Author's Description:

Dragi čitaoci (ili pratioci, kako se to danas moderno kaže) mog web sajta, potrudiću se da budem koncizan koliko je to moguće. Znam da je bilo pitanja zbog čega nema novih tekstova na mom sajtu oko godinu dana. Istina je da sam počeo ponovo i polako da ih pišem tek pre par meseci.

Razlog za ovo je – zdravlje i neophodne promene u životu koje su sledile. za početak, skupljao sam snagu skoro godinu dana da napišem ovaj tekst.

Krajem decembra 2021. godine, praktično pre godinu dana u vreme pisanje ovih redova, dobio sam simptome bola u grudima kada bih izašao napolje na hladan vazduh. Nakon par dana pomenuti bol je prelazio i u bol donje vilice gde su me boleli svi zubi. Sklanjanje u toplu prostoriju je rešavalo problem skoro momentalno. Pomislio sam da nemam početak angine pektoris ili predinfarktno stanje. Mesec i po dana pre toga bio sam kod svog standardnog privatnog kardiologa na kontroli i sve je bilo u redu – EKG, ultrazvuk srca i vratnih arterija itd..

Javio sam mu se, opisao simptome na šta je on odgovorio da ne veruje da je problem sa srcem ali da se dogovorim sa sestrama koje rade u ordinaciji kada bude slobodan termin da dođem. Ispalo je da će to biti nakon vikenda (bio je petak ili četvrtak).

Za vikend sam dobio simptome slične gripu, a kako je bilo vreme u kome je COVID besneo, rešio sam da se odmah testiram brzim testom, u privatnoj režiji. Test je bio negativan. Tokom vikenda moje stanje je bilo jednako loše: vrlo brzo bih se zamarao, dok kada bih ležao nije mi bilo loše. Dobio sam i temperaturu, doduše do granice 37.5, koliko se sećam.

Ponov sam pozvao kardiologa i dogovorili smo se da prvo sredim verovatnu infekciju, pa dođem kod njega, jer rezultati kardioloških pregleda mogu biti izmenjeni usled trenutne infekcije.

Zbog toga sam se odmah u ponedeljak javio u jedan od naših najpoznatijih lanaca privatnih zdrvstvenih ustanova. Ne navodim ime, ne zato što se plašim da to uradim – posedujem crno na belo svu dokumentaciju koja mi je izdata, mnogi su me savetovali da uzmem advokata i da na kraju tužim one koji su svojim nečinjenjem i pogrešnim činjenjem doveli svog pacijenta u životnu opasnost, ali ja ne želim da trošim svoju snagu na to  – čini mi se da je obična ljudska reč jača i da će se ovo iskustvo preneti u smislu poruke koju želim da pošaljem.

U pomenutom privatnom Domu zdravlja poslali su me u COVID odeljenje, bez obzira na prethodni negativni test koji sam priložio. Lekarka je rekla da imam malo crveno grlo, ličilo je na neki virusčić, slušanje pluća i srca je pokazalo da je sve u redu, ali mi je uzela krv i ostala zatečena kada mi je CRP (nespecifični pokazatelj upale) bio 169, dok je gornja granica 5. Ukazivalo je na ozbiljne zapaljenske procese. Moji simptomi bola u grudima na hladnoći su prestali ali sam ih prijavio doktorki. Poslala me je na snimanje pluća rendgenom i zaključila da imam početak upale jednog plućnog krila. Prepisala mi je lekove i pomoćna medicinska sredstva, koje sam odmah počeo da pijem.

Da napomenem da patim od nekoliko hroničnih bolesti, između ostalog dijabetesa tipa 2 i povišenog krvnog pritiska, idelne kombinacije za kardiovaskularne probleme.

Tri dana sam pio lekove i stanje se nije poboljšavalo – noću sam počeo da se gušim, a ispostavilo se da jedan od lekova izaziva jake mučnine. To, naravno, nisam znao, niti mi je lekarka to rekla niti prepisala nešto protiv mučnine. Bukvalno sam noću satima kašljao u kupatilu i budio ukućane. Kasnije razmišljajući, nisam ni znao u kakvoj sam opasnosti bio i koliko sam se naprezao dovodeći sebe u životnu opasnost. Toliko mi je bilo loše da sam gurao sebi supenu kašiku u usta pokušavajući da povratim, ali nisam imao šta jer sam 5 dana bio samo na supicama i malo dvopeka – izgubio sam apetit u potpunosti.

Trećeg dana od prijema u privatni dom zdravlja, popodne, zakazao sam ponovni pregled u istoj ustanovi. Primio me je klinac koji me je opet poslušao )pluća, srce) i rekao da sam generalno u redu, ali da će me poslati kod pulmologa sutra. Klinder se trudio da održi nivo i glumi ozbiljnost, mada mi je pritisak merio tri puta, nije mogao da ga izmeri kako treba. Krvna slika je pokazala mali pad CRP-a ali i dalje veoma visoke vrednosti.

Sledećeg dana došao sam kod pulmologa koji je bio stariji čovek, bivši lekar sa VMA, a ja sam nekako imao poverenja u te vojne lekare, valjda su mi ostavljali utisak discipine… Pregledao me je, sa srcem je bilo sve u redu, ali me je poslao ponovo na snimanje pluća. Nakon snimka, ispostavilo se da imam tešku obostranu upalu pluća i on je vrlo samouvereno dijagnostikovao da sam pacijent za bolnicu i da je ovo skoro sigurno slučaj COVID-a. Poslao me je na brzi test. Medicinske sestre koje su radile u odvojenom prostoru namenjenom brzim testovima COVID-a bile su divne, ljubazne, govorile mi kako mnogo loše izgledam i da će pomoći da idem preko reda. Bio sam u problemu: sestra na spratu kod pulmologa, lepa mlađa crnka, ponašala se kao totalni nadobudni kreten i govorila da moram da rešim prvo sa osiguranjem da li će mi priznati test. Rekao sam da ću ga platiti ako treba. Uopšte, njen odnos je bio onakav kakav čujemo da se dešava u nekim državnim zdravstvenim ustanovama, a ja sam bio u „eminentnoj“ privatnoj ustanovi.

Suština je bila da, ako ne uradim test na vreme, lekar pulmolog će otići kući i ja ću morati čekati drugi termin, bez zaključenog pregleda, dijagnoze, terapije – zamislite koji je to odnos prema pacijentu. Rekao bih da su majmuni, da to nije uvreda za te divne životinje.

Uspeo sam da stignem. Test je bio – negativan. Moram reći da sam tokom tih nekoliko dana uradio ukupno 6 brzih i PCR testova i da su svi bili redom negativni. Nisam išao samo privatno, već i u Medicinu rada na Novom Beogradu gde su bili izuzetno ljubazni. Meni je bilo već toliko loše da bih morao da sednem nakon 50 koraka – u Medicini rada, kada sam bio drugi put, su me stavili u kolica i odvezli niže kroz hodnik kod lekara, toliko mi je bilo loše.

Uglavnom, da se vratim na priču o doktoru debilu (izvinite, jače je od mene), njemu se, dodatno, blokirala aplikacija u kojoj radi, a koju koristi pomenuti Dom zdravlja. Ja, mrtav bolestan, uspem da je otkočim i nastavljamo dalje – posle par sati patnje kod ovih privatnika. Lekar zaključuje da, bez obzira na test, skoro sigurno imam COVID (pa zbog čega sam radio test???) i da treba da se javim bilo na Infektivnu kliniku ako imam COVID ili na plućno odeljenje ne znam više koje klinike, zaboravio sam. Međutim, pre toga me je poslao na neki specijalni skener, koji koristi program baziran na veštačkoj inteligenciji (slučajno se bavim softverskom robotikom, automatizacijom, mašinskim učenjem i veštačkom inteligencijom i znam šta to sve nosi sa sobom) koji će tačno odrediti procenat zaraženosti mojih pluća COVID-om.

Pozvao sam suprugu koja me je vozila jer mi je bilo loše, da dođe po mene (nisam želeo da bude sa mnom, jer je imala ozbiljne obaveze na poslu, a ja sam još uvek mogao da se krećem i mislio da imam „samo“ upalu pluća). Otišli smo u Medicinu rada još jednom (taj drugi put kada sam već izgubio snagu), a zatim u bolnicu pomenutog sistema gde se nalazi ingeniozni skener. Odbili su da me prime odmah jer sam „kovid suspektan“ i predstavljao sam opasnost za druge pacijente, te mi zakazali za uveče. Otišao sam kući da se odmorim, dok je supruga insistirala da odmah idem u državnu bolnicu, ali ja sam želeo da prvo odradim skener.

Uveče sam se jako načekao i skenera i rezultata i lekar koji me je pregledao mi je rekao „ovo ne liči meni na COVID, mada program ispisuje drugačije (oko 65% zaraženost), plućna i srčana maramica su vam pune vode, trebalo bi da konsultujete nekog pulmologa i kardiologa. Po meni, Vi niste životno ugroženi“. Ništa nije bilo dalje od istine. U 22h uveče, 25. decembra, petak, katolički Božić, gde da nađem pulmologa i kardiologa???

Supruga se rastrčala i, srećom, bila je jedna lekarka pulmolog u bolnici. Pitala me je da li hoću da me pregleda, ja sam se nećkao jer me je to prepodne pregledao drugi lekar pulmolog (onaj, bivši sa VMA) ali sam na kraju rekao „ma pregledajte“. Lekarka je dugo gledala dokumentaciju, poslušala me i uradili smo EKG, prvi put od početka. Rezultati EKG-a nisu bili dobri i posumnjala je da sestra nije dobro odradila merenje, te su odradili još jednom. Ordinacija sa EKG-om je možda 20 metara od ordinacije lekarke pulmologa, ali ja sam jedva uspevao da pređem tu razdaljinu, sve misleći da sam malaksao od upale pluća.

Rezultati drugog EKG-a bili su još gori. Lekarka me je uputila da odem u dežurnu državnu bolnicu jer sam čist klinički slučaj i da možda imam problem sa srcem.

Kada sam izašao iz pomenute bolnice, toliko mi je bilo loše da sam seo na pločnik ispred, nemajući snage da stojim, čekajući suprugu da dođe kolima za par minuta. Pomislio sam šta bi policija rekla da je naišla – da sam neki alkoholičar ili narkoman, tako sam sebi izgledao.

Na Google-u smo našli da je VMA dežurna, ali to nije bilo tačno – kada smo stigli nije bilo nikoga, a oni izgleda tim danima primaju samo vojna lica i članove porodica jer su me pitali da li sam vojni osiguranik. Kao da ne dajem porez ovoj državi od kog se ta ista vojska izdržava.

Zatim smo zvali hitnu pomoć da ih pitamo za dežurnu bolnicu, ali se, zamislite, niko nije javio. Ne sećam se više celog puta, ali znam da smo potom stigli do Zemunske bolnice. Kada smo već hteli da uđemo, nismo mogli naći izveštaj poslednje lekarke iz privatne bolnice – nešto su menjali u njemu i ostao je na šalteru, najverovatnije.

Vraćali smo se nazad, meni je bilo neverovatno da medicinske sestre koje rade na šalteru vide da niste pokupili izveštaj i ne pozovu vas telefonom, već samo ćute i čekaju hoćete li se setiti. Totalna nezainteresovanost, samo se prave fine a u stvari ih boli dupe i za posao i za pacijente. Imao sam utisak da sam u nekom horor filmu.

Vratili smo se sa dokumentacijom u Zemunsku bolnicu, supruga je morala da pomeri auto a ja sam jedva došao do šaltera gde su me uputili na drugi ili direktno u sobu za hitan prijem.

Na drugom šalteru nije bilo nikoga a ja sam bukvalno ivicom snage upao u sobu za hitne slučajeve. Odmah su mi rekli da ne smem da budem tu, ali sam im kazao da ću se srušiti. Prihvatili su me, stavili na slobodan krevet i dali mi masku sa kiseonikom.

Morao sam da budem u jednom posebnom, uspravnom položaju kako bih mogao disati, jer u bilo kom drugom počinjao bih da kašljem bez prestanka.

Lekar koji me je primio zvao se Bojan, mlad, divan čovek, tako ljubazan, tako odmeren. Pitao me je za simptome, ja sam objasnio koliko sam mogao.

Čekao sam neko vreme da me pregledaju. Nisam imao snage da skinem majicu, sestra mi je pomagala, sa mene je lio znoj. Već mi je bilo toliko loše da sam shvatio da umirem, samo sam čekao kada će se zacrneti ispred mene i… kraj. U sebi, osećao sam strašnu tugu, ništa drugo, tugu zbog toga što napuštam porodicu i drage ljude i što sam želeo da još toliko toga uradim u životu. Ne sećam se da sam se plašio, ali znam da sam se molio u sebi bilo kome „odozgo“ ko može da mi pomogne, mada nisam religiozan.

Oko mene se okupilo više lekara, sećam se kardiologa koji mi je ultrazvukom pregledao srce, uzeli su mi krv, sa mene je i dalje lio znoj niz leđa dok mi ih je sestra ubrusom brisala, puls mi je bio 120 u miru, pritisak začudo normalan.

Nakon toga čekao sam još sat-sat i po sa maskom za kiseonik. Doktor Bojan je dolazio da me obiđe i pita kako sam, uz sve svoje muke na poslu – tamo tokom dežurstva prođu stotine pacijenata i video sam teške slučajeve, stare ljude, članove porodica koji traže pomoć koju im hitna služba ne može pružiti. Zaista morate biti posebna osoba da izdržite rad u tim uslovima.

Neverovatno je da mi je mozak sve vreme radio vrlo aktivno i beležio događaje kao crna kutija u avionima, mesecima nakon svega sećao sam se detalja kao da su se juče desili.

Kada je doktor Bojan došao poslednji put, rekao mi je da imam jedan problem sa srcem i da će me poslati na kardiologiju gde će mi tretirati srce ali i upalu pluća, te da oni imaju svoje protokole za to. Bila je noć 26. decembra 2021.

Smestili su me u kolica i odvezli negde daleko unutar bolnice. Sa suprugom sam se pozdravio na brzinu, nisam imao snage da ustanem.

U odeljenju intenzivne nege kardiologije smestili su me krajnje uvežbano i profesionalno, stroga lekarka me je ispitala sve do tančina. Dali su mi početnu terapiju… moj metabolizam se bukvalno raspadao, sa šećerom koji je skočio na 24 uz sve lekove koje standardno pijem, sa krvnom slikom koja je pokazivala znake trovanja. Bukvalno sam bio na minut od dvanaest da umrem, tako su mi rekli.

Danas kada razmišljam, bez hitne službe i supruge koja me je odvukla u bolnicu (jer ja bih otišao kući da se odmorim i odmorio bih se zauvek…) ja ne bih preživeo. Kao što već rekoh, nisam religiozan, ali nekako imam utisak da je neko drugi, van doktora, takođe odlučio da mi da drugu šansu u životu i da moje vreme da odem još nije došlo. Da li sam u pravu? Ne znam, to zna neko drugi.

Sledeća tri dana nastavila se borba za moj život, a da ja to nisam ni znao već je to rečeno supruzi: od terapije mi je odmah bilo bolje, neviđeno bolje, nadao sam se brzom izlasku. Bio je tu doktor Predrag, jedan divan čovek, kardiolog… moram reći da nisam subjektivan kada opisujem lekare koronarne jedinice (intenzivne nege) kardiologije Zemunske bolnice, ne zato što su mi spasili život, već zato što su prvo ljudi a tek onda lekari. Da nastavim… doktor Predrag nije hteo da me u kolicima prevezu od kreveta do njegove ordinacije svega 10-15m dalje. Umesto toga, dovukao je celu skalameriju ultrazvučne dijagnostike i pregledao mi srce. Nisam znao zašto.

Tada mi je rekao da sam imao teški srčani udar i da imam tromb od 19 milimetara na dnu leve komore. Ukoliko se tromb pokrene, gotov sam, rekao je, zato se ne smem micati. Lekari će pokušati da ga razbiju lekovima. Udar se desio 7-10 dana pre dolaska u Zemunsku bolnicu i da su lekari koji su me pregledali ranije primetili nešto sumnjivo i napravili pravu dijagnozu, šteta bi bila daleko manja. Upala pluća je posledica srčanog udara gde je došlo do izlivanja tečnosti u plućnu maramicu a zatim i upale.

Ekipu u koronarnoj jedinici vodi doktor Miloš Panić, a pored doktora Predraga o meni je brinula i doktorka Brankica, jedna divna mlada lekarka čiju dobrotu neću zaboraviti do kraja života. Ja nemam reči kojima mogu da opišem iskrenost i požrtvovanost ovih ljudi, ali onu pravu istinsku, kakvu zamišljamo da treba da imaju lekari. To je briga o pacijentima, pažnja, ljudskost. Uvek sam govorio da postoje sam tri sveta zanimanja: lekar, učitelj i sveštenik, svi oni rade sa ljudima i dobro koje mogu da pruže ili šteta koju mogu da izazovu je nemerljiva. Zbog toga ne može svako da bude ni lekar ni učitelj ni sveštenik. Nažalost, često smo svedoci suprotnog.

Doktor Panić je jako brinuo o meni i o svim drugim pacijentima: on je jedan pažljiv i nežan čovek, smiren i predobar. Njegovi pokreti i dodiri pacijenta leče, verujte mi. Njegov odnos prema saradnicima je tako pažljiv, rekao sam mu da sam prošao dosta obuka za menadžere i odnose unutar tima, ali da bi od njega toliko toga moglo da se nauči. Znate šta mi je odgovorio? Da sve ide lepo kada prihvatite ljude da su onakvi kakvi jesu. Svaka čast.

Na odeljenju sam bio najmlađi i verovatno jedan od onih u najgorem stanju. Oko mene sve bake i deke. Sve sestre na odeljenju su bile profesionalne i veoma fine, neke stroge, neke manje.

Primao sam gomilu lekova, samo injekcija protiv tromba sam primio oko 60. Analize krvi su bile svakodnevne. Bio sam u toliko lošem stanju da je lekarima trebalo tri nedelje da me stabilizuju da bi mogli da rade koronarografijsku dijagnostiku srca. Za te tri nedelje zaradio sam tri ili četiri bakterijske infekcije pa mi je zdravlje išlo dole-gore, moj organizam je bio izrazito slab.

Iako u bolnici nisu imali uslove za ishranu dijabetičara, ja se zaista ne mogu požaliti na kvalitet hrane, čistoću, urednost. Možda će zvučati čudno, ali na kardiologiji u Zemunskoj bolnici sam se osećao kao da sam u nekoj finoj privatnoj bolnici, dok sam se u privatnom Domu zdravlja  osećao kao da sam u nekoj izmišljenoj najgoroj državnoj klinici.

Interesantno je da je jedan od doktora, par dana pošto sam primljen, doveo grupu studenata treće godine Medicinskog fakulteta da im pokaže specifičan šum srca koji se čuje putem stetoskopa, koristeći mene kao primer. Taj šum je nazvao „konjski galop“ i studenti su me slušali. Koliko sam razumeo on je jasan pokazatelj srčanog udara: tri lekara su mi slušala srce u privatnom Domu zdravlja i nijedan to nije primetio?!?! Pa kakvi su to lekari, kada studenti treće godine to uče?!?!?!

Nakon tri nedelje muka i za lekare i za mene – već je prošla i Nova Godina i moj rođendan u bolnici, možete samo misliti kako je bilo mojoj supruzi i deci, kao i vernim prijateljima. Odrađena mi je koronarografija srca.

Ispostavilo se da su mi sve tri arterije koje napajaju srce kao organ u jako lošem stanju. To je bio takav šok za mene da sam pred doktorkom Brankicom krenuo da plačem kao dete – bio  sam siguran da su mi dani odbrojani. Ona me je tešila, prosto me je bilo sramota moje reakcije, rekla mi je da moj slučaj mora na konzilijum ali da će pričati sa hirurgom šta se može učiniti.

Za pola sata je došla i rekla da se krvni sudovi mogu srediti, bilo stentovima bilo bajpasom. Ja sam opet raplakao i poljubio je u ruku, tako se trudila oko mene. Primetio sam da su se i sestre još više trudile oko mene, verovatno im je bilo žao kada su videle u kakvom sam stanju.

Nakon doktorke Brankice, tokom dana došao je doktor Kafedžić, kardiohirurg. Jedna ljudina, viši od mene za glavu, odmah mi je delovao imozantno. Popričao je sa mnom o mom slučaju. U međuvremenu ja sam saznao da je bajpas veoma teška operacija i da je postoperativno tok komplikovan i nosi rizike, kao i da je vreme čekanja na bajpas u tom momentu bilo veoma, veoma dugo. Zato sam pre bio za rešenje stentovima, ako je moguće.

To sam i pitao doktora Kafedžića: možemo li ovo srediti stentovima. Sećam se njegovog odgovora kao danas: „Uz malo truda i pažnje, možemo“. I ja sam glasao, kao pacijent, za stentove.

Moramm reći da sam, slušajući priče o našem državnom zdravstvu, očekivao propalu operacionu salu, prastare instrumente i slično. No, kada su me vodili na koronarografiju i, kasnije, ugradnju čak 4 stenta, video sam dve operacione sale namenjene ovim operativnim zahvatima. U jednoj su bila 4 velika monitora, svaki od 40 inča otprilike, a u drugoj samo jedan, ali baš ogroman. Cela sala, posebno motorizovano postolje i pokretna rendgentska kamera ili kako se već zove, zajedno sa monitorima deluju kao da ste na svemirskom brodu Enterprajz a ne u državnoj bolnici. Utisak je neverovatan.

Ugradnja stentova, kao i koronarografija su samo pod lokalnom anestezijom i mislim da onaj ko je osmislio ovu proceduru treba da dobije Nobelovu nagradu za medicinu. Dokrot Kafedžić je bio divan, profesor koji je iz druge kancelarije nadgledao postupak preko dodatnih monitora (takva je procedura) i on su bili veoma duhoviti a i ja sam imao svoje upadice, mada sam crkavao od straha na početku. Operacija je trajala 2 časa, ali je zato postoperativni period kratak.

Nakon nekoliko dana su me pustili kući – dovezli kolicima do svlačionice, takva je procedura. Na svojim nogama sam otišao do sestara i lekara kojima sam nosio slatkiše za Novu godinu i rodjendan da im se zahvalim, sve je bilo strašno emotivno za mene.

U bolnici sam sreo i drugara za celi život – čovek, stariji od mene, ležao je na susednom krevetu… i u jednom momentu me je ponudio mandarinom, Prihvatio sam, danima ništa nisam jeo od voća, u bolnici uglavnom jabuke. Ta mandarina je bila najlepša koju sam u životu probao, toliko mi je prijala u tom momentu. Malo po malo Mijodrag i ja smo počeli da pričamo o različitim temama. Izašao je pre mene iz bolnice, brinuo se kako sam, zvao me i nastavljamo da se družimo i sada, u „civilstvu“.

Kada sam izašao uz zgrade Zemunske bolnice, do automobila koji je bio udaljen 50 metara morao sam da stanem tri puta, da dodjem sebi, a i leđa su me užasno bolela usled atrofiranih mišića. U sledećim danima mučio sam se da šetam malo po malo sa porodicom. Danas mogu da prepešačim 6-7 kilometara bez ikakvih problema.

Srce mi je ostalo jako oštećeno: prednji deo i međukomorna pregrada. Tromb je nestao, srećom. Dve arterije su spašene, treća je i dalje potpuno začepljena i čekam da me pozovu za procenu još jedne intervencije – velika je navala, ko zna kada će biti. Do tada – živim, borim se, ne dam se.

Ono što je ostalo jeste jedno strašno, jezivo iskustvo koje ne bih poželeo nikome. Ne verujte svim privatnim lekarima, privatnim Domovima zdravlja i privatnim bolnicama. Proveravajte šta kažu, nađite lekare kojima možete verovati.

Meni je došlo da nađem pulmologa (bivšeg sa VMA) i da mu kažem da iscepa svoju diplomu, nije za lekara, maltetirao me je i da sam ga poslušao verovatno bih umro „od COVID-a ili upale pluća“ ali ne od srca, jer kako bi oni znali da je srce u osnovi svega kada nisu sposobni da dijagnostikuju problem. Sram ih bilo i njih i njihovu (ne)stručnost.

A o lekarima kardiologojie Zemunske bolnice, kao i o celom osoblju, sve najlepše. Koliko god da ih plate, verujte mi, nije dovoljno, ljudskost koju su pokazali ne može se nadoknaditi novcem. Kakvi su doktor Panić, doktori Predrag, Brankica i doktor Kafedžić takav je i ostatak ekipe. Osećaću zahvalnost prema njima do kraja života.

Za kraj, nadam se da će ovo moje nesrećno iskustvo pomoći bar nekome da ne prođe isti put kao ja.

Comments are closed.