YAMAHA A-S1000: Sputana aždaja

U periodu dok sam radio recenzije za Hi-Files časopis, imao sam priliku da čujem tadašnje Yamahino čudo: integralno pojačalo A-S2000 i CD/SACD plejer CD-S2000, a nešto kasnije i NP-S2000 mrežni plejer. Pomenuti uređaji su predstavljali povratak japanske princeze na staru stazu i klasične, kvalitetne audio komponente, van obične komercijale. Od mejnstrim proizvođača Denon je u to vreme imao program kvalitetnih HiFi pojačavača i plejera, ali Yamaha se vratila u stilu sedamdesetih i zbog toga joj skidam kapu.

Sećam se koliko sam bio oduševljen izgledom i izradom uređaja… i kako su me pojačalo i mrežni plejer razočarali što zvukom (A-S2000), što ergonomijom (NP-S2000). Od kombinacije CD-S2000/A-S2000 bolela nas je glava posle 45 minuta slušanja: klinički čist, detaljan, hladan zvuk obe komponente, što zajedno, što nezavisno. Takve uređaje volim da zovem demonstratorima: nisu neutralni, nemaju punu koheziju zvuka, imaju prenaglašenu detaljnost ali nisu u stanju da prenesu emocije. Danas, kada bolje razmislim, liče mi na kinesku kopiju T+A pojačala. Za mene nisu ništa vredeli, totalni promašaj.

Nekoliko meseci kasnije izašla je nova serija: CD-S1000 plejer i A-S1000 pojačalo. Par godina sam urgirao da dobijem na testiranje pomenute komponente, ali nisam uspeo. Razlog zbog kojih sam ih želeo je jednostavan: pročitao sam da je tim za razvoj u Yamahi rešio da napravi seriju koja će biti toplijeg zvuka, što bi, po meni, uz zadržavanje većeg dela detaljnosti zvuka kod modela A-S2000 bio pun pogodak. Karakteristike serije 2000 i 1000 su na papiru ličile kao jaje jajetu, ali razlika u ceni je bila evidentna: pojačalo A-S1000 koštalo je oko 1.100-1.200 evra, dok je A-S2000 stajalo preko 1.700.

U međuvremenu sam pisao i recenziju Yamaha A-S700 pojačala. Iako sličnog dizajna (kao i cela serija pojačala i risivera) ono je, sa inženjerske strane bilo potpuno komercijalno dizajnirano. Solidno i ništa više, a za moj ukus lenjog, mutnog, neinspirativnog zvuka. Opet promašaj, jednom rečju. Britanski What HiFi ga je ocenio sa tri zvezdice, što je čak optimistično, ja mu ne bih dao više od dve.

Nisam onaj koji broji kilograme kada kupuje pojačala, ali ipak treba nešto znati: kod amplifikacije koja radi u AB klasi masa uređaja može ukazati na predimenzionisani transformator i hladnjake, kao i opštu konstrukciju kućišta otporniju na neželjene vibracije koje su veliki neprijatelj audio komponenti. S tim u vezi, pojačala A-S700 i A-S1000 imaju praktično istu snagu na osam oma: 90 vati, uz minorno manja izobličenja na strani A-S700 i znatno boljim damping faktorom (A-S700: 240 a A-S1000: 160). Odnos mase je, nasuprot tome, praktično jedan na prema dva za A-S1000: 22 kilograma prema 11.5 kod A-S700. Konstrukcija kućišta, ali i ostalih elemenata kod ova dva pojačala je neuporediva. A takođe i zvuk, ali o tome malo kasnije.

Krenimo od početka: opšti kvalitet izrade A-S1000 je odličan, skoro izuzetan. Debela (ali ne predebela) aluminijumska prednja ploča, poklopci i kućište deluju vrlo kvalitetno. Drvene obloge su diskretno uklopljene sa strane, sećam se da su na A-S2000 bile od pravog drveta (skidao sam ih da proverim), pa pretpostavljam da je tako i na A-S1000 (nisam stigao da proverim).

Prednji tasteri pružaju dobru taktilnu informaciju, ali mi se nije dopalo to što potenciometar za jačinu zvuka ima mali zazor po vertikali. Ovo uvek ukazuje da on nije bog zna kakvog kvaliteta i tu se, definitivno, štedelo. Skidao sam dugme da proverim – zaista je zazor na osovini. No, ipak je čvršći u odnosu na, recimo Onkyo A-9555 pojačalo. Sreća je da on uopšte ne utiče na kvalitet zvuka… o tome par redova niže.

Takođe su metalne i tonske kontrole kontrola balansa.

Interkonekti sa zadnje strane su kvalitetni koliko mogu biti u toj klasi cene, dok su zvučnički veoma dobri. Svi su  pozlaćeni, dok su oni za CD i gramofon još kvalitetnije izrade od ostalih – na novoj A-S1100 svi konektori su takvog kvaliteta, a dodati su i VU/pik metri kako bi prednja ploča bila estetski privlačnija – što je čista šminka ali pali kod ciljne grupe kupaca.

Pri uključenju se aktivira više releja unutar pojačala, a oni veselo pevaju i pri promeni aktivnog ulaza i drugih funkcija i otkrivaju da se radi o modernijem pojačalu nego što deluje na prvi pogled.

Treba reći kako neke možda odbija jednostavni izgled pojačala Yamaha A-S1000. Međutim, ono što nije baš uočljivo jeste stepen integracije moderne elektronike i klasičnog izgleda kod ovog uređaja. Kao glavni primer može se navesti komunikacija prednje ploče. Naime, iako komande deluju potpuno klasično, one su sve sem toga. Selektor ulaza je, u stvari, enkoder, koji daje komandu centralnom mikroprocesoru u cilju promene ulaza. Pomenuti nesrećni potenciometar za jačinu zvuka je mono tipa od 10 kilo oma, koji takođe govori (preko jednog kola) mikroprocesoru kako da upravlja elektronskim kolima za jačinu zvuka. Ona se nalaze na vertikalnoj ploči iznad selektora ulaza, u zadnjem delu pojačala, te putanja signala ne šeta nepotrebno do prednje ploče i nazad. Proizvođač je Toshiba, model kola je TC94A81 UG. Interesantno je da tih kola ima tri komada, a svako je dvokanalno. Yamaha je primenila sistem u kojem svaki kanal ima tri kola za pojačanje – faktiči jedno i po stereo IC kolo radi po kanalu. Kada se potenciometri tonskih kontrola nađu na sredini, rele isključi deo kola sa pasivnim elementima zaduženim za ton. Tada tri kola vrše paralelno kontrolu jačine a Yamaha tvrdi da to podiže odnos signal/šum, a smanjuje izobličenja. Tajna je u sabiranju signala i sabiranju šuma, koji se ne sabiraju na isti način. Idemo dalje: kada se uključe tonske kontrole, dve od tri linije kojima se kreće zvuk postaju zadužene za regulaciju tona – basa i visokih tonova. Treće kolo i dalje ostaje u „ravnom“ režimu.

I… nije to sve: A-S1000 koristi nežno Audio Mute dugme za sniženje jačine zvuka od dvadesetak decibela. Ono je takođe elektronsko, to je faktički taster koji se po pritisku vraća u osnovni položaj a jačina zvuka se postepeno menja preko motorizovanog potenciometra za glasnoću. U praksi divno izgleda. I ovo je, naravno, mikroprocesorski kontrolisano.

Da dodam da uključenje slušalica, koje poseduju posebno kolo za pojačanje, automatski deaktivira izlaz za zvučnike, opet preko mikroprocesora.

Faktički, A-S1000 nije ništa manje napredna u smislu kontrolne elektronike i savremenih audio kola u odnosu na moderna pojačala sa displejima i soft touch kontrolama. Ovo pojačalo samo izgleda retro, ali je daleko od toga.

Sledeća specifičnost A-S1000 je da koristi balansirani izlaz, dok je pretpojačalo single end. Interesantna je kombinacija, priznajem, i veoma retka, a balansirani izlaz se još ređe sreće u ovoj cenovnoj kategoriji. Noviji model – A-S2100 koristi MOSFET izlaze (za razliku od „bipolarnih“ A-S1000 i A-S2000), kao i drugi model IC kola elektronske kontrole jačine zvuka, bolje operacione pojačavače itd., te pretpostavljam da su ove komponente unapređene i na A-S1100 imajući u vidu sličnost prethodne generacije pojačala.

Sekcija napajanja ponovo potpuno prevazilazi rang  cene kojem je A-S1000 pripadala: veeeeliki trafo i četiri elektrolita od po 18.000 mikrofarada, čine osnovnu banku energije za izlaznu sekciju. To je ukupno 72.000 mikrofarada, a samo da napomenem da moje bivše pojačalo T+A PA1530R, top model višestruko skuplje cene, ima 80.000 mikrofarada na 170 vati sinusa po kanalu. Naravno, nisu mikrofaradi ono što čini zvuk, ali rezerva energije uvek dobro dođe a ovakvi kondenzatori su skupi u kategoriji gde se mnogo polaže na izgled i treba imati računicu da se uklopi korisnost upotrebe, snaga i kvalitet zvuka.

Yamaha navodi da, pored toga, u pojačalu funkcioniše čak 12 shunt regulatora, praktično za sve sekcije.

Posebna prednost, bar za mene, jeste ugrađena fono MM/MC opcija. Najčešće se u ovoj kategoriji ugrađuju jednostavni, jevtini operacioni pojačavači u najčešće klasičnim konfiguracijama, a i zvučni rezultati su takvi. Yamaha A-S1000 poseduje odvojena MM i MC pretpojačala u diskretnoj konfiguraciji, što je dovoljno za respekt.

Nažalost, prvog dana kada sam oglasio Yamahu ona je bila prodata, te nisam stigao da je otvorim i slikam iznutra.

Zvučni test:

Kao zvučnike sam koristio svoje standardne Elac FS210 Anniversary, koji bi trebalo da su sposobni da uhvate praktično svaku prednost i manu A-S1000. Izvor je bio Lyngdorf CD1, a tu je bio i Naim ND5XS kao i UnitiQute 2B. Dakle oba izvora i zvučnici su u klasi daleko višoj od same Yamahe.

Prvo što sam uočio je istina: A-S1000 zaista zvuči mekše od A-S2000 od koje me je uporno bolela glava. Ima određeni nivo „duše“ kako audiofili često vole da kažu i taj osećaj snažnog basa kao kod starih snažnih pojačala. Pri normalnim i glasnijim nivoima slušanja Yamaha deluje kao da ima beskonačno snage u basu i da se igra. Takođe je divna i jednostavna u upotrebi. Doza topline je kod nje veoma umerena i Yamaha A-S1000, tonski vrlo korektna, pruža uz to jedan dobar osećaj ritma koji prožima muziku dok je ona pušta. Moram se ograničiti i reći da se ovo dešava koristeći linijski ulaz.

Dinamika je potpuno u klasi više srednje ili visoke kategorije uređaja, a detalji su vrlo dobri, ne vrhunski ali odlični za ovu kategoriju uređaja, posebno na visokim tonovima. Što se samih detalja tiče, Yamaha prikazuje ono što može i ne iritira imitacijom onoga što ne može. To joj je veliki plus.

Sve u svemu, za 1.100-1.200 evra koliko je koštala, Yamaha puno toga pruža. Deluje kao stari uređaj u novom ruhu. Ono što mi se, lično, posebno sviđa jeste da je proizvedena u Maleziji. Nikada nisam sreo nijedan Yamaha uređaj, od PianoCraft linija do pojačala i CD plejera koji je bio loše sklopljen ili koristio očajne kineske komponente. Ne biste verovali koliko se to dešava kod drugih.

Međutim, nekada poželim da sam se bavio nekom drugom vrstom hobija… Yamaha A-S1000 deluje tako impozantno, tako dubokog kućišta, tako velikog transformatora i filterskih kondenzatora, divnih metalnih komandi… ma jednostavno deluje fenomenalno. Ali, za moje uho njen zvuk ima nekoliko mana uz koje nikako nisam mogao da živim. Zato ću da krenem od početka.

Iako ima solidnih 90 vati na 8 oma i sjajnih 160 na 4 oma, Yamaha nije bila u stanju da kontroliše Elac FS210A zvučnike. Pored toga, njen damping faktor je solidnih ali ne impozantnih 160, dok nova A-S1100 već ima 250.

U praksi se dešavalo da pri glasnom slušanju pojačalo ne može da umiri isuviše zaigranu membranu basa na zvučnicima i pojačavanjem nivoa to je bivalo sve gore, dok ne bi došlo do nagle pojave distorzije (već oko položaja 12h na potenciometru što ukazuje na preteranu osetljivost A-S1000 u odnosu na savremene izvore zvuka) koja bi potpuno slomila zvučnu sliku. Čisto da kažem kako ima mnogo pojačala kod kojih se ovo ne dešava.

Pomenuto je posledica zvučnog pečata A-S1000: prilično neutralna na visokim i srednjim tonovima, A-S1000 ima specifično ponašanje kada je bas u pitanju. Naime, retko se sreće nešto ovako: bas je naglašen više nego ostatak tonskog opsega, ali samo u jednom svom segmentu – gornjem delu niskog basa. Ispod njega, sve brzo pada u vodu i A-S1000 nema snagu da reprodukuje kratki udarac palicom u bubanj, nema telo ni volumen već je taj bas više informativne prirode. Odvratno, rekao bih. Jevtini uređaji nekada imaju tendenciju da podižu mid bas (kao kada smo se davno igrali sa ekvilajzerima ugrađenim u vokmene i radiokasetofone) ali ovo je drugačije: naglašeni bas kod Yamahe A-S1000 je niži na lestvici.

Zbog čega se ovo dešava, ne znam i konzistentno je na svim linijskim ulazima.

Sledeća stvar je zvučna slika: ona skoro da nije trodimenzionalna, pozornica je vrlo skučena po dubini a u odnosu na neka vrhunska pojačala pevač deluje kao da peva iz bureta. Nije ovo kritično, ali mali Naim UnitiQute 2B kojeg sam takođe imao na testu je to odradio osetno bolje (kao i bas, da napomenem), što nisam očekivao – to je (doduše skupi) all-in-one uređaj od tridesetak vati snage.

Dakle, nešto agresivniji glas i isturenija scena bi više značili Yamahi.

Da napomenem da sam A-S1000 probao da koristim i kao snagaša, proveravajući teoriju da je za ovakav zvuk kriv preamp uređaja. Međutim, pojačalo snage je to koje pruža ovakvu pojavu, pre svega donekle mračan zvuk, koji sam po sebi nije mana.

Sledeća stvar na listi je pojačalo za slušalice: napravljeno pomoću posebnog operacionog pojačavača (u A-S2000 je opet i tu diskretno rešenje) zvučalo je sasvim osrednje, ispod očekivanog, toliko da preko slušalica (Senn 580 i AKG K550) nisam mogao da pošteno poredim zvuk dekova – znao sam da mogu osetno bolje da zvuče ali nisam to mogao da čujem putem Yamahe.

I, poslednja ali veoma bitna stvar: preamp za gramofon je, opet, specifičnog zvuka. Jako me je podsetio na Little Bear T8, kineski pošteno napravljen RIAA preamp cene oko 50 evra. Probao sam Yamahu pomoću Technics-a SL1210 Mk2 i Audio Technica AT100E MM zvučnice kao i MC proizvoda iz više klase – Benz Micro MC Gold. Rezultat je bio konzistentan: Yamaha je zasijala na srednjim tonovima i glasu, visoki su postali donekle naglašeni ali je ipak sve bilo savršeno čistog zvuka. Međutim, basa kao da nije bilo, tvrd i neupečatljiv, što me je dovelo do brzog zamora. Između ostalog „Money for Nothing“ nije imala delić šmeka koji treba da ima.

Mada se možda može preraditi da funkcioniše sa pomenutim zvučnicama, za mene je u fabričkom stanju neprimenljiva.

Šta reći na kraju?

Fenomenalno napravljeno pojačalo sa dečijim bolestima koje su za mene prilično gadne. Očekivao sam više. A možda sam očekivao i previše, ipak je njena cena bila prilično niska u HiFi vodama. Gledajući kako je napravljena, čovek prosto očekuje Accuphase a ne Yamahu.

Polovna? Za 500 evra za koliko sam je prodao teško je naći bolje pojačalo uzimajući u obzir zvuk, izradu i sjajne opcije. Jedina zamerka je zvuk, koji bi po mom mišljenju mogao biti bolji, najpre utegnutiji i veće ekstenzije u basu.

Uparivanjem, Yamaha će pružiti sve što zna: dajte joj regalske zvučnike koji imaju pošten bas ali koji ne idu mnogo duboko, dobar visokotonac za njene detalje i stavite svetliji izvor dobrog basa i verovatno ćete dobiti jednu solidnu kombinaciju koja će zvučati veće nego što jeste.

 

Comments are closed.