Marija

This post is available only in Serbian language.

Ne vodim cesto svoju decu u Mekdonalds. Razloge, ukoliko ste roditelj, sigurno i sami možete pretpostaviti. U slučaju da ne možete, preporučujem da pogledate odličan film “Super Size Me” i biće vam mnogo toga jasno.

Sa druge strane postavlja se pitanje gde na kišni ili hladni dan odvesti decu, umornu od dosadnog bauljanja po kući, a punu života? Igraonice deluju kao dobro rešenje no skoro svaki put bismo se vraćali i sa kućnim ljubimcem – bilo virusom bilo bakterijom. Silna dečica jure, skaču, balave igračke i sprave, diraju ih ručicama i liju suze kada su nezadovoljna. Sve je to u redu, ali kada posle treba da se uzme bolovanje zbog dečije temperature, oboje roditelja u porodici postanu iskusni informatičari, odnosno IT-jevci, govoreći jedno drugom ” ‘Aj’ti ovaj put”. Odlasci u šoping centre na blejačenje te raznorazne mamipare i psihoterapiju ponavljanjem dečije mantre tipa “Hoću ovo, želim ono” nikada me nije privlačilo. Pored toga, gomila devojaka uteglo se kao da na najmanju ruku idu na žurke kod Hju Hefnera, a tu su iste takve mlade mame koje po mrklom mraku nose naočare da im drže kosu. Šta li će da rade kada Google naočare postanu i nama dostupne?

I tako – Mekdonalds, kruna zapadnog kapitalističkog sistema ostaje kao jedna od malobrojnih opcija. Fino su to smislili: dobijete čizburger, malo krompirića, sok po izboru i… igračku. Sećam se kada sam ih kao momak kupovao svojoj tadašnjoj devojci, današnjoj supruzi. Među njima je bilo divnih, genijalno smišljenih. Ne žali korporacija novca: kladim se da iza dobitne masno-šećerno-gazirane kombinacije ukusa stoji opasan tim psihologa i drugih specijalista. A igračka je samo šlag na torti: kada malo, nejako dete neiskusno u taktici specijalnog marketinško/tržišnog rata “dobije” igračku unutar paketića hrane, lanac brze ishrane prljavo igra na podsvest deteta, nadajući se da će u nižim slojevima svesti i kompanija imati svoje mesto. Kao što se ja sa setom prisećam svog novobeogradskog detinjstva, bioskopa “Jugoslavija” i obaveznih PKB virsli (koje puckaju) ili kobasica (pomalo ljutih) iz crvenog kioska uz obavezno pitanje “Senf?”, tako će i današnja deca da se sećaju svog detinjstva, ali uz PKB kiosk koji se pretvorio u veliku, lepu McDonald’s građevinu. Pomalo podlo, zar ne?

Sada, kada sam otvorio dušu, da nastavim tokom kojim ova priča treba da ide. Pre nekoliko nedelja sedeo sam u “Meku” kod Fontane sa dvoje svojih klinaca. Šalili smo se, ja obično pravim neku vrstu predstave ako su igračke u Hepi Mil-u figurice ili junaci nekog crtaća. Ima tu svačega: jurnjave i karate borbe, straha i smeha, bežanja i slučajnog pada u Hepi Mil kutiju koja gotovo uvek glumi WC, pa jedan od junaka izađe smrdljiv. Deca to vole – a ja bez blama izigravam dvorsku ludu za svog princa i princezu. Ukoliko je i Gospođa Kraljica tu, obavezno sledi blagi ukor da treba da budemo tiši. Ne znam da li treba da spomenem kako se na njega uopšte ne obaziremo.

Te večeri, sećam se da je bila nedelja, blesavili smo se kao i obično. Dosta ljudi je bilo okolo i jak žamor je prikrivao moje urlike i jednostavne dijaloge. Beskrajno smo se zabavljali. No, u jednom trenutku nam je prišla devojčica, Ciganka. Pomislio sam šta sledi. Odmah da kažem: ne volim da dajem novac prosjacima. Smatram da je to samo pomaganje mafijaškom lancu iskorišćavanja mladih bića koja svom gazdi donose priličnu zaradu.

Već sam hteo da odgovorim kako nemam novca, kada ona reče: “Možete li da mi kupite nešto da jedem?” Pogledao sam u njene kao gar tamne oči. Video sam u njima dečiju hrabrost i strah u isto vreme: mnogo je budala i ludaka danas na ulicama, grubosti nam nikada nije nedostajalo. Cigančica je bila u staroj, ko zna kako skrpljenoj odeći i polupocepanim, otvorenim sandalama koje su po broju pristajale desetak godina starijoj ženi.

“Hajde sa mnom”, rekao sam, “dođi”.

Kazao sam sinu da pripazi sestru dok ne siđem u prizemlje sa Cigančicom.

Ona se samo na trenutak dvoumila a onda krenula.

Usput smo naišli na zaposlenu u Meku.

“Ti… šta… Da li je ona sa vama?”

“Nije, a u stvari jeste”, odgovorio sam dotičnoj, uz zagonetni smešak.

“Oprostite, samo pitam…” reče i nestade.

Ubrzo smo prišli vitrini u donjem delu restorana. Tu su izložene igračke koje “gratis” dobijete uz Happy Meal. Pre toga sam Cigančicu pitao sta bi želela da jede.

“Big Mek”, odgovorila je brzo.

“Dušo”, rekoh reagujući na njene godine, “hoceš li Hepi Mil, uz njega ćeš dobiti i igračku?”

“Hoću!”

“Ali nećeš dobiti Bik Mek…”

“Ali ja bih Big Mek…”

Možete misliti kako sam se spetljao objašnjavajući na koji način se dobija igračka a kako Big Mek. Drugi kupci su sa nevericom gledali dok sam ljubazno komunicirao sve vreme – da li im je to ispod nivoa, ne znam. Meni nije.

Na kraju sam rekao “U redu”. Žensko uvek pobeđuje, staro je pravilo.

Dok sam stajao pred kasom, zapitah je kako se zove.

“Marija”, rekla je.

“Gde su ti mama i tata?”

“Nemam mamu ni tatu, imam samo baku”. U meni se nešto steglo, grlo mi se zgrčilo. Gledam te njene krupne crne dečije oči, pa pocepane velike sandale koje sigurno ne greju njena mala stopala. Istopila mi se sva snaga. Posle nekoliko sekundi, tiho je zapitah

“A gde stanuješ?”

“Tu”, pokaza ona u pravcu osnovne škole iza restorana… “Blizu”.

Reših da ne izgledam kao idiot dok je ispitujem, pa okrenuh temu na drugu stranu, o tome šta bi želela da popije.

“Koka Kolu”, reče.

“Koliko imaš godina?”

“Devet.”

“Kakva crna Koka Kola?!”, odglumih rezigniranost. “Da te nisam čuo! Od nje ce da te boli stomak ovde.”, rekoh, pokazujući prstom na mesto gde joj se nalazi želudac.

“Ne dam ti da pijes Koka Kolu. Može sok od jabuke, hoceš njega?”

“Može”, reče Marija pomirljivo.

Utom joj pogledah ruke: dečiji prstići, prljavi od ko zna čega.

“Prvo moraš da opereš ruke. Znaš li to sama da uradiš, al’ da valja?”, upitah.

“Znam!”, reče klinka i otrča kao vetar.

Vratila se dve minute kasnije.

“Oprala?”

“Oprala!”

“Da vidim, pokaži ruke.”, bio sam nemilosrdan.

Marija spremno pruža ruke, zaista su čiste.

“I drugu stranu'”, rekoh, sad kada sam već autoritet za nju.

Brzo okreće dlanove – čisti.

Za to vreme ženica na kasi komentariše:

“Ako želite da učinite dobro delo, nemam ništa protiv.”

Uskoro su stigli Hepi Mil i Big Mek.

“Marija, moja deca su gore, hoćeš da dođeš i jedeš sa nama?”, upitah je.

“Ne”, kazala je stidljivo. Nisam želeo da navaljujem.

Uzela je kesu sa hranom i nestala kroz vrata Meka. Ne sećam se da li se zahvalila, zaista nije bitno.

Gledao sam za njom. Tokom sledećih nedelja, nije bilo dana da je se nisam setio. Moja deca spavaju u toplom, mekom krevetu i imaju roditelje koji brinu o svakom njihovom treptaju. Imaju igračke i crtaće, bojice i kolače. A Marija? Sa devet godina prosi za hranu. I danas želim da je sretnem i odvedem kući da supruga i ja nađemo malo odeće i obuće za nju. Da joj bar malo približimo život kakav bi trebalo da ima svako dete, jer nije ono krivo što se rodilo, a ispada da jeste.

Zašto vam sve ovo pričam? Možda ćete i vi naići na malu Mariju u Meku kod Fontane. Ili nekom drugom Meku. A možda ćete sresti i Safeta, Marka ili Adinu kako mole za hranu. Nemojte okrenuti glavu na drugu stranu, podelite obrok sa njima. Vama to neće značiti mnogo, ali za njih će biti jedna topla, pružena ruka i jedan svetli dan koji će pamtiti u svom preskromnom životu. Mi zaista možemo bar malo pomoći deci, samo ako želimo.

 

Comments are closed.