Author's Description:

Akai je jedno od čuvenih audio imena Japana. Osnovan odmah posle razarajućeg rata 1946. godine u Tokiju, svoj zenit doživljava sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Iako je pravio odlične tjunere i pojačala, dobre gramofone i druge komponente, Akai je ostao upamćen po svojim magnetofonima, a još više kaset dekovima. Moram napomenuti da je imao i sjajan program VHS videorekordera, uključujući i ozbiljne stereo modele, ali je kod nas ostao praktično nepoznat.

Kod ljubitelja dekova prva asocijacija na Akai jesu GX glave (Glass / X’Tal Ferrite head), kasnije u inkarnaciji Super GX. U Srbiji su ih zvali „staklene“ ili netačno „kristalne“.

Manje je poznato da je tehnologiju GX glava Akai prvenstveno razvio za svoje videorekordere, a zatim je prilagodio audio magnetofonima i kaset dekovima.

Suština je da su ove glave napravljene od monokristalnog ferita, a i mnogi drugi proizvođači su učinili isto. Pomenuti materijal spada u keramiku (!!!), a njegov sastav čini oksid trovalentnog gvožđa uz dodatak nekih drugih materijala. Ferit je električni izolator, ali se lako može magnetisati, te je povoljan za upotrebu u tehnici glava. Pored kristalnog ferita kao magnetnog elementa koji je tvrd kao drugi materijali korišćeni u to vreme (permaloj, na primer) ali daleko otporniji na habanje, kućište GX i Super GX glava je napravljeno od stakla. Na ove glave Akai je davao doživotnu garanciju jer su izuzetno otporne na uticaj trenja trake.

Donja slika prikazuje kako izgleda uvećana površina GX i tipične feritne glave, nakon 1.000 časova rada (levo GX, desno tipična feritna, nije naveden materijal kućišta). U odnosu na njih, staklo na GX glavama je tvrđe oko 5 puta,  životni vek glave oko 100 puta duži. Da bi se postigao ovakav kvalitet obrade, Akai je koristio posebnu opremu i instrumente, a tačnost izrade glave je bila u mikronskom opsegu.

Inženjeri su dodatno razvili i neke sisteme snimanja, kao što je Cross Field Recording System, ali tehnička objašnjenja i ulazak dublje u ovu materiju prevazilazi planirane okvire ovog teksta.

Ono što mogu reći za Akai dekove iz sedamdesetih godina (a i mnoge druge japanske) jeste da su izgledali i zaista bili mehanički skoro nesalomivi: od veoma, veoma čvrstog kućišta, preko nosača kasete koji je pravljen kao da će se svakodnevno njim igrati Denis Napast (sećate li se ovog lika iz „Politikinog Zabavnika“?), pa do mehanike koja je više pristajala nekom srednjem magnetofonu nego deku. Ni Akai GXC-570D nije izuzetak.

Pojavio se na tržištu 1976. godine kao top model, cene više od Aiwa-e AD6900 i otprilike iste kao Nakamichi 700. Mnogi pretpostavljaju da je Akai GXC-570D smišljen da bude konkurencija pomenutom Nak modelu.

Po obliku kućišta – vertikalno i plitko, on i podsećana modele 700 i 1000, evo slike zajedno sa Nakamichi-jem 700:

Akai je u prirodi je predivan, veliki dek, moglo bi se reći grandiozan. Sa svojih 13.5 kilograma mase ukazuje da je ozbiljno napravljen, o čemu sam već govorio. Prva stvar koja se primeti jesu komande na dodir ispod nosača kasete. One su bukvalno na dodir, kao nekadašnji senzori za programe na televizorima. Volim da u šali kažem da bi ih muva mogla aktivirati ukoliko sleti.

Komande snimanja levog i desnog kanala su lepo razdvojene i lake za korišćenje, a kvalitet dugmadi od punog aluminijuma je na nivou Pioneer-a CT-1250 i sličnih. Prosto je neverovatno koliko su Japanci ulagali truda u svaku spoljnu sitnicu.

U gornjem delu deka, iza plastičnih vrata, kriju se ređe korišćene komande (neke i nisu ređe korišćene, kao ona za tip trake). Zanimljivo je da su vrata motorizovana, sa mikroprekidačima za svaki položaj i odaju poseban utisak pri otvaranju i zatvaranju.

Pomenute komande obuhvataju one za kalibraciju osetljivosti (manuelno podešavanje biasa pojaviće se kod dekova par godina kasnije), a najzanimljivija je komanda „Pitch Control“ koja služi za podešavanje… brzine premotavanja! Dakle, ne brzine reprodukcije, već premotavanja.

Za ovo su zadužena dva direktno povezana DC motora na osovinama reel-ova, kao i servo sistem koji reguliše jednaku linearnu brzinu trake. Pored toga, prisustvo dva motora konstruktori su pametno iskoristili za elektromagnetnu kočnicu sistema za zaustavljanje (kada reel sa koga se odmotava traka treba odmah da stane umesto da nastavi da se rotira i odmotava traku). Kod većine dekova ovo je rešeno čisto mehanički, pomoću elektromagneta i mehaničkih kočnica.

Glavni motor, zadužen za pogon dva zamajca u zatvorenoj petlji, je model SCM-700, tipa AC – C.P.G. (Center Pole Frequency Generated) i ima posebnu kontrolu brzine na štampanoj ploči. Dimenzije i izrada motora su takve da mehanizmi sa standardnim Mabuchi DC motorom (EG530 na primer) izgledaju bukvalno smešno prema Akai-jevom monstrumu.

Iako veoma poštujem ono što je Nakamichi radio u vezi transporta dekova prve i druge generacije, Akai-jevi inženjeri i menadžment očigledno nisu štedeli ni malo na ovom fenomenalnom transportu i sam mehanizam GXC-570D, a i mnogih drugih Akai dekova (GXC-760D koristi isti transport) je zaista za divljenje, daleko više nego onaj kod Nakamichi-ja iz tog vremena.

Kako mu ime kaže, GXC-570D koristi GX glave, u ovom slučaju postavljene u tzv. kombi glavu gde su obe (za snimanje i reprodukciju) postavljene u isto kućište i praktično savršeno podešene jedna prema drugoj. Kasnije se Akai (u modelima GX95/75, na primer) vratio diskretnim glavama, doduše i dalje u istom kućištu.

Korišćenje GXC-570D je milina, a on radi kao velika, tiha maca. Ovo treba shvatiti uslovno, dek radi tiho dok se ne menja mod rada, kada se čuju bučni elektromagneti. No, ne treba ovo zameriti, podnošljivo je.

Slika iznutra, nažalost, nemam, nisam stigao da ih napravim.

Zvuk Akai-ja GXC-570D je odličan ukoliko koristite normal kasete. Prosto je neverovatno kako jedan dek iz 1976. godine može zvučati tako dobro. Bas je dobar, ali malo masivniji i topliji nego u originalu, dinamika je takođe solidna. Ono što fascinira jeste reprodukcija detalja kojom ovaj uređaj može da stane na crtu svakom deku iz svoje generacije, ali i iz mnogih kasnijih. Od mana bih naveo nešto viši nivo šuma u odnosu na novije kaset dekove, a za koji je krivac elektronika tog vremena.

Prelazak na hrom trake dao mi je specifičan rezultat: iako je manje šuma, pri povećanju nivoa snimka kao kod normal kaseta, dolazi do čujne distorzije. Tačnije, neverovatno je mala razlika u načinu na koji dek snima na normal i hrom trake – kao da je kolo za snimanje podešeno sa vrlo malim razlikama. Provera bias kola dala je parametre u okvirima datim u servisnom uputstvu. Ovo ne umem da objasnim jer mislim da je moj primerak bio u dobrom stanju, a istu pojavu sam sreo i na Technics i Akai dekovima iz tog vremena. Zanimljivo, Dual C939 iz 1977. nije imao taj problem. Moguće je da su stare hrom trake imale drugačije karakteristike u odnosu na one iz osamdesetih, ali ne posedujem nijednu toliko staru da bih mogao sprovesti test.

Imajući u vidu da sam posedovao i Nakamichi 700 koji je prilično fascinantna mašina, mogu reći da mi se sa ove vremenske distance više sviđa inženjersko dostignuće Akai-ja, mada je kvalitet zvuka kod Nakamichi-ja 700 nesumnjiv, u nekim segmentima možda i za zericu bolji. Model 570D je čudo svog vremena, neverovatan i skoro neuništiv.

Comments are closed.