SONY TA-A1ES: Ponovo ESPRIT

Pojačalo TA-A1ES je… jedna lepa, spolja jednostavna komponenta. Po opštem dizajnu podseća me na Krell KAV-400xi: jedan red okruglih tastera savršene veličine, sa belim ivičnim osvetljenjem.

Desno od njih je displej koji pokazuje jačinu zvuka u decibelima, može se isključiti i plave je boje, odmah pored velikog, baš velikog dobro dampiranog dugmeta za izbor jačine, koje pod prstima pruža osećaj kao neki stara stara, dobro napravljena pojačala.

TA-A1 poseduje i izlaz za slušalice. On nije automatski, tj ne isključuje zvučnike ubacivanjem slušalica, niti slušalice rade dok su zvučnici aktivni. Izbor se vrši malim preklopnikom sa leve strane i o tome ću kasnije.

Zadnja strana je interesantna: kvalitetni RCA konektori služe za četiri linijska ulaza, a par XLR priključaka za balansirani ulaz. Odmah da kažem da Sony nije balansirano pojačalo te da se balansirana veza svodi, doduše ne odmah, na single end.

Ono što odmah upada u oči su ogromni, ali zaista ogromni priključci za zvučnike. Iako sam ih jasno video na slikama iz kataloga, u prirodi deluju još impozantnij. Možete povezati viljuške ili golu žicu, ali ne i bananice (ne na prirodni način, mada se i one mogu uglaviti, probao sam). Interesantno je da, kada prstom malo jače okrenete glavu (maticu) priključka, ona nastavi da se vrti sama od sebe, zahvaljujući vrlo preciznoj izradi navoja. Nekako, zvučnički izlazi mi pre stoje uz nekog Krell-a od 500 W sinusne snage po kanalu nego uz TA-A1ES, ali to je samo još jedan dodatni plus za Sony.

Strujni kabl koristi klasičan IEC priključak što omogućava korišćenje kvalitetnog mrežnog kabla, no treba paziti da pojačalo nije uzemljeno. Tu, na zadnjoj strani su još dva preklopnika: jedan za impedansu zvučnika (4 ili 8 oma) a drugi za automatski stand by u slučaju da je ulazni signal dovoljno nizak. Ovo „dovoljno nizak“ ne znači da ga nema, jer Sony hoće da se isključi i ukoliko je nivo izlaza izvora dovoljno mali, u sred neke baš tihe muzike, ali podešavanja osetljivosti nema. Poslednja stvar je dvopolni troipomilimetarski ulaz za žičnu komunikaciju sa Sony HAP-Z1ES serverom.

Daljinski upravljač je dizajn sam za sebe, oblika napolitanke kvadratnog poprečnog preseka i presvučen metalom po površini. Deluje elegantno i pokriva osnovne funkcije TA-A1ES, što je sasvim dovoljno.

Pogled u kutiju

Iznutra, Sony TA-A1ES deluje prilično impozantno: sa 13 cm visine nije to bogzna kolika sprava, dubina od 42 cm je poprilična, ali masa od 18 kilograma ukazuje na  solidnu izradu kućišta i veliki trafo i hladnjake, za jedno pojačalo deklarisano sa 2×80 W sinusne snage na osam oma.

Međutim i ranije je Sony pravio ovako fina pojačala, izdeljena maltene školski na sekcije, samo su bila malo deblja. Ali TA-A1ES se razlikuje od njih, videćemo kako.

Najveći deo unutrašnjosti, svakako, zauzimaju izlazne sekcije sa pratećim hladnjacima.

Iza fasade  TA-A1ES vidi se trud koji se nije završio na aluminijumskim pločama i asketskom dizajnu spolja. Dva izlazna monobloka postavljena su na velike hladnjake, simetrično sa svake strane uređaja, drugačije nego što je Sony radio godinama na ES seriji. Odmah do izlazne sekcije, nalazi se drajverska sekcija koja radi u A klasi. Iako Sony ne daje tačne podatke, rekao bih da je i izlazna sekcija natrimovana da dovoljno radi u A klasi za potrebe svakodnevnog slušanja.

Središnji gornji deo obuhvata brojne regulatore napona (izbrojao sam ih čak 15 na shemi pojačala), a regulacija ide čak i do drajverske sekcije pojačala. Samo izlazni stepen nije regulisan.

Ispod ploče sa regulatorima je ulazna sekcija TA-A1ES.

U centralnom delu, bliže prednjoj ploči, nalaze se torusni transformator kao i banke filterskih elektrolita izlazne sekcije, 4×12.000 mikrofarada. Sve navedene sekcije su odvojene od prednje ploče metalnom pregradom. Prednja ploča na sebi sadrži kontrolnu sekciju i sekciju pojačala za slušalice koje je iznenađujuće veliko i napravljeno je potpuno diskretno te, u stvari, predstavlja pojačalo u malom, sa odvojenom diskretnom sekcijom za napajanje, na drugoj ploči. Nisam ga slikao jer bi to zahtevalo ozbiljnije rastavljanje uređaja.

Sa električne strane, Sony je primenio više trikova kako bi napravio kvalitetnu spravu – doduše, prošlo je puno godina od poslednjeg ES stereo pojačala, pa je i bio red da se napreduje. Evo, ukratko:

  • Ulazna sekcija je diskretna, sa J-FET CPH6904 tranzistorima u diferencijalnom spoju, ali jednom kućištu, što je bolje sa stanovišta uparivanja i montaže. Potom sledi diskretna sekcija ulaznog dela.
  • Balansirani ulaz se ne svodi odmah na single end pomoću jevtinih operacionih pojačavača, kako se to najčešće radi, a tako je i Sony ranije radio. Umesto toga, tu je bafer (doduše obični NJM4565), zatim J-FET diferencijalno pojačalo , a zatim još jedan diskretni stepen i potom svođenje na single end.
  • Elektronska kontrola jačine je izvedena putem MUSES72320 kola, po rečima samog proizvođača (JRC/NJR) namenjenog high end uređajima.
  • Drajverska sekcija radi u A klasi (ništa naročito), ali napaja se stabilizovanim izvorima od čak +/- 55V.
  • Kao izlazni par koriste se par bipolarnih darlingtona 2SB1647/2SD2560. Dakle, samo jedan par po kanalu. Sony ovo opravdava jednostavnijom konstrukcijom u cilju očuvanja kvaliteta zvuka, uz izostavljanje emiterskog otpornika i zavojnice/kondenzatora.
  • Sony TA-A1ES koristi tzv. Smart BIAS funkciju, gde se bias izlazne sekcije podešava zavisno od podešene jačine zvuka, postavljajući tranzistore uvek u linearni opseg rada uz što manje emitovanja toplote… iako sam primetio da se TA-A1ES prilično greje. Bias se podešava optokaplerima, uz korišćenje mikrokontrolera. Slično rešenje je primenjeno i u sekciji pojačala za slušalice. Podešavanje pojačala prema impedansi zvučnika (preklopnik na zadnoj ploči) takođe vodi do mikrokontrolera, ali proizvođač ne daje informacije šta se zatim dešava sa izlaznom sekcijom.

 

TA-A1ES u praksi

Sony 1ES fascinira kvalitetom izrade, kao iz najboljih dana ove firme. Veliko dugme potenciometra za glasnoću nije samo velikog prečnika, ono je zaista od punog metala i nema nikakvog zazora na osovini, za razliku od, recimo, Yamaha-e A-S1000 koje koje se jasno klimalo kod primerka kojeg sam imao kod sebe, a usled jevtinog potenciometra. Dampiranje dugmeta je urađeno vrlo snažno, toliko da ponekada može i zasmetati koliko otpora, pri okretanju, pruža.

 

U stvari, Sony ne koristi potenciometar, već enkoder, te je njega lakše konstruisati da bude tačno izrađen, za razliku od komercijalnih potenciometara. Pored je mali prozor za prikaz izabrane jačine u decibelima. Ovde je primenjen jednostavni, efikasni štos: kada polako okrećete dugme, zvuk se polako menja u koracima od po 0.5 dB. Ako primenite jaču silu i brže okrećete dugme, pojačalo veoma brzo „shvati“ šta želite i krene da menja jačinu zvuka u većim koracima, tako da nije potrebno beskonačno vrteti kako biste došli od –20 dB do, recimo, -70 dB.

Ostale komande su jednostavne, praktične i podjednako kvalitetno urađene, a posebno je zanimljiv preklopnik impedanse slušalica – ovo nikada nisam video na integralnom pojačalu, a slabo mogu da se setim i klasičnih linijskih preampa koji imaju pomenuto.

No, ukoliko praktikujete da slušate muziku i preko slušalica i zvučnika, može se desiti da se malo umorite: uključenje slušalica u predviđeni priključak ne isključuje zvučnike već se to mora isključivo odraditi pomoću preklopnika impedanse. U slučaju da su vaše slušalice visoke impedanse, moraćete kliknuti tri puta dugme dok ne dođe u željeni položaj. I još tri puta da ponovo pustite zvuk na zvučnike. I tako svaki put. Grozno. Dobra stvar u svemu je što ovaj preklopnik nije u putanji signala i neće ga degradirati vremenom kako se bude trošio i zaprljao.

Da napomenem još kako Sony TA-A1ES ima dosta releja u sebi i oni veselo klikću i u nekim slučajevima treba da budete malo strpljiviji dok ono ne uđe u radni režim.

 

Zvuk Sony TA-A1ES

Sa japanskim pojačalima, posebno starije generacije, nikada niste znali kakav će zvuk imati – od odličnog do jadnog. Nekada su pojačala toliko tvdo svirala da mi je bilo muka slušati ih: primer su Sony TA-F808ES, top model, kao i modeli ispod: F707ES i 770ES. Na kraju sam zaključio da su možda pravljeni za reprodukciju japanske muzike, a ne evropske. Kao potvrda moje teze govori i to da je Sony kasnije (TA-FA x ES serija) tjunirao zvuk u saradnji sa britanskim odeljenjem kompanije, pokušavajući da priđe bliže ukusu evropskog kupca. Sećam se prijatnog iznenađenja u vidu TA-FA5ES i njegovog mekog, snažnog basa i reprodukcije na strani toplog.

No, posmatrajući zvuk pomenutih pojačala i TA-A1ES, moram reći da novo pojačalo predstavlja kvantni skok u kvalitetu u odnosu na prethodno navedena. Razlika je, jednom rečju, sveobuhvatna i napredak je osetan u svakom segmentu.

Pri reprodukciji muzike sa svog pripadajućeg servera (HAP-Z1ES) Sony TA-A1ES pokazuje odlične karakteristike: visok nivo dinamike kao i sjajnu prostornost u svojoj kategoriji cene. Mikrodetalji su odlični i veoma, veoma jasni, sa dobrim decay-jem. No, najbitnija je homogenost zvučne prezentacije: sve je uklopljeno baš kako treba i ni jedan opseg ne iskače. Povrh toga, instrumenti su jasno ocrtani, kao i muzičari u prostoru, a i fini treptaji vazduha oko njih. Međutim, naprotiv, TA-A1ES nije superanalitnička bezdušna sprava, već je na blagoj, sasvim blagoj strani tople reprodukcije, toliko da možemo reći i da je neutralno. Ta harmonija koja se oseća tokom rada pojačala je i danas prilično retka u HiFi-ju i ukazuje na veliki trud uložen u tjuniranje zvuka. Stoga, TA-A1ES ne umara ni pri dugim sesijama slušanja. Sa druge strane, ono potpuno zadovoljava dinamičke zahteve audiofilskih snimaka, sa osobinom da odlično prati smene tihih i glasnih pasaža. Jednostavno rečeno, nije uštogljeno i zauzdano.

U odnosu na moje prethodno pojačalo, izuzeno T+A PA1530R, Sony TA-A1ES nema toliku dozu divlje snage pri izuzetno glasnom slušanju, jer PA1530R tera zvučnike normalne ili veće vataže do krajnjih granica nikada ne gubeći kontrolu nad njima. Sa druge strane, u odnosu na donekle veštački analitičnog i ponekad neprirodnog Nemca, TA-A1ES prednjači u potpunoj prirodnosti i boji kako ljudskog glasa, tako i instrumenata.

U odnosu na, recimo, vrlo dobrog Arcam-a FMJ A32, slične snage i cenovne kategorije, Sony sa lakoćom odnosi pobedu većom dinamikom i opštim doživljajem zvučne harmonije, sa boljim detaljima u svakom smislu.

Prelazak na Naim ND5XS kao izvor doneo je iznenađenje: smanjenje scene u odnosu na reprodukciju koristeći HAP-Z1ES i određena manja količina mikrodetalja su odmah primetni. Sony-jev muzički server je, jednostavno, ovde bolji.

Međutim, bas je na Naim-ovoj strani: nešto je puniji i  snažniji te jače ispunjava prostoriju, a Naim  forsira toplinu u svakoj noti. Sony pojačalo sa njim otkriva svoje dodatne kvalitete ukazujući da zaslužuje zaista kvalitetni izvor.

Pojačalo za slušalice je odlično: verno prenosi zvučne informacije i veoma čisto zvuči, a izlazi na kraj sa raznim modelima bez problema: probao sam svašta, od starih Sennheiser 580S, preko AKG K550 i Sennheiser HD700 do Sennheiser Momentum In Ear i AKG IP2. Sve su svirale odlično, u skladu sa svojim mogućnostima. Mislim da se ugradnja potpuno odvojene sekcije pojačala za slušalice itekako isplatila, jer računajte da solidno eksterno košta nekoliko stotina evra a tu su još i pitanja kablova i slobodnih izlaza na izvoru.

Što se snage tiče, ima je sasvim dovoljno za normalno i glasno slušanje. Međutim, u poređenju sa nekim kvalitetnim audiofilskim pojačalom snage 150-200 vati i dobrim damping faktorom, Sony gubi na visokim nivoima glasnoće. Pustite decibele i odnos prema vatima, T+A PA1530R ili, recimo, stari Kenwood Basic M2 pokazaće vam kako se drži kontrola zvučnika kada su oni na maksimumu snage.

Sony ne može tako: svojih 80 vati na osam oma on pametno koristi i nema degradacije zvuka pri glasnijem i glasnom slušanju. No, na netu sam pročitao jednu recenziju koja kaže da TA-A1ES povećava nivo reprodukcije do svog maksimalnog nivoa i onda jednostavno… prestane da ide dalje. Odmah da kažem da navedeno nije tačno. TA-A1ES ide dokle može, a to je kod mene u sistemu do nekih desetak decibela pre maksimalne jačine na potenciometru. Zatim nastaje totalni slom zvučne slike i zvuk postaje nalik kreštanju promukle životinje. Naravno, ukoliko je izlazni napon izvora niži, pomenuta pojava se neće manifestovati ili će se pokazati delimično, a to zavisi i da li su priključeni zvučnici gladni snage.

Ovo se, naravno, dalo lako programski rešiti adaptibilnom kontrolom jačine zvuka ili podešavanjem osetljivosti ulaza, ali Sony to nije uradio. No, ipak, za normalne i glasne nivoe glasnoće, TA-A1ES ima odličnu kontrolu zvučnika i samog basa.

Šta reći na kraju

Sony TA-A1ES je fenomenalno pojačalo, daleko bolje nego što sam očekivao. Ubedljivo je ispred svojih savremenika: Yamaha modela A-S2000 i 1000, zatim starijeg, nekada vodećeg T+A modela PA1530R kao i Arcama FMJ A32, koji su svi redom dobri ili odlični uređaji. No, na mojim Elac zvučnicima Sony ih je, ipak, nadsvirao.

Oprema:

Sony HAP-Z1ES

Naim ND5XS

Technics SL-1210 Mk2/Benz Micro MC Gold/AVM Phono

Elac FS210 Anniversary

WAY, FTA, Oehlbach cables

Prednosti:

  • Izuzetan kvalitet izrade.
  • Dobro elaborirano pojačalo.
  • Odlično pojačalo za slušalice.
  • Izuzetno muzikalan, detaljni i ritmični zvuk, pogodan za duge sesije slušanja.

Mane:

  • Osetljivost autoisključenja bi trebalo da je bolja.

Prilika za budućnost:

  • Voleo bih da je Sony duplo snažniji, ali to je moja lična želja.
  • Fono sekcija kvaliteta sekcije slušalica bi bila pun pogodak.

Comments are closed.