Author's Description:

Zokijev uvod

Nakon dužeg vremena, uspeo sam da se organizujem tokom slobodnih dana i napišem još par tekstova, od kojih je ovaj prvi u seriji. Imajući u vidu da je svaki dek koji sam prikazao ovde prvo proučen i servisiran, što oduzima dosta vremena, zatim slikan i potom napisan tekst, možete zamisliti koliko je vremena potrebno za sve to – za neke i više od 40 radnih časova ukupno, što je praktično cela radna nedelja.

No, ovaj uređaj mi je posebno drag – radi se o jednom relativno retkom kasetofonu, kojeg sam uspeo da podignem iz mrtvih, kada sam već mislio da od njega neće biti ništa. Pa da krenem sa opisom…

A sada idemo dalje…

Osamdesetih godina XX veka proizvođači kaset dekova su pokušavali da spoje konfor, funkcionalnost i kvalitet reprodukcije u jedno. Ispostavilo se da je ovo daleko teži zadatak nego što bi, možda, izgledalo na prvi pogled.

Sama kompakt kaseta je, kao što sam više puta do sada rekao, jedan sirotinjski medij koji nikada nije ni bio zamišljen kao HiFi takmac. Pored toga, praktična ideja korišćenja polovine širine trake za reprodukciju, a zatim okretanje trake na drugu stranu, mada praktični na početku, kasnije su predstavljali dodatni napor kako za korisnike, tako i za proizvođače sa ciljem da podignu kvalitet i udobnost korišćenja u isto vreme.

U tom smislu su, još tokom sedamdesetih godina, kompanije pokušavale da naprave autoreversnu mašinu. ChatGPT mi je odgovorio da je prvi autoreversni dek Sansui SC-700, što očigledno nije tačno i primer je korišćenja nekredibilnog izvora za treniranje AI modela (nisam mogao da izdržim da ne kažem :)).
Koji dek je bio prvi autoreversni? Iskreno, ne znam, jedan od najstarijih je fascinantni Akai GXC-65D iz davne 1973. godine, ali ne znam da li je zaista bio i prvi.

Uglavnom, više rešenja je korišćeno da bi se korisnik poštedeo dosadnog ustajanja iz fotelje i okretanja kasete. Neka od njih su:

• Mehanička rotacija kompletne kasete, kao malopre pomenuti AKAI GXC-65D ili Nakamichi-jed UDAR sistem na dekovima RX serije (505, 303 i 202).
• Pomična stereo glava, linearno po jednoj osi, sa rotacijom kanala (levi postaje desni pri reverznom radu, i obrnuto), kao na Akai-ju GXC-75D.
• Četvorokanalna glava za snimanje/reprodukciju, slična onoj koja se masovno primenjivala kod autoreversnih vokmena ili radio kasetofona (prenosnih i onih za automobile): Nakamichi Dragon (njegova glava ima više od 4 kanala, ali to je zbog automatskog azimuta) ili Sansui D-770R.
• Rotaciona glava za snimanje/reprodukciju – verovatno najčešće korišćen sistem, npr. kod Teac R-555X, Technics-a RS-B78R ili RS-B501 ili Sony TC-RX70 dekova.

U jednom momentu HiFi istorije japanski proizvođači su pokušali da spoje nešto što je teško spojivo: kvalitet troglavih dekova i autoreversnu funkciju.

Klasični autorevers donosi problem precizne geometrije glave u odnosu na traku, što se može podesiti kod troglavih dekova manje ili više dobro, posebno uz sistem dvostrukog zamajca u zatvorenoj petlji. Najčešći princip rada kakav se koristio kod autorevers funkcije, onaj sa rotacionim glavama, često nije mogao da ostvari toliku tačnost i preciznost u odnosu na klasične troglave sisteme. Realno, jedini pravi sistem kod kojeg ne trpi kvalitet je UDAR, unidirekciono rešenje kod RX-505 gde se sama kaseta rotira, a ne glava. Drugi je Dragon, kod kojeg su stacionarna glava i prateći mehanizam sa dva nezavisna DD motora u zatvorenoj petlji bili state-of-the-art za vreme kada su nastali i redefinisali pojam autoreversnog troglavog deka, pomerajući granice skoro do perfekcije. Treba, svakako, navesti da Dragon snima samo u jednom smeru, ne u oba.

No, pomenuta rešenja (UDAR i mehanizam kod Dragona) su bila iznad kategorije cena u kojima su ostali želeli da konkurišu, te su se ipak više držali klasičnih rotacionih glava.

U tom smislu je nastala jedna plejada uređaja koji su bili i troglavaši i autoreversni.

Neki od njih su:

• Pioneer: CT-9R i 8R, malo kasnije CT-90R
• Akai: GX-R99 i 88R
• Možda je najdalje u ovome otišao TEAC, sa modelima R-999X, R-919X i R-9000, ovaj poslednji se proizvodio kada su ostali već odustali.

Neki od ovih dekova su prilično egzotičnih rešenja transporta (AKAI GX-R99 i TEAC R-999X) a tokom proizvodnje su predstavljali top modele u ponudi i imali još neke retke mogućnosti kao što je autokalibracija (Pioneer CT-9R i Akai GX-R99 na primer).

Da ne bude da pričam napamet, posedovao sam i CT-9R, 90R i GX-R99, a i danas su u mojoj kolekciji TEAC R-999X i Nakamichi Dragon… zaista divne mašine.

Sada bih se vratio na heroja ove priče – dek Hitachi D-X10, autoreversni, troglavi dek. Iako prema oznaci deluje kao da je neki bazični model, radi se o najboljem uređaju iz 1984. godine. Nasledili su ga, izgledom veoma slični, D-909 i D-707, „klasični“ troglavaši.

Hitachi je kroz godine imao neke zanimljive patente u vezi ovakvih uređaja, a i neke sjajne modele, od kojih se izdvaja D-5500(M), praćen modelima 3300 i 2200. No, D-X10 nije po rabustnosti ni približan masivnom, ogromnom modelu 5500, već je daleko sličniji 2200. Razlog za to je veliki talas štednje koji su japanski proizvođači primenili osamdesetih godina.

Da budem precizniji, D-X10 liči veoma na godinu dana starijeg D-9, po elektronici i rasporedu komponenti na glavnoj ploči, dok je mehanizam različit, uključujući i DD motor koji je kod D-9 odađen na način kakav se retko viđa u HiFi-ju.

U skladu sa iznesenom pričom, Hitachi D-X10 ima vrlo malo metala, na primer poklopce, tanku prednju masku koja se oslanja na plastičnu osnovu, kao i deo transportnih tastera. Ostalo je… plastika, uključujući i šasiju. Kvalitetna, doduše. Nosač kasete je takođe od dobre plastike ali deluje skromno – kao kod mnogih u to vreme kada se nisu primenjivali antivibracioni stabilizacioni sistemi.

Hitachi D-X10 se pravio svega godinu dana (1984.) i koštao visokih 1.500 DEM (750 EUR). Samo par godina kasnije, za isti ili niži novac sta mogli da kupite najbolju Aiwa-u AD-F990 ili najboljeg Akai-ja GX9.

Od specifičnosti, D-X10 poseduje glavu koju je Hitachi zvao HitaSenritte od reči Hitachi, sendust i ferrite, tj. imena firme i materijala za glave. Ono što je specifično jeste da su ove glave pokrivene slojem titanijuma i veoma otporne na habanje, jedne su od najtvrđih koje sam sreo, a pogled na njih otkriva skoro potpuno crnu površinu.

Da napomenem da se ispod vrata za kasetu nalaze dodatna lepa vratanca sa magnetićem, koja nakon otvaranja daju odličan pristup glavama i rolerima – što je očigledno nasleđeno od modela D-9. Milina i za svaku pohvalu!

Pored toga, osnovu transporta čini dosta masivni mehanizam sa dva zamajca od kojih je jedan pogonjen tzv. Unitorque Direct Drive motorom, namenjenom da bude srce ovog transporta. Podsklopovi mehanizma se sastoje od elektromagnetnih aktuatora i servo zupčanika koji su u vezi sa glavnim motorom. Drugi motor služi premotavanju i namotavanju, a celi dek poseduje samo jedan remen i nikakve idlere. Zupčanici su malo bučniji i malo više virbiraju, ali su generalno i trajniji. Kod prethodnika, D-9, koristi se, u to vreme, audiofilska kombinacija motora koji pogoni remenom zupčanike i idler, kako bi pri reprodukciji bio minimum vibracija izazvanih pogonom. Iako odlično sa stanovišta prenosa vibracija, ovo rešenje postaje problematično kako dek stari, a nabavka delova je praktično nemoguća, pa se mora pribeći improvizaciji. Model D-X10, na sreću, ne poseduje ništa od toga.

Pored lepog i elegantnog displeja (20 segmenata po kanalu), može se birati modalitet rada pik metra u čak tri  režima – standardnom i sa zadržavanjem vršne vrednosti, trajno ili privremeno, dok je treći mod bez zadržavanja.

Od konfornih opcija, Hitachi D-X10 poseduje standardni brojač, kao i onaj u pseudorealnom vremenu ali bez mogućnosti prikaza preostalog vremena do kraja trake. Tu su i opcije preskakanja jedne numere unapred ili unazad, mogućnost programiranja numera koje će dek reprodukovati, indekstno pretraživanje (svaka numera se reprodukuje po desetak sekundi) i slično.

Sa ergonomske strane, osnovne komande transporta su velike i pregledne, ali one za dodatne funkcije (sem monitorskog preklopnika) su sve redom nekako sitne i pomalo neugledne, valjda da bi zadržale taj osećaj elegancije koju poseduje D-X10, a koja me podseća na Technics RS-B905.

Dek koristi ATRS sistem za autokalibraciju osetljivosti, biasa i ekvilizacije, prema formulaciji kasete. ATRS je akronim od Automatic Tape Response Search system, što je po meni jedna čudna skraćenica, imajući u vidu „Search“ koji je pomalo zbunjujući. On ima memoriju koju, kada je dek isključen, napaja jedna CR2032 baterija smeštena unutar uređaja.

Pomenuti sistem (ATRS) koristi, čini mi se, kompleksan algoritam za određivanje optimalnih vrednosti parametara, sudeći po tome kako smenjuje snimanje različitih frekvenci, a celi proces traje 10-20 sekundi. Detaljnih podataka nemam, ali sam ustanovio da koristi frekvence od 400 Hz, kao i 7 i 13.5 kHz.

Ono što je retkost, jeste da su konstruktori na ovom deku pored automatske kalibracije, uveli i skoro kompletnu manuelnu kalibraciju, što je Hitachi već primenio na nekim svojim modelima, npr. D-9 iz 1983. godine i na nasledniku D-909. Obično kada postoji automatska kalibracija osetljivosti i biasa (eventualno i ekvilizacije snimanja), ukoliko postoje mogućnosti manuelnog podešavanja one se svode na jedan potenciometar za fino štelovanje biasa (Alpine AL-90) ili tastere za istu funkciju (neki dekovi iz Pioneer CT-S serije, Onkyo TA-6711 itd.). No, Hitachi D-X10 ima mogućnost manuelnog podešavanja kako osetljivosti, tako i ekvilizacije snimanja (interesantno – umesto biasa). Pomenuto je prava retkost i primenjuje se na modelu D-909, dok je D-707 drugačiji.

Na sve ovo ide i čudno uputstvo za korišćenje: više puta sam ga čitao i ono govori kako se manuelna kalibracija osetljivosti i ekvilizacije postižu podešavanjem „na sluh“, tj. slušanjem – kod osetljivosti upoređivanjem nivoa zvuka snimljenog signala prebacivanjem Tape/Source preklopnika na jednu ili drugu poziciju, a kod ekvilizacije poređenjem boje šuma koji je generisan (koristi se interni generator belog šuma – to je onaj zvuk sličan zvuku FM tjunera kada je između dve stanice). Dakle, nema korišćenja displeja ili bilo kakvih indikatora. Međutim, uputstvo govori kako glavni potenciometar za snimanje ne treba da je na minimumu, te sam, uvidom u šemu, video da se generisani signal injektuje skoro na sam ulaz deka, a upravljačko kolo ne isključuje displej. Pomeranjem potenciometra za snimanje na maksimum, dobio sam na displeju vrednost 0 dB pri signalu od 400 Hz koji dek generiše za manuelno podešavanje osetljivosti, a što je savršeno jer se prema tome dek može podesiti i bez slušanja – neverovatno da ovo nije pomenuto u uputstvu.

Podešavanje ekvilizacije, pak, odvija se na nivou -20 dB. Kod dekova kod kojih se koristi displej u procesu manuelne kalibracije, osetljivost displeja se automatski podiže za 20 dB, pa tačka 0 dB na displeju prikazuje u realnosti -20 dB, te se podešavanje lako izvrši. Kod Hitachi-ja toga nema, te ostaje mogućnost štelovanja „na sluh“, ukoliko ne koristite eksterne merne uređaje.

Iznutra

Hitachi D-X10 je prilično natrpan raznim konektorima i provodnicima koji su bili razbacani jer je neko pokušavao da ga popravi. Ovo sam, na kraju grupisao kako bi sve izgledalo uredno… koliko se može. Večina elektronike je na glavnoj ploči i ploči displeja, pored ploče za kontrolu direct drive motora i još neke funkcije. Dek poseduje tri procesora: glavni (za mehaniku), ATRS procesor i procesor displeja. Ovo su, tačnije mikrokontroleri, jer imaju ugrađen softver. Pored toga, prisutno je i specijalizovano IC kolo koje je ATRS ekvilajzer, a i gomila drugih IC kola što za kontrolu transporta, što za automatsku i manuelnu kalibraciju, tako da je dek dosta složeniji nego što na prvi pogled, sa skinutim poklopcem, izgleda.

Odozdo, ima dosta naknadnih prepravki, u smislu da su elementi dodavani kao zakrpe nakon što je matična ploča projektovana i ušla u proizvodnju. Deluje neuredno, ali ipak radi. Ovo sam zaboravio da uslikam…

Ono što je meni bilo veoma interesantno jesu Dolby moduli. U to vreme Dolby C se implementirao na skuplje modele i zahtevao je velika specijalizovana IC kola sa tržišta. Kod troglavih dekova ona moraju biti dupla kako bi se osigurao monitoring snimka u realnom vremenu, tj. dek bi kompresovao snimak i istovremeno ga dekompresovao tokom reprodukcije. Kod Hitachi-ja D-X10 ovaj posao rade pomenuta dva modula koji su zasebno veličine manje od kutije za šibice. Na njima su zalemljena SMD integralna Dolby kola veličine kakvu nikada nikada nisam sreo u bilo kom deku iz osamdesetih godina, tek modeli iz 90-ih su imali nešto slično i to retko. Mogli bismo reći da je Hitachi u ovome bio desetak godina ispred konkurencije. Takođe, pomenuti moduli su me podsetili na elektroniku koja je bila specijalno razvijena za model D-5500.

Popravka

Uređaj mi je stigao neispravan, u smislu da se pri uključenju aktivirao displej i DD motor, ali transport nije odgovarao na komande. Nakon kratkog ispitivanja pomislio sam da mi je prodavac „uvalio“ dek sa procesorom koji je crkao, te sam ga ostavio u svom skladištu dekova nekih 5-6-7 godina, bez želje da ga radim.

Za to vreme mnogo toga se promenilo i naći dobar ili malo ređi kaset dek je postao naporan i skup sport, a ja sam rešio da polako raščistim svoju kolekciju. Iskreno, mislio sam da će D-X10 da završi na reciklaži, ali mi je bilo veoma žao jer se radi o prilično retkom uređaju zanimljive konstrukcije.

Prvo sam krenuo od bazične provere: većina dekova sa logičkim komandama poseduje mikroprekidač koji im govori da je kaseta postavljena u ležište. Bez toga, neće aktivirati mehanizam. Krenuo sam da ga tražim pregledom mehanizma, a zatim i po šemi, ali ga nisam našao.

Prešao sam na glavni CPU i proverom nekih napona video da se ništa ne slaže sa naponima navedenim u šemi. Pored toga, napon napajanja je iznostio 5.1 V umesto 10.1 V koliko je bilo specifikovano. Praćenjem signala došao sam do kola stabilizacije napona i ustanovio da je ulazni napon tranzistora za stabilizaciju dobar, ali da je referentni napon nizak, oko 5.6 V. Pomenuti je davala zener dioda. Skinuo sam je, kao i elektrolitski kondenzator koji je u paraleli, za slučaj da je on delimično u kratkom spoju i da obara napon zener diode. No, kondenzator je, nakon 40 godina, bio u vrlo dobrom stanju, ali sam ga ipak zamenio. Pri radu sam primetio da je neko lemio nožice zener diode. Kada sam je skinuo, nisam mogao da pročitam jasnu oznaku, ali sam je zamenio odgovarajućom zenericom od 11 V… i mehanizam je proradio, a ja sam imao napad ushićenja :).

Moja pretpostavka je da je ili fabrička zenerica procurela tokom vremena… ili je neko zamenio fabričku, ali je pretpostavio da procesor radi na 5 V, što je čest slučaj, umesto na 10.1 V, te sam procesor nije imao dovoljno visok napon da proradi.

Odradio sam osnovni servis mehanike: nisam je potpuno rasklapao jer je to ovde Sizifov posao, a i ona je radila kako treba. Zamenio sam remen i podmazao zamajce, očistio generalno trasport. Roleri su izgledali kao novi, kao da ovaj dek nikada nije radio ili ih je neko zamenio. No, kada sam vratio transport i malo se igrao dekom, zaključio sam da bi ipak trebalo zameniti rolere jer je guma već delimično očvrsnula. Ovaj postupak nije baš jednostavan, iz razloga što je prvo potrebno demontirati obe glave za brisanje, a što sam  učinio. Vraćanje glava podrazumeva podešavanje njihove visine, za šta je potrebno posedovati specijalni jednostavni alat.

A evo i par slika sa mojim vernim pomoćnikom:

Nakon skidanja nosača rolera, čekalo me je iznenađenje: iako na prvi pogled potpuno standardni, ovi roleri su specifični i ne mogu se tek tako zameniti drugima, a ni nema ih na tržištu kako bih ih nabavio. Jednostavno, trebao mi je klasičan roler, plus distancer pogođen u deo milimetra kako bi sve radilo kako treba.

Posle bezuspešne pretrage po Internetu, setio sam se da mogu iskoristiti neki stari roler iz svoje kolekcije, skinuti mu gumu i iskoristiti unutrašnju plastičnu osnovu koju bih obradio i sveo na odgovarajuću dimenziju. Dosta posla, ali je daleko jevtinije nego da tražim nekoga ko bi mi odštampao isto.

Zatim je došao na red problem sa snimanjem – dek nije dobro snimao, tačnije nije brisao traku. Ovo, najčešće, ukazuje na problem u oscilatornom kolu koje je zaduženo za generisanje struje za glavu za brisanje i struje biasa. Videvši mali narandžasti polipropilen u kolu, odmah sam posumnjao da je problem u njemu. Zamenio sam ga, ali i dalje se dešavalo isto. Pre toga sam pregledao šemu, jer mi je bilo čudno da dek generalno snima, ali ne briše traku. U jednom momentu je brisanje i proradilo, kasnije i nekoliko puta, pa se opet izgubilo. Sve ovo nekada može ukazati i na mehanički problem sa geometrijom glava, tako da nije baš lako pogoditi na prvu o čemu se radi.

Pregledom šeme ustanovio sam da dek ima retko rešenje – dva odvojena oscilatorska kola, jedno za bias a drugo za glave za snimanje, što je napredno i odlično rešenje. Zbog toga je on snimao signal, ali nije brisao traku – kvar je bio u samo jednom oscilatoru.

Ono što sam primetio, a posebno mi je bilo interesantno, je da bi dek proradio i brisao traku u jednom smeru, ali kada bih aktivirao isto u reverznom, dek bi ili krenuo da briše kako treba ili prestao da briše traku. Povratak na „normalni“ smer rada ne bi popravljao problem – brisanje od tada na dalje ne bi radilo ni u jednom smeru, do sledećeg srećnog trenutka.

Posumnjao sam na mikrorele koji se nalazi u ovom kolu – tako je mali da liči na blok kondenzator, dužine je manje od 10 mm i upola toliko širok. Uspeo sam da ga rastavim ali nisam želeo da ga popravljam, jer su u mnogim slučajevima takve popravke kratkog veka. Rele je svakako star 40 godina i počeo je da mehanički zaglavljuje.

Kako nisam uspeo da pronađem zamenski istih dimenzija, uzeo sam sličan, samo na 24 V umesto 12, jer je napon na kontaktima varirao između 17.5 i 20 V, zavisno od moda rada. Izmestio sam ga i zalepio za kućište jer na samoj ploči nije bilo mesta, a kablovima ga povezao sa pločom. Proradio je iz prve i problem sa brisanjem trake je rešen.

Pored svega, Hitachi D-X10 ima i bekap bateriju koja sa oko 3V napaja procesor za kalibraciju (ATRS) kako bi mu održala memoriju sa podešenim parametrima za svaki tip trake. Ova baterija je industrijska litijumska, nije punjiva… i skroz se ispraznila. Kako se radi o CR2032 bateriji, zamenio sam je identičnom „običnom“ jer industrijsku nisam našao, a nemam aparat za punktovanje da tačkasto zavarim kontakte. Pre toga ugradio kućište za ovakav tip baterije, te se sledeća zamena baterije svodi na trivijalnost.

Ono što nisam uspeo da popravim je Quick Reverse funkcija – mislim da je otkazala infracrvena svetleća dioda u senzoru trake, te dek neće okretati glavu kada naiđe na providni deo trake u kaseti, već kada stigne, nekoliko sekundi kasnije, do kraja. Zamena pomenute diode, eventualno i fototranzistora, iziskuje dosta rada, nalaženje delova i mogući rizik da nešto drugo krene pogrešnim putem. Zbog toga nisam ulazio u ovu popravku.

Sve u svemu, na dek sam potrošio nekih 30-35 časova rada, što nije malo.

Evo zamenjenih delova:

Zvuk

Hitachi D-X10 ima veoma mek karakter zvuka, sa dobrom dinamikom i detaljima visokih tonova. Ono što je njegova prednost je vrlo prijatna reprodukcija srednjeg tonskog opsega, gde ljudski glas zvuči naročito upečatljivo. Sam zvuk je pun i snažan, ali bas, iako odiše snagom, nije naročito detaljan kao na nekim drugim dekovima. Zvuk D-X10 je klasičan zvuk skupljih starijih dekova, koji u odnosu na novije imaju mekši i neprecizniji karakter, gde noviji uređaji zvuče čistije ali nekada i sterilnije. Sve pomenuto se odnosi na slušni test dobijen korišćenjem normal kaseta.

Prelaskom na hrom ili pseudohrom kasete dobija se pozitivna razlika u snimku u odnosu na normal trake, ne drastična, ali primetna: zvuk postaje nešto čistiji, precizniji i bolje definisan i detaljniji.

Reprodukcija tuđih snimaka je vrlo korektna i pružila mi je sate uživanja. Sve u svemu, Hitachi D-X10 zvučno ne razočarava, iako ne spada u najvišu kategoriju troglavih dekova. Mislim da je bolji od nekih modela konkurencije, na primer Pioneer-a CT-9R (koštao 300 DEM više) ili Aiwa-e AD-F770 (stajala 300 DEM manje).

Zaključak

Sve u svemu, čini mi se da je Hitachi napravio vrlo dobar balans kvaliteta zvuka i opcija: tu su autorevers i dosta mogućnosti koje doprinose konforu. Sa tehničke strane prisutan je snažni, pošteno napravljen transport sa sjajnim DD motorom, vrhunskim glavama i naprednim Dolby kolima, ali i dvostrukim oscilatorima, što je retkost u ovoj klasi cena. Ne treba zaboraviti ni lepu autokalibraciju, uz mogućnost korišćenja i manuelne.

Zvučno, ovo je dek koji opravdava svoju cenovnu kategoriju. Sa druge strane, uz dodatnih 200 DEM mogao se kupiti Nakamichi BX300, neugledan i sa daleko skromnijim opcijama u odnosu na Hitachi, ali zvučno bolji uređaj. No, Hitachi ne razočarava i može mnogo toga da pruži.

Na našem tržištu ovo je ekstremno redak dek. Ukoliko ga upoznat, nije previše komplikovan za održavanje, jer poseduje minimum potrošnih delova na koje treba obratiti pažnju, a kada se jednom naprave distanceri za rolere, onda standardni modeli odgovaraju.

Preporuka za kolekcionare ili ljubitelje dekova sa puno starih kaseta kojima treba pouzdan autoreverzni dek na kojem mogu praviti i kvalitetne snimke.

Comments are closed.