AKAI GX-F80: Kako sakriti čudovište

Submitted on: 17 мар 21

Website Address:

Category: Analog recorders/players

Website Rating:

Author's Description:

Nema ljubitelja kaset dekova koji nije čuo za Akai dekove. Japanska kompanija, osnovana 1947. godine u još uvek razrušenom Japanu, poslovala je sve do 2001. godine sa  nogo više ili malo manje uspeha.

Sedamdesete i osamdesete godine bile su vrh za Akai, sa velikim portfoliom uređaja kao i  specijalnim profesionalnim odeljenjem.

Iako je Akai proizvodio skoro sve komponente, a neke od njih bile su veoma dobre, ljubiteljima audio tehnike ostali su u sećanju njihovi magnetofoni i kaset dekovi. Gledajući unazad, mogu da se setim nekoliko modela Akai pojačala, CD plejera, tjunera i VHS video rekordera koji su zaslužili ozbiljno poštovanje. No, skoro svi su danas zaboravljeni.

Po čemu je Akai postao poznat? Odgovor je, naravno, po GX (i kasnije Super GX) glavama koje je koristio na svojim snimačima. O njima sam već pisao, a detalje možete pogledati ovde.

 

Akai GX-F80

Model GX-F80 predstavljen je 1979. godine, po ceni od 550 USD. Ako bismo ga poredili sa drugim sličnim kaset dekovima, mogli bismo reći da je Sony TC-K81 koštao 600 USD a Pioneer CT-F900 575 USD.

Osamdesetica je odstupala po dizajnu od drugih Akai dekova: frontloader ali sa položajem komandi na prilično čudnom mestu tj. na vrhu srednjeg dela uređaja. Nijedan drugi kasetofon iz ponude nije imao tako nešto, niti je oblik komandi bio sličan. Identične komande su postojale na dva druga uređaja – magnetofonima GX620 i 625.

Generalno gledano, F80 je bio napredan za svoje doba: logičke komande, mogućnost novog tipa trake – metal, fluo displej u dve boje, pogon sa dva motora i, najvažnije, tri glave.

Ali van toga malo šta ima da se doda, gledajući ovlaš: nema kalibracije, sofisticiranih funkcija pretraživanja,  nema dvostrukog zamajca u zatvorenoj petlji… Akai GX-F80 je skroz jednostavan troglavi dek.

Moram, svakako, da kažem da je osvetljenje unutrašnjosti prostora za kasetu rešeno pažljivo i divno, uz sijalicu, naravno, te je ovo jedan od ređih dekova u kome jasno vidite skoro celu kasetu, kao na slici… prava poslastica za kolekcionare.

 

Posebno je zanimljiv selektor tipa trake, sa četiri položaja (malo kasnije više o tome).

 

Izrada je solidna a on mase skoro 9 kilograma. Unutrašnji lim rama kućišta je oštar na ivicama – zna da bude nezgodno mada je sve ostalo dovoljno precizno napravljeno. Prednja ploča je aluminijumska, solidne izrade za to vreme i za jedan dek.

No, kada sam skinuo pomenutu prednju ploču, kao i poklopce, a uz to i prelepi poklopac mehanizma koji ide iza kasete, ostao sam bez teksta.

Ovaj dek ne poseduje nijedan jedini konektor. Nije da to nikada do sada nisam video, ali ipak treba uzeti u obzir da se radi o interno prilično složenoj mašili. Žice su ili direktno lemljene na štampu ili je korišćen metod uvrtanja žica oko pinova – i jedno i drugo je nezgodno. Demontaža mehanizma je relativno složena, a sami kablovi idu na tri strane u snopovima. Na početku sam mislio da odustanem, ali sam ipak nastavio i uspeo da dodjem do motora, zamajca, remena, gumica, idlera itd.

 

 

Evo kako je to izgledalo tokom rada. Sa mehanike su već skinuti određeni delovi:

Sličan transport sam samo jednom imao prilike da sretnem – na Akai-ju GX-F90, ali ga nisam servisirao jer je deku otkazao IC displeja i bio je nemoguće popraviti ga bez zamene samog displeja originalnim koji se, pogađate, nije mogao nabaviti. Princip rada nije toliko različit koliko je veliki broj metalnih poluga koje obavljaju funkciju. Sam transport deluje neuništivo i radio je savršeno i nakon 40 godina, izuzev istrošenih gumenih elemenata koje sam morao zameniti. Takođe sam uklonio mast na svim delovima do kojih sam mogao da dodjem i stavio novu.

Jedan od primera je mehanizam rolera: kod mnogih dekova imate jedan osigurač i oprugu koju otkačite i zatim skinete nosač rolera. Kod još novijih nema ni opruge ni osigurača – tj. postoje ali je sve integrisano i napravljeno da se može demontirati sa tri prsta, bez skidanja bilo čega sem nosača sa rolerom. Ali, u slučaju Akai-ja GX-F80 tu su tri poluge koje se prvo moraju demontirati (svaka sa svojim osiguračem). Da manje pričam, pogledajte sliku:

Mehanizam reel-ova je jednako interesantan. Umesto dve kočnice (tj. duple kočnice) za točkiće, tu je i treća – za idler. Ovo nikada nisam sreo.

Ovde se vidi i treća kočnica, na ideru:

Kasnije, malo očišćen, pre zamene kočnica:

Pokopac glava je jedan od najfinijih koje sam video, bolji je jedino na Luxman-u 5K50, koji je od Akai-ja bio skuplji skoro četiri puta. Vešanje glave se podešava pomoću tri fina zavrtnja, daleko bolje nego, recimo, na Pioneer CT-F seriji dekova (900-950-1250).

Dodatno, kako glave podiže i otpušta snažni elektromagnet, ugrađen je povratni amortizer, te se glave podižu brzo a spuštaju sporo. Ovakav sistem nikada nisam sreo na deku nekog drugog proizvođača (Revox mehanika koristi vazdušni amortizer ali on vrlo malo usporava spuštanje glava).

Opšte gledano, transport je zaista biser, kako komplikovanosti sa jedne strane, tako i kvaliteta izrade sa druge. Za sva vremena, verovatno. Zamajac je dosta masivan, Akai nikada nije štedeo na tome kod svojih boljih dekova.

Kao manu bih naveo da sa reel-ova idu dve gumice: desna ka brojaču i leva na točkić sa magnetom i detektorom rotacije u sklopu auto stop mehanizma. Interesantno je da nisu sve stavili na desnu stranu i uštedeli jednu gumicu. Dodatno, kao najveći nedostatak sistema je to da se dek isključuje kada levi reel stane, a ne desni – što znači da ako dek slabo namotava traku kasete (usled starog idlera, na primer) neće doći do isključenja transporta.

Ne bih da ulazim u tehničke detalje vezano za elektroniku, ali GX-F80 poseduje prilično veliku ploču za kontrolu deka i napajanje. Mozak se nalazi u malom integralcu koji nije čak ni mikrokontroler već specijalizovano kolo M54410P za upravljanje kaset dekovima, videorekorderima itd.

Ono što je zanimljivo jeste da se uključenje glava za snimanje obavlja pomoću releja, ne pomoću tranzistora.

Podešavanje biasa na audio ploči radi se za svaki kanal zasebno u slučaju normal kaseta, dok se za ostale tipove radi pomoću jednog trimera za oba kanala.

Pored svega navedenog, tu je i displej. Podseća na klasične starijeg tipa, sa dve boje, što je u to vreme bilo veoma šarmantno.

Međutim, kada ga posmatrate čini se da je, možda, neispravan: segmenti se pale i gase, nema zadržavanja, ali često se primeti neaktivan jedan ili dva segmenta dok je treći (obavezno crveni) uključen. Slično kao kada neki od segmenata ne radi. Međutim, ako pustite dovoljno jako signal putem potenciometra za snimanje, svi segmenti će se uključiti.

Korisničko uputstvo šturo objašnjava nešto na šta bi Nakamichi potrošio daleko više prostora: displej je kombinovani VU/Peak sistem prikaza. Do oko +1 dB ponaša se kao VU metar, dakle tromo i snimanje treba ograničiti do te granice. Međutim, markeri +3 i +8 dB prikazuju pikove i zato „izleću“ u odnosu na prvi deo segmenata. Faktički, ovo je sistem veoma sličan kao na Nakamichi 680ZX deku. Možda nije tako lep, ali je vrlo efikasan.

Pomenuta ideja Akai-jevih inženjera je genijalna. Svega par dekova (uključujući i 680ZX) prikazuje i VU i pik signale u isto vreme – drugi primer je analogni prikaz na Aiwa-i AD6900. Drugi proizvođači su stavljali pored VU metara sa klasičnim kretnim kalemom i red od nekoliko LE dioda radi brzog prikaza pika. Iako dobro rešenje, ono tera korisnika da skreće pogled sa VU na pik metre i obrnuto. Teac je u Tascam 122 ugradio po jednu LE diodu u VU metar koja svetluca kada je pik visoke vrednosti – po meni bolje rešenje. Ali ovo što ima Akai GX-F80 je za poštovanje.

Ovaj dek poseduje manuelni birač tipa trake, sa četiri vrednosti: LN, LH, hromdioksid i metal. Prve dve oznake: LN i LH su za normal trake, gde prva znači Low Noise a druga Low Noise High Output. U suštini, to je odgovaralo tipovima kaseta s kraja sedamdesetih godina i nema mnogo veze sa novijim generacijama traka. U tom smislu Akai je priložio i tabelu koja daje podatke koje normal kasete su jednog a koje drugog tipa, pa tako TDK D spada u LN a TDK AD i Sony HF spadaju u LH grupu. Interno podešavanje biasa je moguće i za jedan i za drugi izabrani tip što je zgodno jer dek ima fiksni bias za korisnika, te se dva različita biasa mogu fiksno namestiti: na primer LN za TDK D a LH za Maxell UR.

 

Servis

U kakvom je stanju bio ovaj primerak? Na prvi pogled dobrom, a takav je bio i iznutra, bez mnogo tragova „kopanja“ po uređaju. Nažalost, neki od prethodnih vlasnika mu je iščupao dugmad za regulaciju pojačanja mikrofona a zatim napravio finu osovinu kojom je nadomestio problem. Jedini problem je što je sve na kraju zalepio super lepkom, a to ne sme da se radi ako želite da servisirate dek jer nećete moći da ga rasklopite ukoliko želite da dođete do displeja, na primer.

Mehanika je bila u dobrom stanju, s tim što su idler i gumice morale da se zamene. Glavni motor sam takođe osvežio.

Celu elektroniku i mehaniku sam potpuno oprao, jer je bilo dosta prašine u 40 godina staroj spravi.

Tasteri za komande su postali „tvrdi“ od propadanja provodnog sloja: svaki taster se sastoji od sekcije na štampanoj ploči na kojoj se nalaze pozlaćeni delovi štampe koji igraju ulogu kontakata, evo na slici:

 

Na njih, uz pomoć plastičnih elemenata i samog tastera, ide elastična guma čiji je sastavni deo provodni prsten. Provodnost prstena je pala tokom vremena sa veličine od nekoliko oma na nekoliko kilooma. Posledično se u tom slučaju taster pritiska sve više i više dok se trajno ne upropasti. Zamena nekim od elektromehaničkih tastera iz komercijalne ponude nije ni malo laka, a često je nemoguća ili neisplativa.

Ovde sam popravio kontakte tečnim grafitom i rezultat je odličan – tasteri rade savršeno. Sve sijalice su ispravne, čak i sada, nakon 40 godina. Kakav kvalitet.

Neki od trimera su već (ahahahaha, već, nakon 4 decenije) pokazali tragove otkazivanja, očistio sam ih i proradili su, ali sam ipak rešio da ih zamenim novim. Takođe, GX-F80 snima daleko jače nego što je potrebno, tj. odziv snimka je veoma visok. Interesantno je da se internim trimerima može prići i sa donje strane deka, bez skidanja poklopca. Ovo je sjajno kada želite (s vremena na vreme) da ga podesite prema odgovarajućem tipu trake.

No, da bi se odziv doterao prema TDK D koju sam izabrao za test, a koja je negde iz 2000. godine, trimere sam morao da poteram skoro skroz do početka, tj. da jako smanjim signal. Zbog toga sam ih zamenio novim, druge vrednosti. Mogao sam da se igram i sa koeficijentom pojačanja pojačala za snimanje ali ovako mi je bilo lakše, uticaj promene ukupne impedanse sledećeg stepena pojačala je ostao u granicama od +/-10%.

Mehaniku sam rasklopio koliko sam mogao, očistio staru mast gde god sam je našao i stavio novu, u ovom slučaju izabrao sam litijumsku uz dodatak ulja, kao i silikonsku (dve vrste, zavisno od primene).

Bilo je dosta časova rada na ovom deku, oko 45 a i više tura nabavke gumica različitog tipa dok nisam našao optimalnu, te sam dosta čekao, a tu su bile i privatne obaveze. No, kada je dek dao znake života kakve sam želeo, bio sam prilično srećan.

 

Zvuk

Kvalitet onoga što sam čuo kada sam dek preuzeo i onoga što sam dobio nakon servisiranja je neuporediv – odmah da kažem da me je Akai iznenadio kvalitetom zvuka, mislio sam da ću biti samo zadovoljan i ništa više. Prevario sam se, ovo je baš dobra mašina. Naravno, morate da pogodite kasete koje najviše voli, samo zato što nema kalibraciju dostupnu korisniku.

Bas je kao kod starih dekova: snažan, pun sa velikim telom, malo obliji ali ide dosta duboko. Akai dekovi, bar jedan broj njih, a interesantno je da svi kod kojih sam to primetio imaju GX glave, poseduju taj spečifičan bas: voluminozan, snažan, ali nije po svačijem ukusu. Može delovati malo lenjo, ali suština je da nije – on je samo dozlaboga mek i lepi se za uho. Ukoliko imate sistem koji zvuči tvrđe ili zvučnike malih gabarita, F80 će da legne u takav sistem.

Detaljnost gornjeg ekstrema me je veoma prijatno iznenadila. Akai ih odlično izvlači i na jevtinim normal kasetama i to radi lako i nenaporno, što je retkost na ovako starim spravama, izuzimajući Nakamichi dekove. Primetio sam da Akai dekovi iz tih generacija, npr GXC75D, 570D, 740 kao i F80 ne mogu na hrom trakama izvući takvu dinamiku kao na normal. Pretpostavljam da je to zato što je elektronika za snimanje prilagođena starim tipovima kaseta iz sedamdesetih godina, ali nisam ulazio dublje u tematiku.

Reprodukcija ljudskog glasa i srednjih tonova je za svaku pohvalu. U odnosu na novije kaset dekove, kao što su Yamaha ili Teac dekovi poslednje generacije, oseća se blago umekšavanje srednjeg opsega i ono doprinosi osećaju topline reprodukcije i prirodnosti, mada je, u stvari, jedna slatka varka za uši slušaoca.

Još jedna stvar je bila primetna: široka scena za jedan kaset dek, potpuno neočekivano za uređaj ove generacije, veoma korektna i za svaku pohvalu.

 

Zaključak

Ovo je monstruozna mašina, snažno napravljena da traje, ali prilično, prilično komplikovana za rad. Nije Eumig CCD kada krene da se radi na transportu, ali je jedan od složenijih koje sam sreo. Šteta što nema direct drive motor i dve tonske osovine – mislim da ih zaslužuje. I kalibracija bi dobro došla… ali šta bi onda ostalo za GX-F90?

Preporuka, ako smete i imate dobrog majstora za servis ili se još uvek igrate igračkama iz mladosti, kao ja.

Comments are closed.