Author's Description:
Yamaha K-1000 je jedan od mojih omiljenih dekova. Videćete i zašto.
U HiFi-ju nije retkost da je uređaj koji se nalazi u kategorizaciji odmah do najboljeg, po zvučnim dometima bolji od pomenutog. Naravno, ne govorim o pravilu. Iako to može izgledati kao prazna priča, u praksi nije. Tehničko objašnjenje je da top modeli često imaju dodatne opcije koje uključuju i dodatnu elektroniku koja komplikuje stvari. Banalni primer su dodatna svičerska kola, u vreme dekova popularni 4066. Ima i drugih primera.
Da se vratim na K-1000: ovaj uređaj je izbačen na tržište 1982. godine, zajedno sa modelom K-2000. Cena mu je bila malo ispod 600 dolara, dok je K-2000 koštao malo ispod 800.
Za razliku od modela K-2000 koju sam opisao ovde, K-1000 sadrži iste osnovne elemente, kao što su:
- Tip kućišta i prednje ploče.
- Pik displej.
- Transport.
- Redukciju šuma: Dolby B i dBX.
- Linear EMT sistem. Ovaj interesantan sistem je opisan kod K-2000: eliminiše tzv. bias trap kolo u sekciji snimanja i dovodi do smanjenja intermodulacionih izobličenja, između ostalog.
Ono što se razlikuje, a što Yamaha K-2000 poseduje je:
- Dve glave za brisanje.
- Glave za snimanje i reprodukciju sa troslojno laminiranim jezgrom (dvoslojno kod K1000).
- Monitoring u realnom vremenu uz korišćenje bilo kog sistema za redukciju šuma.
- Alpha ORBiT sistem za autokalibraciju, nasuprot običnom ORBiT sistemu kod K1000.
- Nešto bolji frekvencijski opseg (tipično 1.000-2.000 Hz na visokom opsegu).
- Bolji odnos signal/šum sa dBX-om (108 na prema 105 dB).
Prednja ploča K-1000 je vrlo futuristički organizovana za početak osamdesetih godina. Sastoji se od ravne metalne pločice kojom se upravlja osnovnim funkcijama, kao i nekoliko dugmadi pored. Na ploči je sve ravno, odnosno nema niti jednog dugmeta transporta čiji profil odskače od površine, čak ni onih za uključenje i izbacivanje kasete, samo dugme kontrole jačine snimanja minimalno viri.
Iznad tastera nalazi se multifunkcionalni displej napravljen pomoću LE dioda – za tip trake, redukciju šuma, monitoring itd. Pikovi su odrađeni pomoću dvobojnog displeja, takođe od LE dioda. Segmenata ima čak 18 ali je rezolucija osrednja: oko osetljivog 0 dB područja je svega 3 dB (slično kao kod Nakamichi-ja BX-300), ali pikovi zato idu do preko 18 dB, što je korisno ako se upotrebljava dBX. Apsolutno mi nije jasno zbog čega displej nisu osvetlili korišćenjem nekog nenapadnog tona svetlosti… to toliko fali ovom deku – pogledajte slike i biće vam jasno.
Na donjem delu, ispod poklopca, nalaze se ređe korišćene komande, sistem koji je Yamaha prenela na većinu kasnijih top modela. Od svega što se tu nalazi, najzanimljiviji je ORBiT – Optimum Record Bias Tuning, takođe prenet na sledeće generacije top modela (npr. K-1020, KX-1200 itd.). U suštini radi se o asistiranom sistemu podešavanja optimalnog biasa, koji na displeju brojača prikazuje na koju stranu treba okrenuti bias potenciometar dok se ne dostigne optimalna vrednost. Na novijim modelima sa vakuumskom displejom, postoje tri specijalizovana markera za prikaz optimalne vrednosti ili načina kako da se dođe do nje.
Mana kod K-1000 je ista kao i kod K-2000, a posebno u crnoj varijanti: pored oznaka displeja i pikovi su veoma sitni i teški za čitanje. Kod kasnijih modela Yamaha je ovo adresirala i ugradila prelepe i funkcionalne pokazivače.
Srce deka čini njegov transport a on je prilično dobro urađen kod ovog deka, uz zamerku da je nosač kasete potpuno plastičan, mada od kvalitetnog materijala, ali je opet jadan. Tu je i stabilizator trake sa filcom umesto dva zamajca u zatvorenoj petlji, na primer.
Pomenuti filc je praktično nemoguće naći za zamenu, ali sve ostalo je urađeno sjajno: poklopac mehanizma sa strane kasete (onaj kroz koji svetli svetlo ka kaseti) je najdeblji i najmasivniji kojeg sam ikada video. Prekidači su odličnog kvaliteta, limovi kućišta masivni i ni malo se nije štedelo – sam transport ima masu od tačno 1.300 grama, što nije Revox-ovih 2.500, ali svakako nije za potcenjivanje.
Evo par slika:
Kod ovog sistem transporta koristi se specifični idler koji je trajno pričvršćen za aluminijumski frikcioni nosač. Guma idlera je veoma trajna, ali posle skoro 40 godina zaista nema smisla očekivati mnogo više od nje.
Rezervni deo je praktično nemoguće nabaviti, pa sam se morao snaći: u svojoj skromnoj kolekciji delova našao sam idler odgovarajućeg unutrašnjeg prečnika i visine, ali je debljina bila 3 mm umesto 1.5 mm. Skinuo sam stari idler, učistio nosač, a novi idler izbrusio električnom mini brusilicom na odgovarajuću debljinu. Rešena stvar, evo ga montiranog na slici:
Merenja koja sam uradio pokazala su da Yamaha uprkos godinama postiže odlične rezultate, tako da je frekvencijski opseg negde do 18.5 KHz koristeći Maxell UR kasetu (normalka), ali da uz Dolby B opada na oko 15.8 KHz i na oko 14.5 KHz korišćenjem dBX sistema. No, za mene koji ne koristim sisteme redukcije šuma, bitan je prvi rezultat.
Prelazak na TDK SA dao je bolje rezultate: nešto preko 19 KHz (tačnije 19.3 KHz) bez redukcije šuma, uz malo povećanje opsega sa Dolby B i dBX-om, oko 1 KHz u odnosu na merenje bez redukcije šuma.
Prelazak na TDK MA doneo je iznenađenje: levi kanal je stigao do skoro 24 KHz, dok je desni prebacio 25 KHz, no sa pikom na desnom kanalu u opsegu od 15-20 KHz koji je prelazio +3 dB, a što je do komada kasete koju sam koristio. Ovde je i dBX bio odličan, sa ravnom frekvencijskom krivom sve do 20 KHz.
Sve vrednosti su merene na -20 dB, referentna vrednost 1 KHz.
Moram napomenuti bitnu stavku kod K-1000: iako je troglavi dek, monitoring je moguć samo sa isključenim Dolby i dBX kolima. Ovo rešenje je iz razloga da bi se uštedelo na kolima pri snimanju – kada se koriste za kodiranje materijala, potreban je drugi par koji će odmah da ih reprodukuje. Izostavljanjem njih, štedi se na dvostrukim kolima za redukciju šuma, te se koristi samo jedno po kanalu: za snimanje ili reprodukciju. Ne znam zbog čega je ovo rešenje primenjeno, sem da se uštedi.
Kako svira K-1000?
Svira veoma veoma čisto, što i jeste generalna odlika Yamaha dekova. Njegov zvuk mi se sviđa više nego onaj koji sam čuo kod K-2000 koja je jednako čista ali nekako klinički sterilna.
Model K-1000 ima odličan balans spektra: dobar bas koji nije tvrd, sjajne visoke tonove i odlične srednje tonove. Reprodukcija ljudskog glasa je sjajna, bez tragova sibilanata. Detalji na gornjem kraju spektra su tako dobri i pri višim nivoima snimka da bi K-1000 mogli pozavideti mnogi dekovi koji imaju HX Pro sistem – Yamaha ga ne poseduje ali joj to ne smeta da bude veoma dobra.
Transparentnost je solidna, ali se ne može meriti sa nekim dobrim Nakamichi modelom, recimo Cassette Deck 1, a čini mi se da je i Yamaha KX-1200 nešto bolja.
No, kada se sve sabere i oduzme, K-1000 je po meni vrhunski dek i predstavlja biser tehnologije koju je Yamaha uložila u nju. Prelepa za oko, mehanički veoma poštena i sjajnog zvuka. Da li tražiti više?
