BORBA DEKOVA 2: CT95, Dragon, TCD3014A

Evo i jednog novogodišnjeg testa :). Nakon par nedelja od poslednjeg posta uspeo sam da dođem do malo slobodnog vremena i pripremim tri deka za test: Pioneer CT95, kojeg sam već slušao u uporednom testu sa jevtinijim uređajima, Nakamichi Dragon – legendu dekova i još jednog ozbiljnog pretendenta na presto – Tandberg TCD3014A. Pa da krenem od početka…

 

Pioneer CT95

O ovom deku sam pisao u prethodnom postu, pa ću gledati da se ne ponavljam previše.

Volim utegnut i čist zvuk CT95, veoma je umeren, skoro gospodski, a mikrodetalji su odlični. Karakter zvuka je blago topao i veoma prija mom uhu, a bas takav da bi se gomila plejera mogli postideti. Doduše, prethodni snimak bez HX Pro sistema mi je delovao nešto prirodnije na gornjem ekstremu, ali sam ovog puta koristio pomenuti sistem. Sećam se skoro svih modela Pioneer-a iz gornjeg dela ponude koje sam imao kao odličnih: od CT1250,  preko CT-A9, CT959 i CT979 do CTS920S. Jedini izuzetak je bio CT-A1. U odnosu na njih CT95 je specifična i zaista sjajna mašina i čini mi se da su Pioneer-ovi inženjeri uložili veliki trud u njega. Sa korisničke strane najlakši je za upotrebu od sva tri, sa dosta modernih opcija (u to vreme), a posebno se izdvaja vrlo dobar Super Auto BLE kalibracioni sistem.

Kvalitet izrade je veoma pristojan, na nekim mestima se štedelo i to me je veoma nerviralo. Dodatno, CT95 za održavanje nije baš milina – saćasta šasija je jednodelna i pristup elektronici nije lak. Kvalitetan mehanizam je napravljen na antirezonantnoj osnovi i najmoderniji je od sva tri. Jedini, takođe, poseduje Dolby S.

Zvučno je, definitivno, jedan od najboljih dekova iz poslednje generacije „pravih“ dekova, proizvodio se od 1993.-96. godine. Kataloška cena mu je bila oko 1.000 EUR, a neki su ga smatrali pravim naslednikom čuvenog „Dragona“.

 

Nakamichi Dragon

Živa legenda, šta reći. Za mene jedan od retkih autoreversnih dekova koji ima izuzetan zvuk. Doduše, snimanje je monodirekcionalno, ali nema veze. Tu je i potpuna manuelna kalibracija za svaki kanal posebno. Mehanizam poseduje pet motora, od koji dva direct drive rade zajedno u jednom ili drugom smeru i namenjeni su zamajcima u zatvorenoj petlji, ostvarenoj elektronski. Najpre zbog ovog izuma Dragon je ostvarivao fenomenalne rezultate na merenjima zavijanja i podrhtavanja. Transport koji on koristi je, u stvari, poslednja inkarnacija legendarnog Nakamichi transporta druge generacije: aluminijumske ploče sa plastičnim delovima koji u sklopu zajedno predstavljaju antirezonantnu celinu. Sa današnje distance sve to deluje pomalo rudimentarno, ali tada je bilo veoma napredno. Dragon je čuven po sistemu NAAC i svojoj šestokanalnoj glavi za reprodukciju kojom skenira područje iznad 3 kHz i mehanički namešta glavu za reprodukciju u optimalni azimut. Sam sistem ima neke mehaničke nedostatke u smislu rada u graničnom području, ali je generalno odličan. Marantz SD930 je imao bolje rešenje prema Philipsov-om patentu piezo mehanizma glave namenjenom promenljivom azimutu, ali očigledno iz nekog razloga taj, inače sjajni dek nije nadživeo Dragona.

Korišćenje i održavanje Nak Dragona nije baš jednostavno – ako ga ne koristim neko vreme, treba mi malo vremena da se podsetim procedure za kalibraciju itd. itd. Displej mu je monohromatski i slabo čitljiv pri lošijem osvetljenju, plastika caruje na prednjoj ploči (ali kvalitetna plastika, imajte u vidu), srećom potenciometri za snimanje nisu tako odvratno klimavi kao na ZX7 i ZX9… a pored Teac-a Z6000 Dragon izgleda kao nedonošče. Kataloška cena mu je, naprotiv, bila srceparajuća: oko 2.000 EUR. On je, ipak, predstavljao čudo tehnike kada se pojavio, a mnogi su sumnjali da je jedan malecni kanal na traci kompakt kasete moguće pocepati na dva kanala kako bi se njihova faza komparirala i iz toga izvukao upotrebljivi signal za autoazimut korekciju. Svaka čast, Nakovci!

No, kada ovu ružnu zver pustite da radi, nestaju sve nedoumice. Njegov zvuk je sjajan za moje uho. Realno, oni nije tako kristalno čist i svetle puti kao kod CT95… Dragon je bliži starijoj generaciji Nakamichi dekova iz zlatnog vremena vinila nego modernijoj CR seriji koja je zvučno (po mom skromnom mišljenju) bila prilagođena korišćenju kompakt diska kao izvora.  No, ta specifična boja zvuka koju on dodaje retko smeta i ne guši njegove izuzetne detalje i teksturu sitnih tonova. U nekim momentima oni su jasno bolji nego kod CT95 (npr. neki tonovi gornjeg ekstrema gde CT95 zna da zazvuči kompresovano), ali u drugim momentima CT95 pobeđuje. Dragonov bas je sjajan, mekan i nežno obuhvata slušaoca. Dinamika i tranzijenti su odlični, a harmonija zvuka za poželeti, sa konstantnim prikazom i u komplikovanim sekvencama – elemente scene kod njega je lako pratiti, a njegova muzikalnost je sam vrh i podseća na neke modele lampaških pojačala. Nije to nikakvo iznenađenje: Nakamichi 480, 580M, 680ZX, 682ZX, ZX9 itd. koje sam posedovao svi listom imaju ovakav karakter sa manjim razlikama i svi su, redom, sjajne mašine. Posebno mi se kod Dragona dopala reprodukcija ljudskog glasa: meka i baršunasta, prirodna i topla, prava audiofilska, sa skoro neprimetnim problemom sa sibilantima. No, Dragon-ov zvuk nije „pravo u lice“ i nekome može zasmetati što pevač ponekada deluje kao da peva iz pozadine.

Nakon Pioneer-a CT95 i njegovog pristupa snimku i reprodukciji, teško je odmah se naviknuti na drugačiji zvuk – a on jeste prilično drugačiji kod ovog deka. Dragon sjajno balansira između svih parametara zvuka: njegov bas nije savršeno utegnut, ali je veoma snažan i malo mu fali da bude savršen. U globalu, on daje jednu izuzetnu, dobitnu formulu, a posebno uzimajući u obzir da se, sa nekim modifikacijama, pravio od 1982. do 1993. godine. Realno, malo ko je alergičan na zvučni pečat Nakamichi dekova i Dragon predstavlja jednog od vodećih ovog proizvođača, čoveka lako prigrli taj zvuk i sati provedeni uz njega uopšte ne umaraju.

Odluka koji je dek bolji od ova dva (CT95 ili Dragon) je veoma teška – nema jednoglasnog pobednika jer svaki ima svoje prednosti i mane. Između ova dva, ne znam za koji bih se odlučio na osnovu zvuka.

 

Tandberg TCD3014A

Evo i ružnog buldoga kojeg sam opisao ranije na svom blogu, te neću trošiti previše reči na njega. Velika, snažna, četvoromotorna mehanika napravljena kao da su je u slobodno vreme proizvodili u Mikailu i Gureviču i brinuli samo da to radi… nekako. Uz to, tu su i mnoge sitnice unutar deka koje iritiraju moju logiku. Elektronika je lepo zamišljena, uz neke originalne Tandberg patente. Vidi se da su se inženjeri trudili. Održavanje deka je, takođe, zeznuto, sem trivijalnih stvari i nekih koje su lepo zamišljene. Cena TCD3014A je bila oko 1.500 EUR, a proizvodio se od 1984. do 1994. godine.

Prednja ploča je jaka: umesto kvalitetne plastike kod Pioneer-a i Nakamichi-ja, ovde je uglavnom metal, sa dugmadima od punog aluminijuma. Dek poseduje dosta skrivenih funkcija, a kalibracija bi bila jednostavnija da se ne mora koristiti posebni plastični odvijač (ili neki drugi), ali je lako izvodljiva.

Dodatno, njegovi pik metri više pristaju nekom boljem radio kasetofonu iz 80-ih nego top deku… da su bar u obliku fluo cevi, LED-ovki ili oni kao na Tascam-u. Jednostavno deluju jadno, no rade posao. Što se samog mehanizma tiče, Tandberg je sav u „kaiševima“: dva za pogon zamajaca, dva za reel-ove. Dek užasno brzo premotava i to radi tiho, a koristi i varijabilnu brzinu premotavanja i štedi trake. Zamena rolera je više nego jednostavna, za razliku od gorepomenuta dva konkurenta.

I, da, deluje opasno.

 

A zvuk? Tandberg ima nezaboravan bas, najprirodniji od sva tri deka, snažan, utegnut i sa sjajnim ritmom i jasnim nastankom, trajanjem i gašenjem od početka do kraja. I neverovatno je prirodan. U odnosu na Dragona je nešto svetliji i neutralniji, bez naglašene dodate topline ali neverovatno dinamičan i pravi snimač od početka do kraja, bez ulepšavanja snimka. Detalji kod njega nisu u prvom planu kao kod Pioneer-a, ali je prenos emocija jasno bolji nego na druga dva deka, a to je meni jedna od najbitnijih osobina. Tandberg je nekako nežan na specifičan, nenametljiv način, a iza se krije snaga zveri. Uklopljenost muzičke slike je fascinantna, TCD3014A je detaljan ali ne postiže taj nivo koji mogu Dragon i CT95, no ono što reprodukuje je potpuno pošteno. Slušajući Tandberga gubite bilo kakav osećaj da se radi o kaset deku. Reprodukcija glasa na njemu je bez ijedne mane i najviše je prijala mom uhu, a sam prenos emocija bio je toliko dobar da je Dragon mogao da mu parira samo u ređim slučajevima, dok se Pioneer nekako lakše borio.

Zaključak

Zaista je teško odlučiti se, ali na osnovu zvuka i ličnih preferenci moj glas bi išao Tandbergu, dok bi Dragon i CT95 bili deo ocene ispod.

Da dodam da sam, poređenja radi, pored ovih dekova stavio i Kenwood KX1100HX, inače vrlo solidnu mašinu o kojoj ovih dana pišem tekst. U odnosu na sva tri „velika“ deka na testu on je zvučao… daleko, daleko ispod, ružno je reći skoro kao da je pokvaren. Iako potpuno čist, nedostatak detalja na gornjem ekstremu, ograničenost basa i primetna niža dinamika, kao i veštački prizvuk na srednjem i visokom opsegu postali su evidentni u odnosu na tri čudovišta. Ako bih zvuk Tandberga u ovog grupi ocenio kao 10, Dragon i CT95 bi bili 9.7, a Kenwood bi imao jedva 5. Nije ovo krivica Kenwood-a, već su tri skupa deka realno obeležili jednu epohu, uz još neke rođake, te pokazali dokle je mala kompakt kaseta mogla ići. A mogla je baš daleko, iznenađujuće daleko, uzimajući u obzir svrhu za koju je nastala.

Comments are closed.