TEST DEKOVA: Skromniji ali dobri

Piše: Zoran Karapandžić

Do sada sam najčešće govorio o vrhunskim modelima dekova koji su, ruku na srce, sprave od kojih mnogim ljubiteljima zastane dah. Međutim, treba imati u vidu kako postoje brojni zaljubljenici u kaset dekove koji ne žele ili ne mogu sebi da priušte vrhunski model. Sa druge strane, sada se za mali novac mogu nabaviti prilično dobri primerci ove vrste.

Jednog dana mi je palo na pamet da napravim uporedni test ovih uređaja, a da nijedan od njih ne bude egzotičan model. Tri testirana uređaja su:

– Nakamichi CR1

– Denon DRS810

– Pioneer CTS620

Kako bih povukao analogiju sa testom „velikih kasetaša“, stavio sam ih pored starog DAT-a, Grundig-a FineArts DAT-9000 uređaja iz 1988. godine.

U planu je bio i interesantni Grundig CF7500, ali je otkazao tokom servisa – gumiplastican zupcanik se izlomio od starosti i CF7500 je ostao da ceka neke bolje dane…  Potom sam postavio i Alpine AL65 ali se ona isključivala sama od sebe pa je otpala sa testa.

Svi ovi dekovi su napravljeni u periodu od deset godina, negde od sredine osamdesetih do prvih godina devedesetih prošlog veka. Svi, takođe, spadaju u katalošku cenovnu granicu između 700 i 900 nemačkih maraka, što je otprilike neka viša kategorija. Najjevtiniji je bio Pioneer CTS620 sa cenom od oko 750 DEM, koji je i najmlađi, a slede ga Denon i Nakamichi koji su koštali oko 900 DEM.

Postavlja se pitanje zbog čega nisam odabrao neke druge kaset dekove? Odgovor je jednostavan: pomenuti su mi bili pri ruci.

Evo kratkog opisa svakog od njih ponaosob:

Nakamichi CR1E (proizvodio se od 1988. do 1990. godine, cena oko 900 DEM)

Bazični dek legendarne CR serije, ovaj komad je ipak pravljen u Japanu iako postoje priče kako su se oni pravili na Tajvanu. Od tri testirana deka jedini je dvoglavi i naizgled najskromniji. Ništa od naprednih funkcija nema, displej je napravljen pomoću LE dioda, a čak je i brojač mehaničkog tipa. Raspored komandi je logičan, jednostavan i one se lako koriste. Takođe, nikakva kalibracija nije moguća od strane korisnika a čak je i izbor tipa trake rešen manuelno – u stilu Nakamichi-ja.

Mehanika koja se koristi je najskromnija verzija vrlo dobre i prilično tihe tromotorne tipa Sankyo, poznate iz mnogih boljih dekova. Pogon je remenski a zamajaca nema dva, već samo jedan. Vešanje glava je takođe rešeno klasično, kao kod većine konkurentskih dvoglavih dekova, bez egzotičnog Nakamichi sistema zupčanika.

Unutrašnjost ovog deka je uredna, sa umereno složenim ožičenjem. Oduševljava kako je proizvođač brinuo i ugradio trimere za podešavanje biasa i nivoa snimka za sve tri vrste traka (normal, hromdioksid i metal), za svaki kanal posebno, te se uz malo truda ovaj dek može fino podesiti prema određenom tipu kasete.

Na gornjoj slici se vidi grupa od šest trimera: svaki je zadužen za podešavanje osetljivosti određene vrste trake za određeni kanal.

Donja slika prikazuje slično, ali u vezi bias-a. Ovo je izuzetna osobina Nakamichi dekova.

Denon DRS810 (proizvodio se od 1991. do 1992. godine, mada postoje podaci da je bio u prodaji i 1994., cena oko 900 DEM)

DRS810 je bio top model u ponudi proizvođača koji je imao nekoliko dobrih modela, od kojih su kod nas najpoznatiji DRM800 i DRM44. Za razliku od njih, DRS810 uvodi neke novine kao što su horizontalni nosač kasete, slično kao kod CD plejera. Njega je, na prvi pogled, teško razlikovati od ovakvih uređaja. Kvalitet izrade je solidan, bolji od odvratno jevtino napravljenog kućišta kod DRM800, a opcije su praktično iste. Displej je fluorescentnog tipa, sa prilično sitnim markerima i osnovnim komandama pored, dok su dodatne skrivene ispod elegantnih vrata. Postoji pretraživanje pesama napred i nazad, za po jednu numeru, Rec Return opcija za otkazivanje snimanja itd.

Posebna osobina Denon-a je pomenuti nosač kasete i stabilizator koji se u vidu ploče spusti na kasetu kada ona uđe u kasetofon. Proizvođač navodi da su oba elementa napravljena od kompozitnih materijala na bazi keramike, što daje veliku čvrstinu i otpornost na vibracije. Pored toga, Denon tvrdi da horizontalni položaj mehanizma smanjuje izobličenja usled optimalnog položaja zamajaca u prostoru.

Brojač radi u pseudorealnom vremenu i može prikazati preostalo vreme do kraja kasete, što je veoma praktično. Od mogućnosti kalibracije DRS810 pruža podešavanje biasa „na uho“. Ono što je krajnje budalasto je da proizvođač nije predvideo otvor za pristup mehanizmu u smislu čišćenja glava, kapstana i rolera. Ako to želite uraditi, morate koristiti ili specijalnu kasetu na koju se nanese tečnost za čišćenje (danas ju je teško naći u prodaji) ili skinuti poklopac i otvoriti nosač kasete. Isto se odnosi i na demagnetizaciju – samo kaseta dolazi u obzir, ili otvaranje deka. Stvarno ne znam na šta su mislili??? Za razliku od njih, Harman Kardon je na modelima TD420, 450 i 470 lepo napravio poklopac iznad glava mehanizma. Zar je Denonu to bilo toliko teško???

Mehanika ima čak četiri motora, od kojih jedan služi otvaranju nosača kasete, drugi je servo za potrebe operacija mehanizma, treći premotava dok je četvrti namenjen pokretanju zamajaca kojih ima dva i rade u zatvorenoj petlji.

Na donjoj slici se vidi elektronika koja nije toliko pedantna kao kod Pioneer-a CTS-620, ali je sasvim solidno organizovana. Sa leve strane se vidi mehanizam sa kompozitnim stabilizatorom kasete koji se spušta na nju.

Sam mehanizam nije loš, tih je i sa dosta masivnim zamajcima ali mi se Sankyo i Pioneer čine robustnijim, mada ni ovaj na DRS810 nije za potcenjivanje i koriste ga neki dekovi više kategorije, između ostalih i već pomenuti Harman Kardon TD470.

Primetno je korišćenje zupčanika umesto idlera, isto rešenje koristi i Nakamichi CR1E, dok Pioneer i dalje forsira idler, koji ima određenih prednosti, ali i mana.

Malo detaljniji pogled na donjoj slici otkriva glavu koja se nalazi na livenoj aluminijumskoj podlozi, kao i kod većine boljih dekova. Vreme livenih osnova kasetnih mehanizama odavno je prošlo.

Pioneer CT-S620 (proizvodio se 1993. godine, cena oko 750 DEM)

CT-S620 nije bio top model, iznad njega su postojali i CT820, CT920 i CT95. Međutim, eksterni dizajn je sličan, a prosto je neverovatno koliko je opcija Pioneer uspeo da ugradi u ovu mašinu bez da očito ugrozi kvalitet izrade, a posebno kvalitet ugrađenog transporta. Kao suprotan primer imamo Technics-e RS-AZ6 i AZ7, sa plastičnom mehanikom muva kategorije i još gorim kućištem.

Svašta ima Pioneer: od odličnog Reference Master mehanizma, zakošenog pod uglom od 10%, preko pretraživača pesama i dobrog displeja, mikroprocesora za kalibraciju sa ručnim finim digitalnim podešavanjem ukoliko ima potrebe (plus/minus 15% sa koracima od po 3%), do raznih opcija brojača i promene opsega rada pik metra. Sam Reference Master mehanizam je Pioneer-ovo delo, dva predivna masivna zamajca u zatvorenoj petlji, sa remenskim pogonom i antivibracionom konstrukcijom. Ova mehanika je dobar primer kako treba raditi, kvalitetna je i dugotrajna, a pritom jedna od najtiših koje sam imao prilike da čujem. Tiha je skoro kao kod dekova koji imaju direkne, posebne motore za namotavanje i premotavanje.

Dek iznutra izgleda skuplje nego što jeste, pedanto i kvalitetno urađen. Posebno su interesantni Nichicon Muse kondenzatori u nekim od sekcija. Nažalost, pristupnost nije baš laka – Pioneer kao i Denon nema donji poklopac već je sve u jednoj metalnoj kutiji, ali dekovi ovih serija se prilično retko kvare. Ono što je jevtinije kod Pioneer-a nego Denon-a jeste potenciometar za slušalice (kod Denon-a isti radi i regulaciju izlaznog nivoa), a koji je jevtin i lošiji nego na skupljim predstavnicima ove kompanije, no radi posao.

Gornja slika prikazuje unutrašnjost CTS-620: veoma pedantna izrada, sa dodatnim ukrućenjem kućišta je za pohvalu. Ali pravi biseri su prikazani na donjoj slici: Nichicon MUSE elektrolitski kondenzatori koji se kod ovog deka koriste u sekciji napajanja.

Sledeća slika prikazuje deo Pioneer Reference Master mehanizma, definitivno jednog od boljih transporta konstruisanih za potrebe kaset dekova.

Grundig FineArts DAT-9000 (oko 1988. godine, cena 3.500 DEM)

Ovo je, u stvari, prepakovani JVC DAT sa nekim malim izmenama. Užasno koštao, odlično ocenjen. Šesnaest bita, jedan Burr Brown PCM54 digitalno/analogni konverter radi na oba kanala što znači da postoji malo fazno kašnjenje, ukoliko kolo za fazni pomeraj nije ugrađeno.

Kvalitet izrade je vrhunski, počevši od lepog displeja i metalnih tastera, drvenih sjajno lakiranih stranica pa do poklopca za ubacivanje DAT kasetice koja ulazi kao kod videorekordera, ali se poklopac prvo elegantno spusti. Dve brzine se podrazumevaju. Mašina je i iznutra ozbiljna, sa gomilom štampanih ploča koje su jedva stale nekako. Mehanika je izuzetna: veoma, veoma tiha i brza, sa složenim sistemom ubacivanja/izbacivanja kasete koji čak poseduje i zupčasti kaiš, a proizvođač mi nije poznat. Od starosti, propala su dva gumena valjka – prihvatača za kasetu, pa sam to morao da rešim pomoću trakastih remenova.

Sledeća slika prikazuje unutrašnjost Grundig FineArts DAT-9000 mašine: ispod dve velike štampane ploče sa desne strane nalazi se još jedna velika ploča. Uređaj je prepun elektronike, napraviti DAT nije bilo nimalo lako.

 

Dekovi su, iako donekle slični, potpuno različiti kako po konstrukciji, tako i po opcijama. Zajednička crta svih je da su napravljeni kvalitetno, te da nisu modeli koji su izbačeni na tržište tek tako – proizvođači su se trudili i to se vidi. Zbog toga sam i izabrao da ih kupim i privremeno stavim u svoju kolekciju.

ZVUČNI  TEST

Kao sistem je korišćena sledeća audio oprema:

Izvor: Arcam CD92. Veoma dobar CD plejer, verovatno bi se svideo ljubiteljima Sony ES serije. Neverovatno mekan zvuk, veoma snažan bas, vrlo dobri detalji, scena i dinamika. Nije toliko analitičan kao moderne sprave (jeste detaljan ali to ne forsira), ali je opušten i prirodan. Koristi jednu od verzija čuvenog dCS Ring DAC-a i podržava HDCD diskove sa kojima blista, te su neke numere na testu bile u HDCD formatu.

Pojačalo: Revox B250, prosto neverovatno da kod nas nije popularno ni približno kao poznati risiver B285 ili B750 pojačavač. Izuzetan konfor, a izrada da pamet stane. Zvuk mek i detaljan, odličan parnjak Arcam CD plejeru.

Zvučnici: Elac FS210A, skupi i veoma dobri, potpuno napravljeni u čuvenoj nemačkoj kući. Sposobni da budu analitični do krajnosti i sa velikom scenom. Lako otkrivaju mane ostatka sistema, posebno na srednjem i visokom delu spektra.

Slušalice: Sennheiser HD580 Precision sa kablom od HD650. Snažnog zvuka i dobre scene (za slušalice), prilično transparentne ali tamnije u odnosu na AKG predstavnike, na primer.

Snimci su pravljeni istovremeno na dva deka, kao i reprodukcija tokom ABA… BAB… ABCD itd. testova, uz pomoć identičnih Monster kablova.

Nakamichi CR1E

Nakamichi poseduje mekši zvuk sa blago povučenim srednjim tonovima i nenaglašenim visokim krajem. Prostornost je dobra, a detalja ima više nego dovoljno. Oni se čuju čak i na bolnoj tački svih rekordera srednje i više kategorije: visokim frekvencama, ali kod Nakamichi-ja CR1E to ne zvuči provokativno. Druga strana frekvencijskog opsega – bas, je sjajan: sub bas područje je malo naglašeno ali sve do dna niske frekvence udaraju jasno i glasno, meko ali ne i preterano umekšano i toplo, daleko bolje nego što bi se očekivalo.

Interesantno je CR1E poseduje istu školu zvuka kao i njegov veeeeeliki brat Nakamichi CR7. Transparentna, brza, umiljata muzika, jedino što je CR1E gruba kopija velikana, ali sa svim osnovnim faktorima koji postoje i kod skupog modela. Međutim, za pravo uživanje ova dva uređaja se ipak ne mogu porediti: CR1E može samo donekle da se nosi sa finesama, ali za to koliko je koštao mislim da je više nego dovoljno.

Denon DRS810

Jasno drugačija mašina u odnosu na CR1E, pa čak i Pioneer CTS620. U odnosu na Nakamichi-ja teško se može dati brz odgovor koji je dek bolji. Denon je moderna škola, ali nikako nema bezdušan zvuk kakav sam sreo na nekim novijim predstavnicima kaset dekova. Uravnotežen na celoj skali kao rezultat poseduje vrlo dobru scenu. Ne govorimo ovde o kvalitetu koji ima, recimo, Braun C3 čija je cena bila dva puta viša, ali Denon ipak poseduje jednu solidnu scenicu na kojoj se mogu osetiti položaji muzičara pa čak i vazduh kako trepti oko udaraljki. Visoki tonovi su, začudo, na Denon-u najbolji od sve trojice. Imajući u vidu iskustvo koje poseduju Nakamichi i Pioneer, očekivao sam da Denon bude zvučno najlošiji od sve trojice, bez obzira na vrlo dobar zvuk svog prethodnika DRM800. Kako sam se samo prevario! Zasluga i tajna dobrog zvuka ove mašine nisu samo solidan transport, jer je onaj kod Pioneer-a još bolji, već kvalitetno urađen HX Pro sistem koji ne melje visoke tonove praveći od njih prskalice za novogodišnje veče, one koje paraju oči i teraju da okrenete glavu od njih. Detalji visokih tonova su kod Denona odlično očuvani, a ta uravnoteženost pomaže da se prostom kontrolom biasa sa prednje ploče dobije jedan prilično veran snimak, ukupno gledano bolji nego što se to može očekivati od ostale dvojice takmaca. Iako Nakamichi ima snažniji i atraktivniji bas, pun života, Denon nije stidljiv na donjem kraju, samo nije toliko eksplicitan kao CR1E. Sa druge strane, muzikalnost srednjeg opsega mu je najjača strana, uz vrlo dobar tajming. Kao rezultat se dobija jedna muzički živahna mašina, umesto čistog đaka ponavljača tonova kakvog sam očekivao da čujem.

Pioneer CTS620

Ovaj uređaj je kod mene izazvao ambivalentna osećanja: fenomenalno napravljena mašina, sa transportom kao kod vrhunskih modela i audiofilskim elementima. Zvučno, pak, ne izaziva podizanje obrva: iako nesumnjivo dobar, sa finim osećajem za prostornost i solidnim tajmingom, CTS620 pada na ekstremima. Donji deo opsega je nekako veštački izdignut i čuje se pomalo šuplje, mada se Pioneer trudi is sve snage da to prikrije. Gornji deo je antiteza Denon-u DRS810: sasvim solidan sa jedne strane ali sa veštačkim detaljima koji ukazuju na nemoć uređaja da reprodukuje fine visoke tonove, što može biti i krivica neadekvatnog efekta HX Pro sistema. U prevodu: za novac koji je koštao Pioneer zvuči tačno toliko i ni dinar više. Daleko da je CTS620 loša mašina: možda sam ja na osnovu onoga što sam video očekivao isuviše. No, definitivno postoji razlog zbog kojeg su Nakamichi i Denon koštali po 200 DEM skuplje od njega.

Tokom testa se pojavio problem sa kasetama: korišćene su nove TDK SA100 i Nakamichi i Denon nisu imali nikakav problem sa njima. Za razliku od njih, višestruka autokalibracija na Pioneer-u dala je identičan rezultat sa bias-om u sredini, kakav u savršenom slučaju i treba da bude, ali je ukupan rezultat bio u veoma blago povučenim visokim tonovima: nije to bilo zamućenje snimka, samo je dek sa drugim tipovima kaseta dao bolje rezultate, uključujući i TDK SA90. Ispravka pomoću ručnog podešavanja biasa dala je delimični pomak na bolje ali su gornje srednje frekvence i dalje nekako bile pomalo u „rupi“. Nisam imao vremena da radim grafik frekvencijskog odziva pa sam promenio traku na Maxell XLII. Rezultat je bio osetno bolji: čak je i Nakamichi dobio vrlo blag pomak u gornjem opsegu, dok je Denon zvučao praktično isto na obe vrste kaseta. No, Pioneer je živnuo, sada bez rupe iznad srednjeg opsega i sa jasnije obrađenim visokim tonovima. Moje mišljenje je da je Maxell XLII odlična i fleksibilna kaseta, dok se ova serija TDK SA100 pokazala problematičnom: prema mojim saznanjima Nakamicki je svoje dekove tradicionalno fabrički podešavao prema TDK kasetama, ali su rezultati sa Maxell XLII bili bolji, posebno kod Pioneer-a.

Grundig 9000DAT

Stari mačak je bukvalno „oduvao“ ove solidne dekiće. Odmah sam mu dao najteži zadatak: analogni ulazi, analogni izlazi. Dakle: konverzija iz analognog u digitalni domen, pa zatim obrnuto nazad. Tačnije – ADDA. Interesantno, nikakve zamućenosti nije bilo, sve je kristalno jasno. Bas je snažan, prirodan, glas transparentan, jedino se na visokim tonovima mogu uhvatiti pokazatelji digitalizacije kada se prati sama ivica zvuka dok ton nestaje… ona je blago kockasto, blago digitalno ocrtana, nema tu osobinu analogije. Ali nije to puno, štaviše ne može se stalno niti lako detektovati čak ni na snimcima pravljenim u audiofilske svrhe ili snimanim u HDCD formatu. Interesantno je pomenuti da je poređenje ovog DAT-a i Pioneer-ovog vodećeg modela D-07 dalo minimalnu prednost japanskom tehnološkom čudu, D-07. Tada sam kao ulaze sam koristio koaksijalne S/PDIF, dok su izlazi bili analogni i pobeda Pioneer-a nije bila ni brza niti laka.

Kada se sve sabere i oduzme, Grundig je tata za ostatak ekipe, što nije čudno ako se zna da je koštao četvorostruko i petostruko više. Mešutim, mene su zanimali prvenstveno dekovi: od preostale trojke dao bih malu prednost Denon-u u odnosu na Nakamichi-ja, pa zatim ide Pioneer. Evo nekih numeričkih ocena:

Zvuk u odnosu na sopstvenu klasu/cenu (ocene 1 – 5):

  • Denon: 4.5
  • Nakamichi: 4.3
  • Pioneer: 3.7

Zvuk u odnosu na najbolje dekove ikada (ocene 1 – 5):

  • Denon: 3.7
  • Nakamichi: 3.5
  • Pioneer: 3

Kvalitet izrade u svojoj klasi cene (ocene 1 – 5):

  • Denon: 4
  • Nakamichi: 4
  • Pioneer: 4.5

Opcije  (ocene 1 – 5):

  • Denon: 3
  • Nakamichi: 1
  • Pioneer: 5

Interesantno je da sam objavio oglas u kojem je Pioneer bio najskuplji (50 evra), Denon u sredini (40 evra) a Nakamichi najjevtiniji (30) evra…. Odmah su se javili kupci za Pioneer-a  i Nakamichi-ja, a Denon nikoga nije zanimao, iako je prema ovom testu ne samo sa najboljim odnosom kvalitet/cena već i najbolji dek ukupno. Nije mi bilo potpuno jasno o čemu se radi… Denon nije nepoznata firma, a Nakamichi je tek bazni dvoglavi model… Neki od ljubitelja su mi objasnili da ljudi vole da vide kasetu kako se okreće i da ih Denon isuviše podseća na… CD plejer :-).

Comments are closed.