni ulazi

Pa kako Panasonic svira?

Prvo sam testirao analogne ulaze dugim i pažljivim slušanjem. Moram, na početku, da kažem samo jednu bitnu stvar: ukoliko planirate da koristite ovaj risiver kao stereo, bez dodatnih zvučnika, trebalo bi da ga konfigurišete tako da ugasite sve druge zvučnike u meniju, na uređaju ili na TV-u.

Druga bitna stvar su tonske kontrole, koje su me veoma zanimale ali im nisam mogao pristupiti sem preko originalnog daljinca kojeg, kako rekoh, nisam dobio. Kontrole, prema specifikacijama, deluju prilično nežno jer diraju opseg od 20 Hz i 20 kHz.

Još gore je što je prethodni vlasnik verovatno koristio tonske kontrole i risiver je zvučao mutno na početku. Srećom, uputstvo daje informacije kako da se uređaj resetuje i, nakon toga, kontrole su se očigledno vratile na nulu. Dakle, ako nemate daljinac, prvo reset, pa zatim ugasite sve zvučnike sem frontalnih. Meni je tek tada Panasonic „prosvirao“.

Dakle… analogni ulazi, izvor Sony HAP-Z1ES server, FTA kablovi, svaka od komponenti, uključujući i strujni kabl od Sony-ja daleko skuplja od malog Panasonica.

Zvuk je generalno dobar, osetno bolji od očekivanog: detalji visokih su nežni i nisam osetio neku oštrinu. Ponekada bih primetio mali problem sa sibilantima u glasu i blago veštački prizvuk, nešto što bi me bolo kao kamenčić u cipeli, ali onda bi nestalo u nekoj drugoj numeri, dakle kamenčić bi odlutao u drugi deo cipele.

Samo pojačalo je tonski tačno, sa basom koji je prilično utegnut i ima snagu, ne onakvu kakvu očekujem od uređaja cene 2-3.000 EUR no bas je bolji od Aune koju sam naveo kao dobro rešenje za jevtin a dobar audio sistem. Basu se, realno, malo toga može zameriti, mekan je i definisan.

Zvuk čak pokazuje naznake neke 3D scene, ali više u tragovima što je opet neočekivano. Dinamika je korektna, nije loša ali bih voleo da je bolja.

Uopšte, i ovako kako svira na analognim ulazima Panasonic SA-RX25 je dobra sprava, neočekivana za novce koje je koštao, vrlo dobar za stereo muziku. Imajući u vidu da je pogonio moje Elac FS210 Anniversary zvučnike snage 200 W i uz niskih 4 oma, dobro je obavljao zadatak.

Ono što mi se nije dopalo je da je zvuku nešto falilo, a to je izazivala scena nešto vipe povučena u dubinu i nedovoljno istaknuti glas sa određenim zamućenjima. Scena je, interesantno, znala da bude skoncentrisana u taj jedan povučeni, prostor, zatim ide jednako povučen zvuk do zvučnika i ostatak tonova (obično visokih) je na njima. Dakle, nije to tolika nekonzistentnost scene koliko povučenost koja nervira pri koncentrisanom slušanju. Bez obzira na sve, risiver radi vrlo korektno ali mu fali jedan korak da bi bio sjajan.

Da napomenem kako je tjuner vrlo korektan, mada na njega nisam obraćao pažnju, bolji je nego što sam očekivao u ovoj kategoriji uređaja gde se tjuner stavlja možda više kao sredstvo za informisanje nego slušanje muzike.

Digitalni ulazi

Ovde je promena trenutna: zvuk je glasniji, te zahteva da se nivo malo smanji da bi se svelo na prethodni slučaj. No, kvalitet je, takođe bolji: snažniji bas daje utisak skupljeg uređaja, ponekada mi se činio i za zericu jači nego što sam želeo.

Središte scene se pomerilo napred i sada je bilo skoro u redu, a ljudski glas dobio još malo detalja. Visoki tonovi su, takođe, postali nešto informativniji a sada je i više muzike između sredine i samih zvučnika. Dakle, osetni pomak na bolje i sada je Panasonic svirao skoro baš kako treba – mislim na daleko skuplje uređaje.

Primetio sam da i pri tihom slušanju ovaj risiver ne zvuči „suvo“ i „tanko“. Svira odlično. No, pri pojačavanju preko granice normalnog glasnijeg slušanja zvučna slika postaje agresivnija i gubi se finoća reprodukcije visokih tonova koji postaju iskričavi i oštri, bez fino zaobljenih ivica i detalja – kao ozvučenja na nekim koncertima. Dakle, preporučujem Panasonic za tiho do umereno glasno slušanje (u mom slučaju to je 90% vremena) pri čemu će SA-XR25 dati maksimum kvaliteta reprodukcije.

Comments are closed.